TIMARENJE TAŠTINE

PLAKANJE S TRI VRSTE SUZA

732 pregleda

Ljudsko telo luči tri vrste suza.

Uobičajeno je da ljudi ismevaju suze jer one su ženskaste, samo služe privlačenju pažnje, melodramatične su.

 Nije u tim stavovima teško uočiti patrijarhalne pretpostavke o tome čemu se treba diviti, a šta ismevati. Voditelji kurseva pisanja svojim će učenicima savetovati da ne pokazuju suzama koliko je njihov lik tužan, jer to je jeftin literarni trik. S druge strane, postoje oni koji ističu važnost „dobrog plakanja” te brane ridanje svih vrsta i na plačljivost gledaju gotovo kao na vrstu identiteta”, piše u „Gardijanu” Heder Kristl, autorka knjige „Knjige o plakanju” (The Crying Book).

Ljudsko telo luči tri vrste: bazalne, koje stvaraju uljni sloj preko očnih jabučica i sprečavaju njihovo isušivanje; refleksne, kad je oko uznemireno sečenjem luka ili trunčicom prašine i mora se očistiti od stvari koja iritira oko; i psihogenične, koje prolivamo iz emotivnih razloga.

„Ja sam plačljivac”, oni će ponosno kazati ističući da plač čisti dušu. „Ma daj saberi se”, savetovaće njihovi oponenti zagovarajući akciju i napredak koji, tvrde oni, suze sprečavaju. Međutim, umesto da na suze gledamo blagonaklono verujući u njihovu vrednost ili ih proglašavamo sramotom, dobro je pogledati kroz, u ili iza suza kako bismo otkrili uzroke koje mogu stvoriti ili razotkriti.

Nisu sve suze iste. Ljudsko telo luči tri vrste: bazalne, koje stvaraju uljni sloj preko očnih jabučica i sprečavaju njihovo isušivanje; refleksne, kad je oko uznemireno sečenjem luka ili trunčicom prašine i mora se očistiti od stvari koja iritira oko; i psihogenične, koje prolivamo iz emotivnih razloga.

Emotivne suze imaju viši nivo proteina od bazalnih i refleksnih suza zbog čega su gušće i padaju sporije. Ta gustoća je intrigantna jer što duže suzi treba da se spusti niz lice, to će je pre neko primetiti i razaznati koji signal šalje. Da, suze su i društveni signal.

Neki ljudi se s time ne slažu i to argumentuju time da ljudi plaču i kad su sami. Međutim čak i kad svedoka nema, suze nam natapaju lice i zahtevaju pomoć. Ona društvena poruka može biti usmerena prema samome sebi; ponekad će usamljenik koji plače samog sebe čvrsto zagrliti i tako pokušati pružiti sebi utehu. U takvim trenucima, neko će možda pomisliti i na pesnika Artura Remboa i njegov stih „Ja sam onaj drugi”, jer je onaj koji plače istovremeno i pošiljalac i primalac suznog signala.

Suze često služe za podmazivanje točkova bele supremacije. Mnogi ljudi pisali su o šteti kojunanose suze belih žena – kako su doprinele dugoj istoriji nasilja prema crncima, američkim Indijancima i generalno nebelcima.

Šta se događa nakon tog signala, razlikuje se od kulture do kulture i zavisi od identiteta, pristupa moći i uverenja onoga koji plače i njegovih svedoka. Setite se školskog zaštitara, pozvanog u učionicu radi uplakanog crnog dečaka od sedam godina, koga potom veže lisicama. Setite se bele policajke što pred sudom plače kad opisuje kako je ubila crnca u svom domu i koju je potom zagrlila sutkinja, također crnkinja.

Suze često služe za podmazivanje točkova bele supremacije. Mnogi ljudi pisali su o šteti koju nanose suze belih žena – kako su doprinele dugoj istoriji nasilja prema crncima, američkim Indijancima i generalno nebelcima.

Ilustracija (Pixabay/GoranH)

Lekari imaju svoje vrlo precizne okvire u interpretaciji ljudskih suza. Oni mogu staviti male papirnate kvadratiće na oko svog pacijenta i izmeriti koliko ovaj suza stvara jer mali papirić menja boju kako telo počne reagovati.

Kad psihijatar pokušava dijagnostifikovati depresiju, pitaće pacijenta da opiše na koji način plače i mu ponuditi mnoštvo opcija: od „Ne plačem više koliko sam pre plakao”, preko „Plačem radi svake sitnice”, pa sve do „Želeo bih da plačem, ali ne mogu”. To me podseća na hipotermiju, groznicu i bol koja se povećava i pred samu smrt pretvara u iznenađujuću toplinu.

Moja depresija tek treba doći do tog suvog stanja. Umesto toga, kad je epizoda u najgoroj fazi, tresem se od plača gotovo sat vremena nakon nečeg toliko jednostavnog kao što je slučajno ispuštanje noža na pod kuhinje. Još učim kako izgovoriti ovakve stvari i bez osećaja ponosa i bez srama.

Međutim, suze imaju naviku preuveličavati i iskrivljavati. Njihova sama priroda – emotivno poreklo – otežava da se osećaji izraze na jednostavan način. I upravo zbog toga, kolikogod mogu, pokušavam reći što sve rade suze. Suze mogu među ljudima stvoriti intimnu vezu. A mogu uzrokovati i gadljivo udaljavanje. Njihov efekat uveliko zavisi od toga do koje mere ljudi dele priče o tome ko su i kako svet funkcioniše.

Jednom sam pročitala da ljudi ponekad plaču zbog estetskog doživljaja, poput rođenja deteta ili otkrivanja novog „lambordžinija”. Oba me primera zbunjuju. Prošla sam kroz porođaj dva puta (jednom kao dete, a drugi put kao majka) i ne mogu razumeti kako to spada u estetski doživljaj.

Priznajem i da nikada nisam videla „lambordžini”, ali kad ga zamislim, ne osećam potrebu da zaplačem. Ne mogu zamisliti da se povežem s bilo kime čija se vizija suza zbog estetike tako jako razlikuje od moje. Ja zamišljam male „lambordžinije” kako jure niz lice.

Suze koje ostvaruju svoj puni potencijal su one koje te iznenade jer se pojave izvan uobičajenog uzorka i otkrivaju manje struje pomoću kojih se ljudi svakodnevno opiru većim plimama. Ta vrsta plakanja ne dokazuje da me nešto dirnulo, niti zbog njega okrećem očima. Umesto toga, pokazuje novu mogućnost shvatanja, novu kombinaciju ideja.

Možda ste primetili da nije moguće istovremeno plakati i pevati. Mišići grla ne mogu simultano izvršavati naredbe i formirati note i biti dovoljno otvoreni da uđe dovoljno vazduha (što se tokom plakanja događa spontano). To me dovodi do zaključka da suprotnost plakanju nije smejanje, nego pevanje.

Kad je moja kćerka bila mala, jednom je plakala jer limun koji je želela pojesti nije pritom mogao ostati čitav. Zašto me to pogodilo? Mislim da je to zato što je, gledajući kroz njene oči, taj limun postao stvarniji nego što je bio kad sam ja bila mala. Nije to bila tek neka roba, niti metafora iz koje treba izvući pouku o slatkoći. Bilo je to saznanje o celosti i njegovom uništenju. Nemoguć limun – pa naravno da je plakala.

Ilustracija (Pexels)

Možda ste primetili da nije moguće istovremeno plakati i pevati. Mišići grla ne mogu simultano izvršavati naredbe i formirati note i biti dovoljno otvoreni da uđe dovoljno vazduha (što se tokom plakanja događa spontano). To me dovodi do zaključka da suprotnost plakanju nije smejanje, nego pevanje. Kao pesnik i kao čovek koji živi na planeti koja tone sve dublje u kapitalizmom izazvani horor, želela sam pokušati oboje: trenutak pevanja; trenutak u kojem glas puca.

O toj tački pucanja sam u poslednje vreme puno razmišljala zbog razgovora koji sam vodila s iransko-američkim pesnikom Kavehom Akbarom o ograničenjima engleskog jezika i svog tog nasilja koje nosi sa sobom. Nedavno mi je poslao tekst predavanja koje je održao kad je Amerika ponovno zapretila Iranu ratom. Napisao je da je engleski jezik „tehnologija kojom se promoviše i štiti genocid, ropstvo, ekološko uništavanje, izgradnja nuklearnog oružja i ostalo. To je naša boja.”

Plakanje se događa kad ljudi dosegnu granicu onoga što se može izreći rečima i kad se više ne mogu nositi s problemima. To ne znači da su njihove reči do tog trenutka bile nužno dobre ili istinite i da im se treba verovati, već suze označavaju tačku pucanja. One su znak da je vreme da se obrati pažnja na sistem na koji te suze ukazuju.

Subjekat nagrađuje tu pažnju. Iako to već godinama istražujem, i dalje učim iznenađujuće načine da shvatim plakanje, fizički i metaforički.

Na primer, ona knedla koja vam se stvori u grlu kad se suze približavaju, uopšte nije knedla. Sledeći imperativ da se disanje mora nastaviti i kroz stresnu situaciju, mišići vrata se trude ostati otvoreni. Kad pokušate progutati, mišići se opiru, stvarajući osećaj prepreke.

Neki ljudi pronalaze olakšanje u činjenici da se njihovo grlo ne želi zatvoriti, da se njihovo telo brine o njima i osigurava im preko potreban vazduh. Šta kad bismo i na samo plakanje gledali na takav način? Ne kao kraj puta, već kao prolaz? Šta kad bismo mogli gledati kroz suze i proniknuti u obilje uzoraka – radosti, ugnjetavanja, tuge, lepote, nasilja i potencijala promene – koje su suze kadre otkriti?

(Izvor Danas)

 

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar