ARGUSOV POGLED

PRED ALISINIM OGLEDALOM

Ko si ti?

Izlaz za majmuna se ispostavlja kao novi ulaz, i to u društveni poredak u kome on dobija status uspešnog čoveka koji se (između ostalog) ‒ nakon naučnih skupova, prijema i sedeljki ‒ uveče vraća svojoj „upola dresiranoj šimpanzici”.

Ana Pavlović

Do koje mere je apsurd povezan sa dekadencijom logike u univerzumu pisca kakav je Franc Kafka, može se naslutiti već iz početne rečenice njegove „Metamorfoze”:

„Kada se Gregor Samsa probudio jedno jutro iz nemirnih snova, primetio je da se u krevetu pretvorio u ogromnu bubašvabu”.

Gabo Markes tvrdi da je (pročitavši je) gotovo pao s kreveta, besan što je nekom uopšte dozvoljeno da piše takve stvari. A onda se i sam bacio na kratke priče.

Palata Kinski (Vikipedija)

Da je Franc bio (eufemistički rečeno) zabavljen povlačenjem paralela između homosapijensa i predstavnika životinjskog carstva, nećemo svedočiti samo u ovom maestralnom opisu čoveka-insekta. U autobiografskoj povesti majmuna Crvenog Pere pod naslovom „Izveštaj jednoj akademiji”, on odlučuje da metamorfozira u čoveka, ne bi li izbegao doživotnu robiju zvanu zoološki vrt.

Zanimljivu je situaciju zamislila Milena
Đurđijević, profesorka filologije: sretnu
se Kerolova Alisa (polimetamorfoznog
iskustva) i Kafkin Crveni Pera (s pozicije
jednog, ali definitivnog preobražaja),
i pitaju jedan drugog: Ko si ti?

Izveštaj u ozbiljnom, racionalnom i naučničkom stilu zapravo ne upućuje na bekstvo iz porobljenosti u slobodu (kako primećuju Žil Delez i Feliks Gatari) jer se ono odigrava unutar jednog te istog superorganizma-mašine. „Pojam izlaz upotrebljavam u njegovom najobičnijem i najpotpunijem smislu; namerno ne kažem: sloboda”.

Ovo biće se najpre odlučuje za transformaciju na osnovu prividnog podražavanja čovekovih postupaka i dresure ‒ pljuvanja u lice, ispijanja alkohola, pušenja lule, primerice ‒ sve do konačnog implementiranja u (ljudski) društveni poredak. Nakon edukacije, junak Kafkine pripovetke ‒ „prosečno obrazovani Evropljanin” ‒ de fakto pripada svetu-mašini, no ga istovremeno od njega deli majmunska prošlost. Te zapravo, ovom izdresiranom deklamujućem (n)i čoveku (n)i majmunu ostaje samo da tužno zaključi: „Ono što sam onomad kao majmun osećao danas mogu opisati samo ljudskim rečima; znači, pogrešno”.

I upravo to sećanje Crvenog Pere na njegovu majmunsku prošlost destabilizuje prikazani svet-mašinu gde obitavaju (ne)slobodni pojedinci sa svojim nebitnim predstavama o životu. Izlaz za majmuna se ispostavlja kao novi ulaz, i to u društveni poredak u kome on dobija status uspešnog čoveka koji se (između ostalog) ‒ nakon naučnih skupova, prijema i sedeljki ‒ uveče vraća svojoj „upola dresiranoj šimpanzici”.

Kafkina statua u Pragu (Piksabej)

Zanimljivu je situaciju zamislila Milena Đurđijević, profesorka filologije: sretnu se Kerolova Alisa (polimetamorfoznog iskustva) i Kafkin Crveni Pera (s pozicije jednog, ali definitivnog preobražaja), i pitaju jedan drugog: Ko si ti?

Alisa bi, kao i Gospođi Gusenici, rekla: „Ja… ja evo ne znam kako da vam kažem, gospođo, baš sad ne znam… Naravno, znam ko sam bila kad sam jutros ustala, ali bih rekla da sam se od tada nekoliko puta preobrazila.”

Pera bi, normalno, kao iz topa odgovorio da je on prosečno obrazovan Evropljanin s majmunskom prošlošću.

I umesto da nastavimo sa pretpostavkama:
šta ako, kao čika Jovin, nađe „majmun
stari ogledalo neko” ‒ Alisino, recimo ‒
možda bi bilo uputnije da se sami ne
čudimo sopstvenom odrazu.

Sav tragizam statičnog, okamenjenog identiteta Kafkinog junaka leži u nametnutim modelima ponašanja, sistemima vrednosti i konstantno plasiranom prividu mogućnosti slobodnog odlučivanja; dok je Alisin identitet, iako privremeno poremećen i uzdrman, upravo u toj konstantnoj fluktuaciji spreman za promenu, preokret, iskok iz mašine.

Dakle, za razliku od jednom zasvagda zakucane (pouzdane?) datosti Crvenog Pere, Alisa je paradigma nesputanog obilja mogućnosti da (naglavačke izokrenute) kategorije potlačenosti i rizika transformiše upravo u njihovu suprotnost.

I umesto da nastavimo sa pretpostavkama: šta ako, kao čika Jovin, nađe „majmun stari ogledalo neko” ‒ Alisino, recimo ‒ možda bi bilo uputnije da se sami ne čudimo sopstvenom odrazu. Uz zahvalnost Bogu što mi nismo takvi.

(Izvor RTS)

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar