Naučnicikažu da polni identitet potiče iz mozga,a ne iz tela. Ali mi ne razumemo sile koje utiču na mozak da oblikuje taj identitet. Biti transrodan nije pitanje izbora, kaže endokrinolog Džošua Saferiz bolnice „Maunt Sinaj”.
Američka administracija razmatra da pol definiše kao nepromenljivo stanje određeno genitalijama koje imate po rođenju. Takva definicija zasnovana je na ideji koju su odavno lekari i naučnici odbacili kao medicinski beznačajnu.Ali šta tačno definiše polni identitet – suštinsku spoznaju osobe ko je – još nije jasno?
Ono što mi ne znamo, to je koji sve
biološki faktori objašnjavaju
polni identitet”.(Džošua Safer)
„Znamo da postoji značajan biološki doprinos polnom identitetu”, rekao je doktor Džošua Safer, endokrinolog u bolnici Maunt Sinaj u Njujorku. „Ono što mi ne znamo, to je koji sve biološki faktori objašnjavaju polni identitet. Koliko mi u mejnstrim biološko-medicinskoj zajednici znamo u 2018. je da to jeste povezano, da jeste biološko, da nije u potpunosti hormonalno i nismo identifikovali gene, pa ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo da je genetski.”
Džošua Aafer (Buck Ennis)
Genetika igra ulogu. U studijama blizanaca, ako je jedan od njih transrodan, drugi će vrlo verovatno takođe biti transrodan, ako su u pitanju identični blizanci. Stručnjaci kažu da polni identitet potiče iz mozga,a ne iz tela. Ali mi ne razumemo sile koje utiču na mozak da oblikuje taj identitet. Biti transrodan nije pitanje izbora, kaže Safer. To je sveprožimajuće osećanje da njihov pol nije onaj upisan na izvodu iz knjige rođenih.
Uznemirenost zbog ovog neslaganja naročito je intenzivna u vreme puberteta, a rizik od samoubistva značajno raste kod mladih u ovoj situaciji, prenosi „Nedeljnik”. Uz transrodna pitanja i druga stanja ukazuju na to da definisanje muškog i ženskog nije tako jednostavno. Na primer, postoje ljudi sa iks-ipsilon (XY)hromozomima – koji ih genetski čine muškarcima – koji izgledaju, ponašaju se i osećaju kao žene jer njihova tela ne mogu da reaguju na muške hromozome.
Pošto je hirurzima lakše da naprave
vaginuod penisa, većina ovih beba su
postale devojčice. Roditeljima je
savetovano da ih odgajaju kao devojčice.
U drugim slučajevima, neke žene koje su pre rođenja bile izložene visokom nivou testosterona identifikuju se sa muškarcima iako ima mnogo više njih sa istim stanjem koje to ne čine. Jedan od najupečatljivijih dokaza da je polni identitet povezan sa mozgom dolazi iz medicinskih izveštaja o ljudima rođenim pedesetih i šezdesetih sa urođenim manama na genitalijama. Lekari su mislili da je humano rešenje, kako bi poštedeli takvu decu izopštavanja, bilo da ih hirurški naprave muškarcima ili ženama.
Ilustracija (Vikipedija)
Pošto je hirurzima lakše da naprave vaginu od penisa, većina ovih beba su postale devojčice. Roditeljima je savetovano da ih odgajaju kao devojčice. Verovalo se da će zahvaljujući odgoju postati istinski žene. Ta ideja se pokazala kao neuspešna. Kako su sazrevali, mnogi su jasno znali da su muškarci. Studija sprovedena na 16 takve dece pokazala je da se više od polovine identifikovalo kao muškarci.
„Imajući u vidu da nekim ljudima možete da isperete mozak u vezi sa svime, neuspeh kod tolikog broja ljudi je katastrofalan”, rekao je dr Safer. Od svih informacija o polnom identitetu za medicinske stručnjake studije ovih slučajeva najjači su dokaz da polni identitet ima duboko biološke korene, rekao je on.
(Izvor B92)
Pol nije u međunožju? Ne, već mentalni poremećaj nije u međunožju, nego je u umu. Pol je određen polnim organima i njihovom reproduktivnom funkcijom. Sam pojam pola govori o tome da je to funkcija u seksualnom razmnožavanju jer ono ima 2 funkcionalne polovine. Dakle pol je polovina što znači da ih je dve i shodno tome imamo samo 2 pola. To što postoje mentalni poremećaji (pocepane ličnosti), koji se indukuju i reflektuju na upotrebu polnih organa, i protivprirodno nasilje prema sopstvenom telu i telu saučesnika, ne znači, niti će ikada značiti da pol nije određen polnim organima. Mentalni poremećaji se ne leče hirurgijom već psihijatrijom. Destruktivni zahtevi mentalnih poremećaja se ne zaustavljaju na sopstvenom telu jer iz njega i ne potiču niti ih telo pre ili posle hirurgije može zadovoljiti. Oni se šire onoliko koliko mi to dopustimo.