ТРЕЋИ СМЕР

ПИНГ-ПОНГ (НЕ)ПЛАГИЈАТ

Илустрација (Википедија)

Дуго се лоптица пребацује, а стално је у истом дворишту. У чијем? У академском, за које је Волас Сејр са Универзитета Колумбија одавно устврдио: „Академска политика је најзлобнија врста политике, јер су улози толико ниски.

Станко Стојиљковић

 Може ли пинг-понг да разреши судбину најчувенијег српског (не)плагијата? (Уметнута одречна речца у наслову најбоље осликава чудовишну заврзламу). Зашто да не, ако се игра док један од пошиљалаца не посустане. Спадне с ногу од слања унедоглед и не врати га назад, као што налажу правила стоног тениса. А супротна страна сместа себе прогласи победничком.

Хоће ли тада негдашњи докторанд, после петогодишњег провлачења кроз јавна гласила, своме имену и презимену придодати звање доктора наука? Неће. Како? Вероватноћа је пола-пола, зависи од чињенице у чије је двориште пала докторска дисертација.

Ако је Факултет организационих наука не врати Одбору за професионалну етику Универзитета у Београду, ко ће коначно пресудити? Одбор за професионалну етику који то није учинио, а морао је позивајући се на своја овлашћења, ректорка која је обећала да размрси овај гордијевски чвора ступајући на дужност или чланови Сената који најчешће дижу руке када се затражи пребројавање гласова? И шта ће се догодити уколико матични факултет пред судом затражи заштиту због својеврсног узнемиравања?

(Зли језици потказују да има још оптужби за плагирање, али их нико их не помиње).

Умесно је претпоставити да то нико није имао на уму. Зашто? Зато што се изабрана тела академске заједнице понашају као „проточни бојлер” који тешке одлуке олако препушта вишим органима. Е сада вишег нема, осим међународних установа што ће додатно урушити углед Универзитета у Београду, који се ионако полако круни. Барем на Шангајској листи.

Речени Одбор имао је јединствену прилику. Зашто је онда брже-боље супротној страни проследио предмет да се трећи пут изјасни? По свему судећи, уздао се у српску народну изреку: „Трећи пут и Бог помаже”.

Осумњичени ФОН, на коме је (од)брањена спорна дисертација, већ је то двапут учинио, у потоњем случају с потписима већине стручњака изван Србије. Ко и у чије име сада сме да тражи да се истим поводом трећи пут огласи? Не очекује се, ваљда, да се руководство попишмани и себе на тацни испоручи као кривца?

Кина и Америка су почеле да открављују своје затегнуте односе тзв. пинг-понг дипломатијом. Хоће ли се она, најзад, запатити и у Србији? Свакако. Поменути поступак покренут је у време пређашњег ректора, прве оптужбе стигле су пре, отприлике, пет година. Дуго се лоптица пребацује, а стално је у истом дворишту.

У чијем? У академском, за које је Волас Сејр са Универзитета Колумбија одавно устврдио: „Академска политика је најзлобнија врста политике, јер су улози толико ниски”. А овдашњи посленици (и посланици) спремни су да по сваку цену бране академску аутономију, чак и кад појединци незаконито стрпају себи у џеп паре из буџета намењене другој сврси. И ником ништа – мукла тишина. Где? У Београду. А у Сарајеву се већ дуго води рововска битка због знатно мањег износа, ректор још није наумио да се преда.

(Ако сте на ма кога поименично помислили, само сте допола у праву. У међувремену погледајте на чијој се страни лоптица налази. Немојте се нимало зачудити ако је истовремено на обе, у трећем смеру то није искључено).

О аутору

Stanko Stojanovic

Оставите коментар