MEĐU IZMEĐU

POBEDA RADOSNOG VRISKA

189 pregleda
Ilustracija

Iznenađuje saznanje da ljudi brže prepoznaju radosni vrisak nego onaj koji je nastao iz straha. To je zaokret u odnosu na dosadašnji naučni stav da ljudski mozak prvo otkriva situacije koje prepoznaje kao pretnju.

Za razliku od većine drugih sisara, ljudi mogu razlikovati krike prema emociji koja ih je izazvala. Reagujemo brže na vrisak radosti (na primer, na onaj koji dolazi od navijača na sportskom događaju) nego na krik koji je izazvan strahom, sugeriše nova studija. Rezultati daju iznenađujuću, novu dimenziju dosadašnjem shvatanju da je naš mozak „programiran” da brzo prepoznaje krike straha i reaguje na njih – kao mehanizam za preživljavanje.

Tokom istraživanja, naučnici su posmatrali različite vrste vrištanja i načine na koje ih slušaoci doživljavaju. Na primer, tim je tražio od učesnika da zamisle da ih napada naoružani stranac u mračnoj uličici i da vrište od straha, a zatim da zamisle da njihov omiljeni tim pobeđuje na svetskom prvenstvu i da vrište od radosti. Svaki od 12 učesnika proizveo je sedam vrsta uzvika: šest emocionalnih – koji odražavaju bol, bes, strah, zadovoljstvo, tugu i radost, i jedan neutralni vrisak – kada je volonter samo glasno uzviknuo „a”.

Učesnici studije podeljeni u nekoliko grupa imali su dalje zadatak da ustanove razliku između više vrsta vrištanja. U jednom zadatku, 33 dobrovoljca zamoljena su da slušaju krike i da ih, na osnovu uočenih razlika, za tri sekunde razvrstaju u sedam kategorija. U drugom zadatku, 35 drugih dobrovoljaca slušalo je dva vriska, jedan za drugim, i trebalo je da ih razvrstaju što je pre moguće, dok su i dalje pokušavali da donesu tačnu odluku o tome koja je to vrsta krika: uznemirujući vrisak kao izraz bola, besa, straha, ili ne tako dramatičan krik koji odražava zadovoljstvo, tugu, radost. Učesnicima je bilo potrebno više vremena da završe zadatak kada je uključivao krike izazvane strahom i drugim uznemirujućim emocijama; te krike nije bilo tako lako prepoznati kao one koji su nastali iz radosti i oduševljenja, izvestili su istraživači na portalu PLOS Biology.U drugom eksperimentu, 30 dobrovoljaca slušalo je vriskove dok je naučni tim funkcionalnom magnetnom rezonancom pratio njihovu moždanu aktivnost. Otkriveno je da su manje potresni krici izazvali više aktivnosti u slušnim i frontalnim regionima mozga nego oni koji su delovali uznemirujuće. Međutim, zbog čega tako reagujemo – još nije jasno.

Studija pokazuje da su komunikacija vrištanjem i načini na koje razumemo vrisak – drugačiji nego kod drugih sisara – čije je vrištanje obično povezano sa opasnostima, kaže Saša Friholc, psiholog sa Univerziteta u Cirihu. Rad njegovog tima dovodi u pitanje dominantni stav neuronauke da je ljudski mozak prvenstveno podešen da otkrije opasnost.Iako su rezultati ograničeni samo na eksperimente i ne pokazuju kako bi ljudi reagovali na krike u stvarnom svetu, zahvaljujući preciznosti korišćenih metoda, rezultati se mogu smatrati verodostojnim, kaže Adin Flinker, neuronaučnik sa Univerziteta u Njujorku, koji nije bio uključen u istraživanje.

Raspon eksperimenata, od akustične analize do funkcionalne magnetne rezonance, pruža odskočnu dasku za još potpunije razumevanje toga kako obrađujemo krike, kaže psiholog Dejvid Popel sa Univerziteta u Njujorku, koji takođe nije bio uključen u studiju.

(Izvor RTS)

O autoru

administrator

Ostavite komentar