ALHEMIJA DUHA

PET OBLUTAKA

Pexels/Erik McLean

Za nove, dublje uvide u bit postojanja, potrebni su nam novi pojmovi, nove direkcije, nekakav nov jezik koji je korelantniji sa stvarnošću ili onim što se prikazuje da je stvarnost, nekakav vavilonski jezik korelantniji od postojećeg zasićenog, obogaćenog i zagađenog verovanjima, željama, lažima i nadanjima, žudnjama da se nedohvati prostru pred nas kao sagovi iz boljih prodavnica, pa i da polete kao treptaj kad im kažemo: Leti!…


Stevan Bošnjak

na onoj najfinijoj liniji koju čini obala mora i more samo…
u praskozorje usamljenog šetača
u tišini noći, kada nema svetala druge obale.

1

Da li postoje rodniji pojmovi od ovih Rodnih koje ne prekoračuje um Čoveka u zadnjih desetinu hiljada godina! Da li su Rodni pojmovi samo naši hipotetski konstrukti ili su oni roditelji naših hipotetskih konstrukata! Da li oni počivaju na još dubljim pojmovima, koji se slažu u tužan nedogled, kao nerazumljiva nedohvatljivost matrjoški ili se radi o jednostavnom nedovoljnom znanju ili preuskim skupovima pojmova kojima trenutno, desetinu hiljada godina unazad, ljudski rod raspolaže! Da li se pojmovi ulančavaju u beskraj nadole i beskraj nagore, da li postoji Prvi Pojam i da li postoji Poslednji Pojam, koji bi nam i ograničili i olakšali kogniciju pojmovnosti.

Da li iz Prvog Pojma sve ističe i da li se u Poslednji pojam sve sustiče. Da li je Prvi Pojam pojmovna nula a Poslednji Pojam pojmovni beskraj! Takav linearni pojmovni svemir bi odmorio um, ali mislim da nije tako. Razgranato je to drveće i Perunar i Irminsul i Igdrasil. Šta ćemo, kog vraga, ako kao vrsta doživimo, znati za hiljadu, milion, milijardu godina, ako sada već sve znamo!!!

Možda je svet inverzan, možda uravnotežen, možda stohastičan skroznaskroz, možda sukcesivan skroznaskroz, možda i ne postoji ako bog prečesto gleda Matriks i ako mu veruje na određeni patološki način, koji podrazumeva pravednu žrtvu jednog bilo kog i bilo čijeg života za i u ime kolosalne metafizičke konačnice i sabornost svih žrtvovanih u jednom zauvek osunčanom mestu večnoga dana, u kom će jedini istinski problem biti beskrajne cvetne poljane i shodno tome beskrajno mnogo vagona nabranog cveća koje pri beskrajnim šetnjama treba, po definiciji, uzbrati. I u Raju treba nešto raditi. Brati cveće recimo. Definicija Cinika kaže da posledično slede problemi sa prečestim, bezbrojnim saginjanjem, previjanjem tela, ponovnim podizanjem…i opet…i ponovo: išijas, lekovi za reumu, božija akupunktura… a možda i nije tako… možda je sasvim drugačije… možda je Tamo taj čisti primordijum, taj, Ovde neuhvatljiv objašnjenju pojam koji je rodniji od svih Rodnih… Pojam kao Osmeh, možda!

2

Drugi je oblutak kao ključni Znaci: Redak, dragocen, često neponovljiv, izbegava intersubjektivnu saglasnost, skloniji je od svih introspektivnim uvidima, diskutabilan do bola i neprepoznatljivosti jednom granicom, do ludila drugom… Infinitezimalan do nestanka, poništenja, potonuća u sebe samoga, samoanhilantan… opet je i sasvim suprotan istovremen i svevremen u maksimalnoj veličini koja hrli od singuluma do osam beskonačnosti, odatle do dvadeset tri bezvremenosti… lep je i nedohvatan kao tovar svetih knjiga sve vaseljene kojih je kao i rodnih bisaga dvadeset i tri na broju.

Pa u čemu je problem sa Znacima!

U njihovom nedostatku, u nestajanju, u nepotvrdljivosti, u izbegavanju da se susretnu čulni i kognitivni dokazi… nedostaju nam mnogi Znaci. Nedostaju nam Božiji Znaci. Jasni, nedvosmisleni, krajnje dobronamerni. Nekakvi ultimativni dokazi da Uzvišenosti postoje. Da postoje nedvosmisleni znaci da Uzvišenosti postoje. Da se preko tih, nama razumljivih znakova, Uzvišenosti suodnose sa nama, da smo Mi i Uzvišenosti nedvosmisleno suodnosni. I bilo bi dobro da su ti znaci, ta suodnošenja češća, da nam On pokaže Njegovu naklonost kroz češća suodnošenja sa nama… Na tim su putovanjima od Nas do Njega, na uzajamnim krajevima Istog, mnoge prečice i sunovrati… tako nam je potrebna Njegova naklonost, potvrda Njegove naklonosti i Znaci suodnošenja pred tim sunovratima, nad njima nadnešenim.

Zašto! Zašto!!

Zato što je sama po sebi naša Duša i particija i hologram Duše Sveta, ta je Duša najuzvišeniji aspekt sebe same, uzvišenija od svih njenih sadržaja, čak i vere u Njega, uzvišenija od svih njenih sastavnih delova ma koliko svak od njih ponaosob uzvišen bio. Čak i da se potpuno isprazni od svake merljivosti, čak i da je potpuno naivna kao dečija i preembrionalna, ona je po sebi, i tako bezsadržajna, možda, čak i samo tada-tako nihilična, istovremeno, ujedno i podjednako i spremna za nove zapise i nove nedohvate i uzvišenosti… potpuno ispražnjena Duša je naspremnija i Najuzvišenija. Novi je urezi vode dalje, do novih Znakova čije odgonetke nisu, niti su to ikada bile, suština stvari, ne samo Ovoga, sveta.

3

4

Svaka se pojedinačna ljudska priroda, nužno i bez presedana, završava ultimativnom katastrofom. U sudaru sa zidom budućnosti ona anihilira. Mi se uvek i bez umora nadamo da je produkt, najuzvišeniji produkt te anihilacije čisto zračenje naše prejasne, željeno besmrtne duše, kao elementarne čestice, kvarka ili gluona Duše Sveta. Iz ove kolosalne, u krajnjem optimističke tugovanke proističe nužnost sledećeg zaključka; sva vlast, sve vladavine i politike od iskona ljudskog roda do njegove vrsne anihilacije su katastrofične i vode na kraju do potiruće katastrofe, koja je rezultantna, sumarna i završna svekatastrofa, rezolutna količina svih pojedinačnih ljudskih katastrofa i anihilacija. To je bit, priroda prirode ljudske egzistencije i egzistencije ljudskog roda. Iza ove kognitivne pustoši ostaju uplakane želje i razmrljana nada, puste emocije na ivičnim ispašama svesti, njihova potreba da kao okidači naših navika i motiva učine nešto spektakularno, kao skokovi u snovima i let kroz snove, nešto kao negovana naivnost fenomenologije: znamo da ne znamo i ne znamo da znamo i ne znamo da li znamo da ne znamo i… ali iza njih bruji potmula, gluva, na ivici čujnosti šišteća kognicija koja sluti i analizira nešto drugo, sasvim suprotno, sluti da je inverzija emocionalnim stavovima tačnija: da svetlo tog kratkog dana zaista zauvek anhilira beskrajna tama.

5

Za nove, dublje uvide u bit postojanja, potrebni su nam novi pojmovi, nove direkcije, nekakav nov jezik koji je korelantniji sa stvarnošću ili onim što se prikazuje da je stvarnost, nekakav vavilonski jezik korelantniji od postojećeg zasićenog, obogaćenog i zagađenog verovanjima, željama, lažima i nadanjima, žudnjama da se nedohvati prostru pred nas kao sagovi iz boljih prodavnica, pa i da polete kao treptaj kad im kažemo: Leti!… potreban nam je nekakav nov pojmovni bedeker, jedan lep i kristalno čist jezik koji će se odnositi sa Prirodom i onim što slutimo da jesmo i da jeste, kao čarobni štapić s bićem magije. Nekakav nov sveobuhvatniji i matematizovaniji Ćiribu Ćiriba nove pojmovnosti, koji će nam omogućiti da letimo Mi, a ne avioni kao posrednici između naših konstruktorskih umeća i naših telesnih nemogućnosti, nekakav nov panoptikum buduće kreativnosti koji će ostvariti preklapanje, dosada dobrano, razmaknutih skupova Duše i Tela, Prirode i Duha, Želja i njihovog ostvarenja, vasione fizičara i sve usamljenijeg Boga.

O autoru

Stanko

Ostavite komentar