ARGUSOV POGLED

POKORAVANJE PRIRODE

Ilustracija (Felipe WerneckIbama via AP)

Nešto je pošlo po zlu u primeni nauke koja slovi kao objektivno znanje prirode, lišeno svih duhovnih i metafizičkih obzira. Primenjivanje takve nauke izgleda da pridonosi razaranju samog njenog cilja. 

 Prof. dr Sejed Husein Nasr

U izvesnom smislu, problem prisutnosti drugih religija i prisutnosti prirode su međusobno povezani sa stanovišta većine savremenih tokova u hrišćanskoj teologiji, jer se, gledano iz tog teološkog ugla, oba problema tiču stvarnosti koja više ne uživa milost hrišćanske objave. Nije slučajno što se K. Bart i njegovi sledbenici tako nepopustljivo suprotstavljaju, ili su barem ravnodušni, i prema „teologiji komparativne religije” i „teologiji prirode”. Širenje čovekovih horizonata kako bi obuhvatili i druge forme objave trebalo bi uključiti i prirodu, jer je i ona, sa metafizičkog stanovišta, objava Boga koja nosi vlastitu duhovnu poruku i poseduje vlastite duhovne metode.[1] Začudo, savremeni čovek se sa oba ova problema suočava istovremeno. On oseća očajničku potrebu da se oboruža novim pogledom na prirodu i na svoju vlastitu vezu sa njom, kako bi preživeo čak i fizički; jednako mu je potrebno da dosegne dublje razumevanje drugih religija, kako bi samoga sebe bolje razumeo, da ne govorimo da bi time bolje upoznao one delove čovečanstva što nisu njegovi.

U islamu ključ za rešavanje oba problema nalazi se u sufizmu. Naš zadatak u prethodnom poglavlju bio je da učenja sufizma primenimo na problem koji pred islam postavlja prisutnost drugih religija. U ovom ogledu ta ista učenja moraju se primeniti na pitanje pokoravanja prirode, koje je na Zapadu i u Japanu postalo najhitnije, mada, bar zasad, još nije uspelo privući pažnju glavnine muslimanskih intelektualaca, premda će i za njih uskoro poprimiti presudan značaj.[2] U razmatranju ovog problema činilo nam se celishodnijim da govorimo o istočnoj nauci u celini nego da se ograničimo samo na islamsku, imajući u vidu činjenicu da u pitanju odnosa čoveka prema prirodi među tim naukama postoji duboki sklad,[3] kao i to da odnos čoveka i prirode te kriza u koju je moderna civilizacija u toj oblasti zapala imaju najšire svetske posledice.

Zanimljivo je zapaziti da su pojedinačni pozivi nekolicine vidovitih na alarm pre samo jedne generacije sad postali bojni poklič miliona ljudi dovoljno pametnih da sagledaju katastrofalne posledice što ih za čitavo čovečanstvo može imati dalje nastavljanje putem kojim se zapadna civilizacija u svom odnosu prema prirodi kreće tokom poslednjih četiri do pet stoleća. Ako je u prošlosti tek nekoliko usamljenih glasova upozoravalo na opasnosti što će proisteći iz neprestanog širenja i takozvanog „razvoja” ili „progresa”, danas mnogo ljudi shvata da se više ne može stremiti „pokoravanju prirode“, što je, čini se, bio najočigledniji cilj moderne civilizacije. Sam uspeh savremenog čoveka u potčinjavanju prirode postao je ozbiljna pretnja. Svi problemi izazvani jednostranim odnosom savremenog čoveka prema prirodi, od prenaseljenosti i opšte zagađenosti do snižavanja kvaliteta samog ljudskog života i pretnji njegovom stvarnom uništenju, sve je to bar navelo one koji su vični dubokoj misli da na tren zastanu i preispitaju postavke na kojima se zasnivaju moderna nauka i njena primena.

Nešto je pošlo po zlu u primeni nauke koja slovi kao objektivno znanje prirode, lišeno svih duhovnih i metafizičkih obzira. Primenjivanje takve nauke izgleda da pridonosi razaranju samog njenog cilja. Priroda kao da bolno dovikuje da znanje koje stečeno tehnikama moderne zapadne nauke, a potom na nju primenjeno tehnologijom zanemaruje čitav jedan aspekt njene stvarnosti, bez kojega joj je nemoguće dalje opstati kao potpuna i skladna celina, što ona, u stvari, jeste. S obzirom na težinu situacije, na taj ključni problem, ograničenja zapadne nauke i njenih bezbrojnih primena sa ciljem „pokoravanja prirode“, moramo se sad pozabaviti time crpeći mudra učenja istočnjačkih tradicija, ili ono što u ovom ogledu možemo nazvati „istočna nauka”.[4] 

Nauka, a ne pseudonauka
Pre svega, bitno je razjasniti šta se podrazumeva pod istočnom naukom. Za nas, ona ovde uključuje nauke velikih tradicija Azije, naročito kinesku i japansku, indijsku i islamsku. Ovaj termin se može proširiti tako da obuhvati i druge tradicionalne nauke, ali će za ovu priliku biti dovoljno da se ograničimo na navedene. Mada nipošto istovetne, ove nauke imaju jedan zajednički temeljni princip – posmatrati nauku o prirodi u svetlu metafizičkih načela ili, drugačije rečeno, prirodu izučavati kao oblast „sadržanu i obuhvaćenu” natčulnim svetom koji je nemerljivo nadmašuje. Zahvaljujući svom osnovnom principu, i mnogim drugim s njim neposredno ili posredno povezanim osobinama, o istočnoj nauci se pouzdano može govoriti kao o korpusu znanja koji se izdvaja posebnim viđenjem stvari, nasuprot zapadnoj nauci, onoj koja se razvila nakon renesanse te se tokom našeg stoleća proširila na druge kontinente.

Dalje, u ovom ogledu namerno ćemo se koristiti terminom „nauka”, a ne, recimo „filozofija” ili „religija”, upravo stoga što raspravljamo o nauci o prirodi koja je, ako ne metodom i opštim stavom, a ono predmetom istraživanja srodna onome što se pod „naukom” podrazumeva u svakodnevnom govoru na Zapadu. Decenijama su ljudi upoređivali istočnu duhovnost, u oblicima kao što su sufizam i vedanta, sa zapadnom naukom i pisali kako su i jedna i druga bile, svaka na svoj način, uspešne i plodonosne. Ne jednom je rečeno, naročito u radovima savremenih orijentalista, da Istok mora naučiti nauku od Zapada, a da Zapad nema potrebe da uči geologiju ili botaniku od Istoka, mada može imati koristi, kako su to neki zapadnjaci priznavali, od upoznavanja sa istočnom religijom i duhovnošću.

Mi bismo se prvi saglasili sa tim da Zapadu valja od Istoka naučiti metafiziku i tradicionalne doktrine mudrosti, ako hoće da sačuva i oživi bar nešto od svog duhovnog nasleđa. To je kristalno jasna činjenica koju bi obelodanilo svako dublje istraživanje komparativne religije i sadašnjeg stanja duha na Zapadu. Upravo iz tog razloga mnogi su preuzimali putovanja u istočne zemlje, posebno u one koje su – kao Japan, Indija i islamski svet – svoje duhovno nasleđe sačuvale sve do današnjih dana.

Čovek ispred šintoističkog svetilišta Jasukuni u Tokiju (Pinterest)

Manje ljudi je svesno, međutim, da čak i na nivou nauke o prirodi Istok ima nešto izuzetno dragoceno ponuditi savremenom svetu. Navedimo samo nekoliko primera: islamska nauka o prirodi i fizika, indijska alhemija, kineska i japanska medicina, čak može se dodati i geomantija – čije je upražnjavanje poznato kao Feng Shui, i danas rašireno u Kini – imaju šta kazati o situaciji koju je primenjivanje moderne nauke dovelo u oblik ekološke krize od koje sad svi toliko strahuju.

Istočne nauke, koje retki istoričari nauke specijalizovani u tim oblastima neizostavno treba da učine pristupačnijim i poznatijim, imale su uspeha upravo u onome što se modernom pogledu čini kao njihov neuspeh.

Moderna nauka, sa svoje strane, suočava se u određenom smislu sa porazom – posebno kad je udružena sa tehnologijom i idejom pokoravanja prirode – baš usled vlastitog uspeha. Suočen s tom krupnom dilemom, savremeni svet treba ne samo istočnu duhovnost i metafiziku, koje su, besumnje, suština i temeljno načelo svih istočnih tradicija u kojima su sadržani principi svih tradicionalnih nauka, već i blagotvorno isceljujuće delovanje pogleda na svet imanentnog istočnim naukama o prirodi.

Do danas je obrazovani čitalac smatrao bezmalo nemogućim da se pogled na svet istočnih nauka uopšte uzme u ozbiljnije razmatranje, a takvo stanje i dalje traje u većini zapadnih „intelektualnih” krugova. Zapadna nauka je „napredovala” (ma koji smisao mi dali ovoj dvosmislenoj reči) negirajući svaku drugu moguću nauku o prirodi. Njen monolitni i monopolistički karakter neodvojiv je od njene slike o samoj sebi, premda nema te logike koja bi mogla poreći mogućnost da uz nju postoje i drugi legitimni oblici nauke. Osećaj ponosa koji prati poseban tip aktivnosti nazvane „moderna nauka” jeste takav da u oblast „pseudonauke” potiskuje sve ono što se ne slaže sa njenim viđenjem onog što bi prava nauka trebalo biti. Upravo zbog ovakvog stava, mnogo onoga što je ostavljeno van zvaničnog naučnog pogleda na Zapadu buja u obliku okultnih znanja pred čijim usponom je moderna nauka posve nemoćna.

Totalitarni karakter moderne nauke zaveo je većinu ljudi koji bezrezervno prihvataju njen stav odricanja mogućnosti postojanja bilo kakvog oblika znanja ozbiljne vrste, pa se, kao rezultat toga, zanimanje za sve što nije „zvanična nauka” obično ispoljava u formi sakatog i obogaljenog okultizma. Prema rečima jednog od retkih ljudi na Zapadu koji je shvatio stvarni smisao istočnih tradicija i njihovih nauka, „čovek je dozvolio da ga zavaraju pronalasci i otkrića lažno totalitarne nauke, odnosno nauke koja ne priznaje vlastite granice, pa joj upravo iz tog razloga izmiče sve što se nalazi mimo tih granica.” [5]

Termini „nauka” i „pseudonauka” biće ovde podvrgnuti nešto pažljivijem ispitivanju. Tradicionalna nauka o metalima i mineralima, kao što je alhemija, ili, pak, sveta geografija, ili geomantija, sve se to u svakodnevnom savremenom govoru naziva „pseudonauka”, a da se pri tom niko ne oseti pobuđen da istraži principe na kojima te nauke počivaju. Neosporno je, na primer, da, primenjujući u raznim građevinskim ili arhitektonskim projektima ono što se danas smatra naukom, savremeni čovek često proizvodi čuda od ružnoće, dok su primenom takozvane „pseudonauke”, svete geografije i geomantije, Kinezi i Japanci ili, pak, Persijanci i Arapi stvorili predivna zdanja, vrtove i gradske pejzaže. Isto važi i za odnos između primenjene hemije i alhemije.

 Duhovni element prirode
Pred plodovima ovih dvaju tipova nauka – od kojih je jedna počašćena nazivom „prava nauka”, a druga unižena kao „pseudonauka” – čovek instinktivno oseća da postoji jedan aspekt prirode koji takozvana „pseudonauka”, onakva kakva je negovana u tradicionalnim civilizacijama, a ne u svom izvitoperenom današnjem ispoljavanju na Zapadu, uzima u obzir, a koji i zvanična moderna nauka dosledno zanemaruje. Kvalitativni i duhovni element prirode je izvorište lepote oslikane u persijskom ili japanskom vrtu i srodnim ostvarenjima zasnovanim na istočnim naukama; baš to je element koji nedostaje tvorevinama moderne nauke, štaviše, taj kvalitativni element, izvesno, postoji u samoj prirodi, a isto toliko izvesno ga nema u plodovima moderne tehnologije.

Može se, dakle, zaključiti da je kvalitativni element, odražen u lepoti i skladu što se u prirodi daju zapaziti, zapravo ontološki aspekt prirode, koga nijedna nauka o prirodi ne može prenebregnuti, sem na vlastitu štetu. Takođe, zahvaljujući prisustvu ovog elementa složenosti, koji pripada lancu ili zajednici života na Zemlji, ne presušuje vrelo snage i održanja zajednice, čak i sa biološke tačke gledišta. Nasuprot tome, usled odsustva ovog kvalitativnog i duhovnog elementa, sama složenost tehnologije bitno je drugačije vrste te stoga sve više postaje izvor opasnosti i slabosti tehnološkog drušva.

Oni koji govore o spajanju nauka Istoka i Zapada nužno moraju znati da do toga zasigurno u naše vreme nije došlo [6], a neće ni doći sve dok držanje moderne nauke ostane kakvo jeste. Rečeno spajanje bi se, zapravo, moglo ostvariti jedino ukoliko moderna nauka pristane da se odrekne svog monopolistikog stava, čime bi se stvorili uslovi za razvoj nauke koja bi obuhvatila kako kvalitativne i duhovne elemente u prirodi tako i kvantitativni aspekt stvari. Takva nauka bi nužno bila utemeljena na metafizičkom i kosmološkom učenju koje bi spoznalo relativnost relativnog i shvatilo da je čitav materijalni plan realnosti samo šaka praha pred natčulnim i nadobličnim svetovima koji ga okružuju. Ona bi nužno bila povezana sa kontemplativnim odnosom spram prirode, a manje prožeta željom da se priroda podjarmi i osvoji. Ta želja je, tu nema sumnje, direktan proizvod činjenice da je moderni čovek, uz sve svoje naučno poznavanje okolne stvarnosti ostao totalna neznalica u pogledu spoznavanja nekih temeljnih aspekata te stvarnosti.

Doprinos istočne nauke prevazilaženju savremenih teškoća izazvanih primenom zapadne nauke u najrazličitijim oblastima može se dočarati na primeru problema i međuzavisnosti stvari. Taj jednostavni princip koji čini samo jezgro sufijskog učenja baca nešto svetlosti i na prirodu čitave istočne nauke, čiju sadržinu ovde, dakako, ne možemo ni početi da raščlanjujemo. Do danas je moderna nauka umnogome imala uspeha okrećući leđa međusobnoj povezanosti različitih delova prirode te posebno izdvajajući svaki njen odsečak, kako bi ga mogla odvojeno analizirati i secirati.

Prema njutnovskoj fizici, kada proučavamo telo u padu, gravitacione sile koje deluju na njega idealno možemo izračunati jedino ako znamo masu i udaljenost svake stvarne čestice u materijalnom univerzumu. Kako je to, međutim, nemoguće, svoje posmatranje ograničavamo isključivo na Zemlju, kao centar privlačenja i zaboravljamo sve ostalo što čini materijalni univerzum. Postupajući tako, u stanju smo da dođemo do precizne numeričke vrednosti primenom Njutnovih zakona na pojednostavljeni slučaj koji obrađujemo. Nema sumnje da je ovim metodom nešto postignuto, ali je i nešto izuzetno značajno izgubljeno i zanemareno, naime, temeljna istina da je najobičnije telo u padu silom, koju bi Platon nazvao eros, a Ibn Sina`ishk[7], povezano sa svakim delićem univerzuma.

Pakistanski derviš u svetilištu u Lahoru (Arif Ali/AFP/Getty Images)

Ranije je gubitak ovog aspekta povezanosti svih stvari smatran beznačajnim u poređenju sa dobicima što ih je donosila mogućnost postizanja matematičke tačnosti. Danas, međutim, pošto je primenjivanje ove parcijalne nauke o prirodi uništilo tako mnogo same prirode i preti nam, dakle, strašnim nevoljama, a kako su pri tome ekolozi otkrili da je čitavo prirodno okruženje upadljivo složena ali i skladna celina u kojoj nema ničega što bi moglo funkcionisati bez veze sa ostalim delovima, postalo je jasno koliko je katastrofalna gore opisana vrsta propusta. Tek sada, pošto smo počinili toliko štete, shvatamo da se, radi toga da bismo preživeli, moramo zaustaviti u slepom razaranju prirodne sredine u kojoj živimo i u rasipanju sredstava kojima zadovoljavamo svoje potrebe; moramo se suočiti sa činjenicom da su naše potrebe i izvori na kojima ih možemo podmiriti povezani sa ostalim delovima kako žive tako i nežive prirode, i to na način koji postojeća nauka o prirodi nije uspela dovoljno da shvati, čemu je razlog ograničenost što ju je sama sebi nametnula. Na Zapadu je jedan pesnik kakav je bio Džon Dan pre četiri stoleća umeo da u svojim pobožnim stihovima napiše:

Nijedan čovek nije ostrvo, celina za sebe;
Svaki je čovek deo kontinenta, deo okeana;
Kad more sobom odnese grudvu zemlje,
Evropa manjom biva.

Premda Don ovde govori o čovečanstvu, sigurno je da njegova vizija ne isključuje celinu stvorenog sveta, čiji je deo čovek. Kasnije će pesnici romantičari, poput Vordsvorta, iskazivati svest o postojanju duha udahnutog svim oblicima prirode, čime su ti oblici objedinjeni, svest koja čoveka vodi osećanju Beskonačnog, kako to pokazuju sledeći njegovi stihovi:

Uzvišeno osećanje
nečega daleko dublje prožetog,
čije je boravište svetlost sunca na smiraju
i kružni okean i vazduh živi
i nebo plavo i u umu čovekovom;
kretanje i duh što pokreće
sve misleće stvari, sve predmete svih misli,
i kotrlja se kroz sve stvari.
(Stihovi sačinjeni nad opatijom Tintern).

Zvanična zapadna nauka je ovakva viđenja držala za puke pesničke slike koje nemaju nikakve veze sa „naukom”, što je važilo i za iskaze drugih romantičara, kao što su Šeli i Novalis, koji su pisali o duhovnoj strani prirode i o međusobnoj povezanosti njenih delova: tek danas ekolozi shvataju koliko su ti pesnički iskazi zapravo bili „naučni”! Međutim, usled pomanjkanja odgovarajućih metafizičkih znanja kod modernih naučnika i nepostojanja žive mudrosne tradicije koja bi intelektualno podržala takvu poziciju, ni ranije a ni danas nije se mogla uspostaviti čvrsta intelektualna osnovica za poglede koje su pesnički izrazili Don, Vodsvort i ostali.[8] Dosledno tom, nije bilo načina da se na taj način otkriju sredstva koja bi dovoljno korenito izmenila zapadnu nauku i osposobila je za ozbiljno razmatranje smisla međusobne povezanosti svih stvari – a to nužno znači i različitih stepena egzistencije.

Istočna nauka je ta kojoj se moramo okrenuti da bismo otkrili pogled na svet u kome princip međusobne povezanosti svih stvari ima središnje mesto. Tradicionalna nauka o prirodi upravo postoji sa izričitim ciljem da obznani, a ne da sakrije jedinstvo prirode koje proisteče neposredno iz Jednosti (Jednoće) Božanskog Načela, kao što su to govorili svi učitelji islamske gnoze.[9] U islamskim naukama, budući da je jedinstvo (al-tawhid) stožer oko koga se u islamskom pogledu na svet sve vrti, svest o jedinstvu prožima sve stvari i sve oblike znanja.

U hinduizmu, takođe, različite tradicionalne nauke sadržane su u kompleksu darshânas, iako spolja razdvojene, zasnivaju se na međuzavisnosti svih stvari i predstavljaju stepene u razvoju znanja. Pređemo li na kinesku i japansku tradiciju, nalazimo da je „deset hiljada stvari” uzjamno povezano i da, zapravo, pripadaju jednoj celini, tako da svaka prirodna nauka na ovaj ili onaj način održava i nebo i zemlju, a kroz njih jedinstvo koje nadilazi polaritet. Jednom prilikom je stari kineski mudrac Seng-Čao rekao: „Nebo, zemlja i ja od iste smo tvari”. Intuitivna spoznaja jednosti porekla svih stvari odražava metafizički princip „transcendentnog jedinstva postojanja” i obrazuje matricu istočnih nauka o prirodi.

Islamska nauka
Kad je reč o tradicionalnim civilizacijama i njihovim naukama, islamu, s obzirom na njegovu ulogu posrednika između istočnih tradicija i Zapada, pripada posebno mesto. Na isti način kao što geografski zahvata središnji pojas sveta, islam i u duhovnom i u intelektualnom smislu stoji na pola puta između mentalne klime Zapada i intelektualne klime Indije i Dalekog istoka. Ono što je u Kur᾽anu (II:143) rečeno kao o „zajednici središnjoj” upućuje između ostalog, i na ovu činjenicu.

Islamske nauke, strasno negovane tokom sedam vekova, od IX do XVI, pa i kasnije, s jedne strane stoje u dubokoj vezi sa zapadnom naukom iz srednjevekovne i renesansne faze njenog razvoja, a sa druge, vezane su za nauke Indije i Kine. Islamska nauka zapravo je istorijski povezana sa ovim naukama, kako u pogledu svoga nastanka tako i u svom kasnijem razvoju. Islam je stvorio nauku koja se mora smatrati naukom bez obzira na to kako mi taj termin definisali, naukom bez koje se nauka na Zapadu ne bi mogla razviti, iako je moderna zapadna nauka na kraju usvojila sasvim drugačije stanovište.

Za sve to vreme islamska nauka nije iznedrila svetovnu nauku nezavisnu od duhovne vizije univerzuma. Ona je brižljivo čuvala srazmere među stvarima, odlučujući se u pravoj meri i duhovnom i materijalnom, nikada ne gubeći iz vida hijerarhiju bića i znanja, čime je održana uključenost nauka o prirodi i mudrost koja prevazilazi svaku diskurzivnu misao. Osim toga, mnogi vodeći islamski naučnici bili su sufiji, gnostici (’arif), teozofi i tradicionalni filozofi (hakîm) koji su diskurzivne i analitičke nauke uvek razvijali unutar granice kontemplativnog sagledavanja prirode.[10]

Dva muslimana u Avganistanu se mole u prirodi (Moesgaard Museum)

Od Ibn Sînâa do Nasîr-al Dîna Shîrâzia, koji svi behu veliku naučnici i filozofi-mistici, nalazimo se pred istaknutim pojavama u istoriji nauke. Istovremeno, bili su to ljudi ozareni duhovnim viđenjem, koji bi se izvanredno osećali u prisustvu kontemplativnih mudraca iz Kine, Japana, ili Indije. Islam je u sebi razvio različite duhovne škole koje čine hijerarhijski red i pokrivaju zamašne intelektualne prostore, krećući se od sufizma, učenjem i metodima srodnim čistim mudrosnim doktrinama indijske, kineske i japanske tradicije, pa do Peripatetičke škole, bliske glavnoj filozofskoj tradiciji srednjevekovne Evrope, iz koje je, kroz nesporazum, doduše, nikla moderna racionalistička filozofija.

Povrh toga, zahvaljujući središnjem mestu koje učenje o jedinstvu zauzima u islamu, za istočne nauke temeljni princip jedinstvenosti prirode u islamskoj nauci se upadljivo postojano naglašava, zaodenut bilo u racionalno bilo u intuitivno ruho. Na taj način, on za duhove vaspitane u zapadnoj misaonoj tradiciji biva, možda pristupačniji od čisto metafizičkih i nadracionalnih perspektiva kakve se obično nalaze u spisima indijskih i dalekoistočnih mudraca. Sve je to, međutim, tek pitanje metoda izlaganja i sredstava kojima se dopire do čiste Istine. Kao što je već spominjano, istočne nauke su suštinski sjedinjene u svom viđenju prirode i u naučnim principima zasnovanim na tom viđenju.

Kompleksno jedinstvo
Ako se sada vratimo nužnosti obraćanja istočnoj nauci za pomoć u rešavanju krize što ju je izazvala zapadna nauka, mora se jasno reći da će spoznaja do koje su došli ekolozi o tome da se čitava životna sredina mora izučavati kao kompleksno jedinstvo, u kome je sve međusobno povezano, biti kompletna jedino ukoliko obuhvati psihološki i duhovni nivo stvarnosti, a onda, konačno i sam Izvor svega što postoji.

Dobro je, svakako, kada se uvidi da su neživi predmeti povezani sa živim bićima i da su svi delovi ovog telesnog sveta u uzajamnoj vezi; ali, u pameti treba da je na svakom koraku prisutno, da nikada ne bude pokrenuto ili poništeno, metaforičko načelo veze između stepena egzistencije, prema kome svaki niži stepen svoju realnost izvodi iz nadređenog mu stepena, od kog je neodvojiv. Ako Zemaljskoj sferi preti opasnost rasula i haosa, onda je to upravo usled toga što je čovek Zapada kroz nekoliko vekova nastojao ostati isključivo zemaljsko biće i težio da svoj zemaljski svet oštro odvoji od svake transcendentne stvarnosti. Profanizacija prirode putem takozvanog osvajanja i razvoja čisto sekularne nauke o prirodi inače ne bi bila moguća.

Budući da stvari ovako stoje, nemoguće je uneti red u domen prirode a da se prethodno ne ukloni uzrok nereda, a uzrok nije ništa drugo do pokušaj da se stepen zemaljske egzistencije posmatra izdvojeno od svega što ga nadilazi. Savremena ekološka razmatranja u stanju su da savladaju neke prepreke što su ih postavila separatna i izdeljena proučavanja prirode, ali ne mogu rešiti dublje probleme koji uključuju samog čoveka, jer upravo je čovek taj koji je faktorima nebiološke prirode narušio ekološku ravnotežu. Čovekova duhovna pobuna protiv neba zagadila je Zemlju i nikakav pokušaj popravljanja stanja na zemlji neće biti potpuno uspešan sve dok se pobuna protiv neba ne okonča. Jer jedino nebeska svetlost upravljena na Zemlju kroz prisustvo vidovnjaka i mudraca koji žive u okviru autentičnih religijskih tradicija čovečanstva osigurava sklad i lepotu prirode i održava, u stvari, kosmičku ravnotežu. Sve dok ta istina ne bude shvaćena, svi pokušaji uspostavljanje mira sa prirodom osuđeni su na neuspeh, premda se mogu pokazati delimično uspešni u sprečavanju, tu i tamo, pojedinačnih tragedija.

I opet je jedino istočna nauka, utemeljena na metafizičkim principima, kadra uspostaviti sklad između čoveka i zemlje, uspostavivši prvo sklad između čoveka i neba te tako pretvarajući čovekov pohlepni i lakomi odnos prema prirodi, koji leži u osnovi lakomislene eksploatacije prirodnih dobara, u stav prožet kontemplacijom i saosećanjem, u stav na tim vrednostima zasnovan. Jedino je tradicija kadra preobratiti čoveka od pljačkaša Zemlje, što je sadašnja njegova uloga, u „Božijeg namesnika na zemlji”, da se poslužimo islamskom terminologijom.[11]

Ako se postavi pitanje šta bi praktično trebalo u datom kontekstu činiti, može se odgovoriti da se na planu znanja mora stremiti višoj nauci o prirodi, u koju bi se mogle integrisati kvantitativne prirodne nauke. Ovo se, pak, može postići jedino poznavanjem neizbežnih metafizičkih načela na kojima su, u krajnjoj liniji, te nauke zasnovane. Na planu akcije, promena bi podrazumevala pre svega da se uvek deluje u skladu sa istinom, u skladu sa religijskim principom, ma kakva bila trenutna situacija.

Na pitanje koje se u očajanju često postavlja, ima li ikakvog smisla delovati, najbolji odgovor po ko zna koji put pružaju reči F. Šuona: „Na ovo se mora odgovoriti da potvrđivanje istine ili svako nastojanje u ime istine nikada nisu uzaludni, čak i kad nismo u mogućnosti unapred meriti korist i ishod takvog delovanja. Štaviše, u čitavoj stvari mi i nemamo izbora. Kad jednom spoznamo istinu, bezuslovno moramo živeti u njoj i boriti se za nju, a po svaku cenu se kloniti uljuljkivanja u iluzijama. Čak ako nam se u ovom trenutku horizont čini mračan da mračniji ne može biti, ne sme se zaboraviti da je pobeda u, možda, neminovno dalekoj budućnosti naša i samo naša. Istina samom svojom prirodom ruši sve prepreke: „Vincit omnia Veritas”.[12]

Dužnost i funkcija u odnosu prema istini, kada je o prirodi reč, za one koji razumeju sufizam ili, šire, metafiziku i istočne nauke o prirodi sastoji se u tom da nastave izlaganje svoga znanja, da vole prirodu i da se u njene beskonačne oblike udubljuju kao u teofanije božanske Svemogućnosti. Ovakav stav bi sam po sebi bio najveće milosrđe za sve, jer bi modernom čoveku konkretno vidljivom učinio mogućnost drukčijeg odnosa prema prirodi, onog za kojim oseća očajničku potrebu kako bi bar fizički preživeo. Ljudi iz kultura kao što je islamska, gde su sufijski pesnici, posebno oni persijskog jezika, vekovima pevali o lepoti prirode kao odraza rajskih lepota sred kojih se čovekovo biće krepi i obnavlja, ti ljudi imaju danas posebnu misiju.

Statua šaha Abdula Latifa Bitaija, jednog od najpoznatijih sufijskih učenjaka, mistika i pesnika (Wikipedia)

Isto važi i za Japance, čija je izuzetna umetnička darovitost, udružena sa krajnje produbljenim uvidom u prirodi, odnegovala nešto što se može opisati kao odjeci anđeoskog sveta među oblicima zemaljske prirode. Japanskim umetnicima je gotovo pošlo za rukom da Raj bukvalno spuste na Zemlju. Svi koji su obdareni takvi uvidom moraju ostati verni samima sebi, bdeti nad tradicionalnim naukama o prirodi i očuvati metafizička načela koja su od neprocenjive prednosti za budućnost samih njihovih kultura. Moraju, takođe, sa svojim učenjima što šire upoznati svet, radi onih koji osećaju potrebu za takvom naukom i koristi što je od nje mogu imati. I u ovom vitalnom pitanju, kao i u mnogim drugim slučajevima, tradicionalne kulture istoka mogu učiniti ogromnu uslugu svetu prvenstveno ako više no ikad ranije ostanu verne vlastitim načelima. Njima je u tom zadatku zajemčen konačni uspeh, jer su utemeljene u istini, a prema rečima iz Kurana (XVII:81): „Dođe Istina, a iščeze laž.” Tà laži je doista uvek suđeno da nestane.

(Odlomak iz knjige: Sejed Husein Nasr, Živi Sufizam: Ogledi o sufizmu, Sarajevo, Naučnoistraživački institut „Ibn Sina, 2004.)

 Uputnice:
[1] „Devičanski netaknuta priroda ima sama po sebi dostojanstvo svetilišta i takvom je smatra većina nomadskih i polnomadskih naroda, a posebno američki Indijanci. Za Hinduse, šuma je prirodno boravište mudraca, a slično poštovanje posvećenog položaja prirode srećemo u svim tradicijama koje imaju, čak i posredno, primordijalni ili mitološkii karakter“ (F. Schuon, Spiritual Description and Human Facts, London, 1953, str.46)

[2] Jedno od najgorih obeležja našeg vremena je, nažalost, to što ljudi čekaju da prvo upadnu u stupicu, pa tek onda počinju borbu da se iz nje izbave. Kada se neposredna aktuelnost ekološkog problema i nužnost dalekovidnijeg industrijskog i ekonomskog planiranja spomene većini posavremenjenih muslimana, a posebno onima odgovornim za provođenje rečenih programa, stereotipni odgovor je da treba sačekati dok ne dostignemo nivo ekonomskog razvoja Zapada, pa tek onda razmišljati o takvim problemima. Na ovakvo razmišljanje može se jednostavno odgovoriti da će tada biti suviše kasno da se bilo šta delotvorno preduzme.

[3] Ovim problemom smo se šire bavili u knjizi The Encounter of Man and Nature: The Spiritual Crisis of Modern Man, London, 1968. Što se tiče sufijske koncepcije prirode vidi, poglavlje 13, i T. Burckhardt, Clé spirituelle de l` astrologie musulmane, Paris, 1950.

[4] Premda, naravno, postoji mnogo različitih naučnih škola u svakoj orijentalnoj tradiciji, one su u pogledu učenja u vezi sa duhovnim značenjem prirode i čovekovom povezanošću sa njom dovoljno međusobno bliske da dopuštaju upotrebu ovog termina: ne može, dakle, biti reči o previđanju različitosti unutar samih istočnjačkih tradicija.

[5] F. Schuon, No Activity without Truth, Studies in Comparative Religion, 1969, str. 196.

[6] Vidi A. K. Comaraswamy, Gradition, Evolution, and Reincarnation, u The Bugbear of Literac, London, 1949, str. 122-30.

[7] O uzajamnom privlačenju čestica materija poznatom kao ljubav ili išk, vidi Ibn Sina, Rialah fil-ishq, prevod L. Fackenheima, Medieval Studies, tom 7, 1945, str. 202-228, takođe Nasr, An Introduction to Islamic Cosmological Doctrines, 1964, str. 261-262.

[8] Nasuprot tome, sufijski stihovi, kao što je na primer, čuveni sadijev „Zaljubljen sam u ceo svet, jer on od Njega jest” (منعاشقتمامجهان،بهدلیلآنراازاواست) počivaju na strogim metafizičkim principima, zahvaljujući čemu ovakve pesme nisu samo divni pesnički iskazi već u ruho poetske slikovitosti zaodenuta objašnjenja Istine.

[9] Vidi S. H. Nasr, An Introduction to Islamic Cosmological Doctrines, str. 4 ff.

[10] Ovim problemom se šire bavimo u knjizi Science and Civilization in Islam, Cambridge, 1968 i New York, 1970.

[11] Vidi: S. H. Nasr, Who is Man: the Perennial Answer of Islam, in Man nd His World, Toronto, 1968, str. 61-8, i u Studies in Comparative Religion, 1968, str. 45-46.

[12] F. Schuon, No Activity without Truth, str. 203

(Izvor Novi Standard)

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar