Antarktička „ozonska rupa” najmanja je od kada je počelo njeno praćenje 1982. godine. Uprkos tome što se smanjuje upotreba hemikalija štetnih po ozonski omotač, naučnici objašnjavaju da problem još nije rešen.
Stručnjaci američke Nacionalne administracije za okeane i atmosferu i Nase u velikoj meri pripisuju rezultate neuobičajeno toplim temperaturama u tom sloju atmosfere. „Ozonska rupa”, koja se sastoji od istrošenog sloja ozona između 11 i 40 kilometara iznad površine Antarktika, dostigla je ove godine svoj vrhunac 8. septembra pokrivajući površinu nešto veću od 10 miliona kilometara kvadratnih, a onda se smanjila na 6,2 miliona kilometara kvadratnih do kraja oktobra.
„Tokom godina kada vladaju uobičajene vremenske okolnosti, ozonska rupa naraste na maksimalnih 12,8 miliona kilometara kvadratnih”, saopštile su dve agencije. Ove godine je treći put u poslednjih četiri decenije da su vremenski sistemi izazvali stratosferne temperature koje sprečavaju gubitak ozona. Slične vremenske okolnosti dovele su do neuobičajeno malih ozonskih rupa 1988. i 2002. godine.
Iznad Južnog pola
„Ovo je redak događaj koji i dalje pokušavamo da razumemo. Da se ovo zagrevanje nije desilo, verovatno bi gledali u ozonsku rupu uobičajene veličine”, istakla je Suzan Strahan, atmosferska naučnica u Nasinom svemirskom centru „Godard”. Stratosferni ozonski omotač pomaže u odbijanju nadolazećeg ultraljubičastog zračenja Sunca, štiteći živi svet na Zemlji od njegovih štetnih efekata.
Međutim, hemikalije koje se koriste u rashladne svrhe, poput hlorofluorougljenika i hidrofluorougljenika, razbijaju molekule ozona, izlažući površinu Zemlje većem zračenju. Protokol u Mentrealu, međunarodni sporazum koji je stupio na snagu 1988. godine, smanjio je oslobađanje pomenutih hemikalija, čiji je životni vek u atmosferi nekoliko decenija i tokom njega mogu da unište izuzetno velike količine ozona.
(Izvor RTS)
