MEĐU IZMEĐU

PESME TANANOG DRHTAJA

Simon Simonović (Stanislav Milojković)

Sećanje na Simona Simonovića, pesnika, pripovedača, književnog urednika i esejiste, održano je danas u prostorijama Srpskog književnog društva.

 Sećanje na Simona Simonovića, pesnika, pripovedača, književnog urednika i esejiste, održano je u prostorijama Srpskog književnog društva. Na komemoraciji, pred mnogoljudnom publikom, Simonovićeva ćerka Tatjana Simonović čitala poeziju svoga oca.

Simon Simonović preminuo je 4. januara nakon kraće i teške bolesti. Simonović je i kao pesnik i kao čovek bio neko ko se ne razmeće svojim osećanjima, pa zato ona imaju moćno dejstvo na čitaoca. On iznosi najsuptilnija osećanja koja su blizu naših čula, srca, rekla je Irina Deretić, filozofkinja i spisateljica. – Simon je umeo da opiše drhtaj tela, ruku, prsta… najsitniji drhtaj koji možda niko ne vidi – kazala je Deretić.

Pisac Milisav Savić prisetio se „njihove” 1968. ali i dodao da nisu želeli da njihova Jugoslavija propadne u krvavom ratu. – Sanjali smo o boljem pravičnijem životu. Simon i ja smo bili pobornici 5. oktobra, ali smo odmah posle godinu dana bili razočarani u Petooktobarsku revoluciju. Opet se u književnost uvodi tumačenje sa dnevnopolitičkih osnova. Ja sam se predao, Simon se do poslednjeg dana svoga života borio – kazao je Savić.

Predrag Petrović, književni kritičar, kazao je da je Simonović bio čovek čiji je govor sadržao lirski element. Prisetio se i razgovora koje su vodili u Simonovićevom domu a koji su bili prave gozbe jer je on voleo da kuva. – Voleo je da sprema hranu, posmatrati njega u kuhinji bio je pravi pravcati ritual – kazao je Petrović. Ono što ga je u Simonovićevoj poeziji fasciniralo jeste spoj urbanog, prepoznatljivog gradskog ambijenta i arhetipskog, folklornog, zavičajnog.

– Simon je jedan od onih fasciniranih gradom ali se razlikuje po tome što je govorio i o svojim roditeljima, precima. Na melodijskom, planu zvuka hteo je da dočara nešto iz zavičaja. Fascinantan spoj savremenog, ironičnog i sarkastičnosti ali uz prošlost, uspostavlja sintezu koja upozorava da čovek neće uspeti da se snađe ako ne sačuva nešto od tla sa koga potiče – kazao je on. – Svima koji smo ga poznavali ostaće u sećanju kao čovek koji je znao da govori, ali isto tako znam da će njegove knjige naći puti i do mladih čitalaca – istakao je Petrović.

Biografija

Simon Simonović, pesnik, pripovedač, književni urednik i esejista, rođen je 1946. godine u Vranju, u kome je završio gimnaziju, a Pravni fakultet u Beogradu, 1968. godine. Bio je urednik u Domu omladine Beograda, u Nolitu i u Radu, u izdavačkoj kući Tanesi, uređivao je Književnu reč, Delo i NIN-ov Književni glasnik.

Objavio je knjige pesama: „Priboj”, „Gradski život”, „Uputstva za prevrat”, „Izjave”, „Majčino mleko”, „Snovi na okupu”, „Nesanice”, „Iz okruženja”, „Ljubavne i junačke”, „Pedeset dve objave”, „Tursko groblje”, „Niz vodu”. Knjige izabranih pesama: „Pesme”, „Sneruke”, „Svakodnevni prizori”, „Konačna verzija”, „Uoči glavnog pretresa”. Knjige proze: „Koske”, „Tajka”, „Hoću-neću”, „Razno” i knjige eseja: „Onaj Dis u meni” i „I tako…” Priredio je knjige dr Lazara Markovića „Srbi i Hrvati”, Branka Radičevića „Najlepše pesme”, Edgara Alana Poa „Gavran”. Jedan je od četvoro priređivača knjige: Riste M. Simonovića, „Društvene istorije Vranja od kraja 19. do kraja 20. veka”.

(Izvor Danas)

 „Galaksiji je lane poslao svoju divnu pesmu „Tamne zvezde za koju je, prema dogovoru, trebalo da napiše kraći esej o tome zašto je zaokupljen kosmosom. Nijednom rečju nije pomenuo svoju bolest. Uveren sam da će se stihovi Simona Simonovića veoma dopasti našim čitaocima.

Stanko Stojiljković

 Simon Simonović

TAMNE ZVEZDE

Pokrila me vedra noć, gledam zvezde,

Posebno one koje su na kraju života,

Kako isparavajui nestaju bez traga,

Dok druge nastaju kao da se ništa

Nije desilo. I sem te neizvesne

Prošlosti, nema ničeg novog na onom

Nebu, a da se na ovom nije ponovilo.

Ako je nešto preostalo, tamo iza,

Toliko je daleko i nepoznato,

Kao i čestica bez suze i imena:

Hoće li me ona, božja, brža od svetlosti,

Izvući iz šupljeg i odvući u prazno?

  1. 5. 2012.

 

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar