RASPINJANJE MUDROSTI

POSTANJE IZ SUDARA

Spoj dve materije (Vikipedija)

Spoj dve materije (Vikipedija)

Umesto jedne materijalne tačke, iz koje niizčega nastaje svemir, realnija je hipoteza da je nastajanje nastalo posle spoja dve postojeće nepregledne materijalne površi, materije i antimaterije, i izazvanog bljeska, koji je doveo do implozije svemira. Onda je oslobođena energije koja je izazvala gravitaciju, kretanje i oblikovanje svemira, od milijarde galaksija.

Prof. dr Miroljub Kojović

Prof. dr Miroljub Kojović

Savremena kosmologija krči nove i fascinantne puteve, zahvaljujući velikom napretku astrofizike i astronomije, zasnovane na neverovatnom napretku kosmičke tehnologije za detektovanje pojava u svemiru, za vizuelna i audo snimanja i za kompjutersku obradu i simullaciju. Učinjen je iskorak ne samo za nekoliko decenija, nego i vekova unapred. Čovek je u prilici da se ozbiljno naučno bavi pitanjima nastanka i funkcionsanja svemira, da otkriva sve nove i nove fascinantnije pojave, da se podstiče na stvaranje novih teorija.

Stiven Hoking, naslednik i poštovalac
Alberta Ajšatajna, u knjizi „Da li je Bog
stvorio svemir”, u jednom trenutku se
zapitao da li je „svemir stvoren niizčega”.

Ali uz jednu sumnjivu i nedokazanu polaznu hipotezu o nastanku u jednom trenutku nakon „Velikog praska”, koji se od tada smatra  početkom vremena i  nastankom svega što postoji u svemiru. Vasiona se širi, ubrzava, evoluira, transfoprmiše, strukturira u beskrajnu mrežu galaksija, milijardu milijardi, od kojih je naša domicilna, Mlečni put, jedna od najmanjih i teško uočljivih. U njoj je Sunčev sistem samo jedna mikročestica, planeta Zemlja neprimetna, čovek tek na početku kosmičke ere i humane i mentalne evolucije.

Klasična koncepcija nastanka svemira u „Velikom prasku”

Međutim, nova svemirska saznanja već pobuđuju na drugačiju metafiziku stvaranja svemira i drugačiju percepciju „Velikog praska” od uobičajene da se u jednoj materijalnoj tački ogromne energije rasprsnuo svemir, ali ne na sve strane, nego u jednom smeru u i to je sistemska greška. Prikaz stvaranja svemira nakon „Velikog praska” u jednom smeru, ne može da bude, već samo u svim pravcima i to ne u ravni nego u zaobljenom prostoru. To se desilo, po proceni naučnika, pre 13,7-13,8 milijardi godina, a već predviđaju da će posle toliko godina i nestati u nekom novom prasku.

Mislim da ta teorija može da ima svoju opozitnu varijantu, kao uostalom i sve što postoji. Umesto jedne materijalne tačke, iz koje niizčega nastaje svemir, realnija je hipoteza da je nastajanje nastalo posle spoja dve postojeće nepregledne materijalne površi, materije i antimaterije, i izazvanog bljeska, koji je doveo do implozije svemira. Onda je oslobođena energije koja je izazvala gravitaciju, kretanje i oblikovanje svemira, od milijarde galaksija, veoma različitih veličina i struktura. Ova hipoteza je realnija od „Velikog praska”, makar je zastupa Stiven Hoking, naslednik i poštovalac Alberta Ajšatajna, u knjizi „Da li je Bog stvorio svemir”, u jednom trenutku se zapitao da li je „svemir stvoren niizčega”.

To razmišljanje se nadovezuje na koncept „Velikog praska” i vodi u apsurd stvaranja niizčega. To ne može da bude, ni kao metafizička ideja, ni kao naučna pretpostavka, ali može iz spoja materije i antimaterije (tamne materije) da se rodi svemir. Spoj materije i antimaterije može da dovedo do velike implozije u ogromnom prostoru vasione, do oslobađanja velike energije, do stvaranja gravitacionih sila, kretanja, ubrzanja, oblikovanja.

