Kineski put daje nadu u mogućnost opstanka čovečanstva, prvo time što može stvoriti globalnu državu, kao uslov mogućnosti kontrole evolucije i drugo što čovek može i mora zadržati suverenitet nad bićem civilizacije – države.
Nikola Pilipović
Povod za ovo razmišljanje je sve veća začuđenost nad kineskim privrednim čudom, s jedne strane, i njegovo omalovažavanje zbog odsustva demokratije, ili bar one forme koju uporno nameće zapadna civilizacija, s druge strane. Bilo bi naivno, čak i uvredljivo tvrditi da je to rezultat spleta slučajnih okolnosti, bilo kao nasleđene bilo kao novonastale. Jer uzrok je mnogo dublji i kineska dominacija će biti mnogo dublja od ekonomske i definitivna.
Mogli bismo taj uzrok svesti na kratak zaključak: to je zato što je u Kini autokratija umesto demokratije. Ali time je samo konstatovana nesporna činjenica te ostaje pitanje šta je uzrok tome da je autokratija efikasnija od demokratije. Jer zapadna praktička filozofija veliča demokratiju kao najpravičnije društveno uređenje, a sama stvarnost pokazuje da je ono i najprofitabilnije uređenje, što bi već trebalo da bude dovoljan razlog da se filozofi zamisle pred tom nelogičnom simbiozom.
Ali zapadna filozofija se već odavno, a svakako od pojave dominacije nemačkog idealizma, ne bavi praktičkom filozofijom, jer politiku je već odavno preuzela sama država – biće civilizacije a i etiku kroz utilitarizam i pragmatizam izvitoperene u potrošačko – profitersku subkulturu je prepustila biću civilizacije koje je sa demokratijom potpuno isteralo čoveka iz vladanja državom, iz suvereniteta nad njom, te filozofija luta u sferama metafizike.
Ukratko rečeno, zapadna civilizacija poričući mogućnost slobode i sveta slobode – života, nije sposobna da se uzdigne iznad kauzaliteta i da napravi distinkciju od bića civilizacije – države, pa time ni od ideje demokratije, koja je po svojoj suštini potpuni poraz čoveka oko suvereniteta nad bićem civilizacije, a po formi je negacija pa čak i karikatura pravne država i time neiscrpni izvor korupcije i kriminala, ali su njeni danajski darovi suviše veliko iskušenje.
Potpuno objašnjenje počiva na saznanju evolucije kao evolucije znanja i na saznanju suštine čoveka i zajednice – države – bića civilizacije. Jer kada je homo sapiens ušao u zajednicu, ne svojom voljom već većom verovatnoćom opstanka, i kada je ona kroz govor postala potpuna, to jest postala je živo biće sa hijerarhijski uređenom podelom poslova, podelom dobiti i podelom vlasti, tada su nastala dva potpuno nova bića: čovek i biće civilizacije (izuzev socijetete insekata – na šta mi je ljubazno ukazao dr Predrag Slijepčević – koji su kroz 50 miliona godina rezultirali potpunom degeneracijom jedinki, ali su ostali na slepoj stazi evolucije zbog malog potencijala i umnog i energetskog samih insekata).
Time je čovek svoju volju potčinio volji bića civilizacije i izgubio primarnu slobodu i evoluciju, te ga u najboljem slučaju čeka sudbina socijalnih insekata. Po prirodi stvari suverenitet zajednice – bića civilizacije – države pripada samoj zajednici, ali nastanak zajednice je mogao da se ostvari samo kroz dominaciju čoveka, te je on uzurpirao suverenitet. On je uneo lični razlog u vladanju državom i time ometao najbržu evoluciju koja je imperativ za biće civilizacije. Istorija civilizacije se može proučavati kroz sukob čoveka i države oko suvereniteta, a Atinska demokratija i Rimska republika su neuspeli pokušaji bića civilizacije da se dokopa suvereniteta.
Za to su se stvorili uslovi tek posle prve industrijske revolucije koji su ostvareni u Francuakoj buržoaskoj revoluciji kada je monarhu preostala samo upravna vlast. Sve bržom evolucijom biće civilizacije je potpuno osvojilo suverenitet i danas u toliko slavljenoj demokratiji čovek uopšte ne učestvuje u vlasti, suprotno filozofskom, naučnom a za njima i javnom mnenju, koje misli da se čovek u demokratiji konačno dokopao vlasti. Osvajanjem suvereniteta biće civilizacije – država je ostvarilo najbržu evoluciju i time steklo nedostižnu prednost i u ovladanju prirodnim okruženjem i u kompeticiji sa drugim državama, a mrvice tog kolača dobili su i oni sa dna društvene lestvice, ali svi su to skupo platili.
Jer, država je uredila i zakone i moralni kodeks, potrošačko –profitersku subkulturu, prema svom imperativu. Vlasništvo je postalo mera svih stvari, počev od čoveka čija sloboda delanja i sloboda mišljenja sve brže degenerišu, to jest degeneriše i njegovo biološko i intelektualno biće. Ali, demokratija nosi u svojoj ideju jednu, po brzinu evolucije, štetnu ideju. Jer, temeljeći se na ideji isključivo individualnog vlasništva ona ne može da poseduje sopstvene resurse kroz koje bi podsticala evoluciju. Drugačije rečeno ona ostvaruje evoluciju tek posredno, tek kroz evoluciju privatnog vlasništva, u čemu čovek i dalje unosi svoje razloge i time ometa mogućnost najveće brzine evolucije.
Novija istorija Kine počinje s komunističkom revolucijom kao iznuđenim rešenjem da se populacija sačuva od gladi, čime se utvrđuje suverenitet čoveka. Ohrabrena uspehom planskog vođenja države, milenijuma stara kultura je shvatila da je njen problem u zaostajanju u znanju i tehnologiji i postepeno je sve više ulagala prvo u tehnologiju a sada u znanje. Drugačije rečeno, čovek koji je i dalje apsolutni suveren i neposredno podstiče evoluciju, jer poseduje sopstvene resurse.
Ali pri tome oni nisu upali u zamku uravnilovke, što je humana ideja, ali je strana prirodi živog bića koje egzistira na informacionoj komunikaciji. Jer to znači da je neizbežno hijerarhijski urediti niz podele poslova i niz podele dobiti prema interesu bića civilizacije – države, to jest vrh niza mora uvek dobijati šargarepu a osnova uvek štap, a humanost se ogleda samo u tome da svako ima mogućnost zaposlenja i time i mogućnost opstanka, što je kapitalizam po definiciji.
Kineski put daje nadu u mogućnost opstanka čovečanstva, prvo time što može stvoriti globalnu državu, kao uslov mogućnosti kontrole evolucije i drugo što čovek može i mora zadržati suverenitet nad bićem civilizacije – države.