Od pramaterije stvarana je nova materija, strukturirane su zvezde, planete, sazvežđa, galaksije, jata i hipergalaksije. Svemir ispunjava mreža milijardi galaksija u stalnom procesu sagorevanja energije, koja ga održava u životu, na životnom putu rađanja starenja i umiranja.

Koncepcija svemira „eksplozija” nasuprot „implozija” podseća me na davnašnje naučne urbanološke rasprave o urbanizaciji, tj, naseljavanju prostora putem eksplozivnih (mega)gradova ili implozivnih mnogobrojnih naselja manjih dimenzija i multifunkcija. Rasprava je započeta pre pola veka između sociologa Luisa Maumforda, koji je zastupao ideju implozivne urbanizacije, i ja sam se s njim slagao i zastupao je, i slavnog urbaniste Doksiadesa, koji je zastupao ideju eksplozivnih gradova i to je ovekovečio u planu rekonstrukcije regiona Detroita, početkom sedamdesetih godina prošlog veka.

Završila se bez pobednika, a urbanizacija je nastavila da se razvija spontano, više haotično no planski, i rezultat toga su megapolisi u istočnom i zapadnom delu Amerike. Na drugoj strani su ogromna prostranstva pokrivena haotičnim favelama, bez urbanog reda, komunalne infrastrukture, stecišta socijalne bede, kriminala i ekoloških katastrofa. Sada mi ovakva situacija izgleda kao refleks zbivanja u svemiru, haos i red su istovremeno prisutni i u ravnoteži.

Dve ordinarne koncepcije nastanka svemira

Šta se poučno može zaključiti za dobrobit čovečanstva i opstanak planete Zemlje, bar u doglednoj perspektivi, dok to svemir ne odredi drugačije. Postoji neka izomorfija oblika i struktura, postoji uzročnost i posledičnost, postoji i jedinstvo suprotnosti, manje-više ono što je u „Dijalektici prirode” (Fridrih Engels) već odavno konstatovano.

Humana i društvena svest još nisu
dovoljno izoštrene da bi načinile
distinkciju stvaranja i uništavanja,
zato se nerado i obraća pažnja na
intelektum, na metafiziku intelektuma.

Ali ni u metafizici, ni u nauci nije jasno utvrđeno da je intelektum Homo sapeinsa, mentalna sposobnost, u korelaciji sa evolucijom čoveka, od prvog i presudnog značaja za dalji napredak čovečanstva (do sada slabo vrednovano!), a metanauka (neprepoznata i nepriznata), kao sintezno-disciplinarna, primaran metod primene i korišćenja intelektuma.

Ova dva faktora se moraju dovesti u harmoniju, inače se u disharmoniji (kakva je stvaranost) ponašaju kao materija i antimaterija, mogu da se ponište i vrate na početak stvaranja (sveta). E, sada postavimo pitanje bez granica: Da li se taj kosmogeni kompleks dešava spontano po nekim kosmogenim zakonomernostima, naizgled slučajno ili namerno pod nekim spoljnim uticajima, koji mogu biti i vanzemaljski, kao što je to u istoriji Zemlje već bilo (uporno se ne priznaje takva realnost)?

Da se ne bismo sporili i usporavali, skloni smo da to prihvatimo kao dvostruko moguće dok se u budućnosti ne bude drugačije dokazalo. Dakle, ako Stiven Hoking uzima tri faktora kao bitna za postojanje svemira: energija, gravitacija i prostor, to bi analogno za opstanak i razvoj čovečanstva  mogli  biti intelektum, kao mentalna sposobnost Homo saopiensa, koja evoluira i razvija se brzo, ali u minimalnom krugu prirodno odabranih jedinki, metanauka, kao metod korišćenja intelektuma u interesu opstanka i razvoja, i prostor bitan za dešavanje i opstanak.

Humana i društvena svest još nisu dovoljno izoštrene da bi načinile distinkciju stvaranja i uništavanja, zato se nerado i obraća pažnja na intelektum, odnosno metafiziku intelektuma, da bi se prosvetljenje i prosvešćenje definitivno okrenuli u pravcu kosmogonije, umesto što se drže u nekim politikološko-ideološkim kavezima za zarobljene duše, zavaravajući se prividnim humanim slobodama, demokratskim ravnopravnostima, i bratskim jednakostima, koje opstaju samo u ideologijama, a u realnosti se potiru i poništavaju, što u krajnjoj liniji nije strano kosmogoniji; naprotiv, prisutno je i učestano.

Ali Homo intelectus se mora boriti protiv toga ili će se samouništiti.

(Esej iz neobjavljene knjige „Metafizika intelektuma”, Miroljuba Kojovića)

O autoru

Stanko Stojiljković

1 komentar

  • Hipoteza nastanka ni iz cega ne ukljucuje definiciju ‘nicega’ – ni intuitivno ni matematicki, stoga je jako tesko razumeti kako naucnici kreiraju hipoteze na osnovi kojoj se ne zna ni intuitivno ni matematicko znacenje. Hipoteza zasnovana na nedefinisanim elementima jednostavno nije validna.

    Sta je to ‘nista’ sto se moze dovesti do toga da postane ‘nesto’? Da li je ‘nista’ bilo pod nekim spoljnim uticajem koje je promenom svog stanja doslo do velikog praska, i kako u tom slucaju ‘nista’ ako je vec tako, moze da ima bilo kakvo stanje ili da se na njega utice bilo kakvim spoljnim faktorima ? Osim toga, samo postojanje spoljnih faktora zajedno sa ‘nista’ ne cini vise ‘nista’ vec ‘nesto’.
    Matematicki jednostavna ilustracija – ako je nista nula ona se moze rasclaniti na niz vrednosti cija je suma nula. Medjutim, matematicka operacija koja tako nulu rasclanjuje, sama za sebe ne predstavnja nista odnosno nulu, vec matematicka operacija postoji i u kombinaciji sa polaznom nulom predstavlja ‘nesto’.

    Logicnija opcija bi bila da ‘nista’ predstavlja koncept koji nema fizicki ekvivalent u realnosti prirode, i kao takav predstavlja cistu abstrakciju koja se ne moze uzeti kao polazna tacka nicega materijalnog/energetskog.

    Ukoliko je tako, onda je jedina alternativa da je nas svemir nastao iz ‘necega’ sto nije ‘nista’. Ako to nesto nije beskonacno, onda ima svoje granice, sto znaci da predstavlja neki konacan ‘entitet’ za koji ne mozemo apriori tvrditi da je jedini.

    Ako nazovemo taj entitet ‘pra-cesticom’, onda bi takva cestica enkapsulirala celokupnu energiju naseg svemira, u formi takvoj da je gustina energije mnogo veca od bilo cega sto u sadasnjem svemiru postoji. Dok su postojali uslovi u njenom okruzenju da odrzavaju energiju enkapsuliranu u takvoj formi, takva je i postojala dok se ti uslovi vremenom (merenom drugim arsinima pre velikog praska) nisu promenili i doveli do rasipanja energije takve cestice, odnosno do onogo sto nazivamo ‘velikim praskom’.

    Paralela – pivska pena sacinjena je od mnogobrojnih baloncica koji se medjusobno potiskaju, ali samo pena na povrsini case se siri i puca jer joj uslovi to dozvoljavaju. Svaki od tih baloncica koji puca moze biti ekvivalent velikom prasku koji se desava i na drugim mestima kreirajuci druge univerzume.

Ostavite komentar