УСХОЂЕЊЕ УОБРАЗИЉЕ

ПРЕД ЈУНАКОМ СЕ НЕ СТАЈЕ

Споменик Бају Пивљанину

Најтеже је ако се на споменику не може препознати херој – муња Бајо Пивљанин, који је кадар стићи и утећи и прескочити ријеку Пиву (које је прескакање наглашено и у конкурсним условима).

Андрија Маркуш

Од три сусједне државе не зна се која ће  више да слави и подржи изградњу споменика својем јунаку Бају Пивљанину, чију су изградњу покренуле Плужине. А  6. маја 2019. изабрале, као најбоље,  рјешење троје коаутора: Драгана Раденовића за скулптуру, арх. Алексе Дајовића за рељефе, који са арх. Лелом Реџепагић учествује и у изради пројекта партерног уређења и  постамента.

Прво би требало да се радује Херцеговина, којој су Плужине до 1878, до Берлинског конгреса, биле централни дио, a тада припојене Црној Гори. Или, можда, да се прије ње радују Црна Гора и Србија. Посебно Србија, која је припојена Црној Гори 1918. Никога  „од више глава не боли” сем Црну Гору, која више ужива са мало откинутог од Херцеговине него читаву Русију, поготово Србију, да јој даш.

Учесници на овом конкурсу (укупно шест радова) из околних су држава српског говорног подручја, који су схватили да су у Црној Гори највише актуелне подјеле, те да се и Бајо Пивљанин мора национално представити, или потпуно неутрално – интернационално заступити. Код конкурсних радова поред заступљености Баја као Црногорца (код Д. Раденовића), имамо и Баја као Јапанца сумо-рвача, тежине да га пиједестал држати не може (код С. Радовића), затим Козака, са козачком шубаром (код Д. Димитријевића), потом као јаничара са карактеристичним фесом (код М. Комада).

Иначе, близу тромеђе постојали су људи трокапићи, који су кад крену за Дубровник узимали једну капу, а друге двије користили на друге двије стране кад иду. Тако су ови скулптори морали, кад већ праве разлику, поред капе на глави да двије друге поставе испод пазуха.

Проблем је како  ће скулптори Херцеговца Баја препознати као Црногорца, кад данас преко Црногорца не препознаје се Србин. Срби и Црногорци једини су народи на свијету којима су живи преци: за Црногорце се каже да су поријеклом Срби, а за Србе у Крајини да су поријеклом Црногорци.

Најтеже је ако се на споменику не може препознати херој – муња Бајо Пивљанин, који је кадар стићи и утећи и прескочити ријеку Пиву (које је прескакање наглашено и у конкурсним условима). Комисија је могла да направи и ранг-листу по обиму у појасу, да дозна ко не може да прескочи ни мртву кобилу. Награђени рад групе аутора, коју предводи скулптор Драган Раденовић, најбољи је у том погледу – Бајо је „танак” као прут, без чега више сем воље, непоколебљивог израза, оштрог погледа као сабља – јунак пред којег се не стаје, што ни приближно нема који други рад.

Други радови немају такво изражено и повезано емотивно стање – и намјеру. Поред тога, то је и веома успјешно ликовно ријешено –  стилизовано, које ће да буде препознатљиво обиљежје града, мотив за разне сувенире. Свугдје уз велике  подвиге, као што су Бајови, стварају се легенде.  Овдје, те легенде, као нестварност, интерпретиране су стварним – кроки потезима – назнакама, као у представљањима Дон Кихота.

Побједа на конкурсу. Споменик Бају Пивљанину

Рељефи на побједничком раду

Сви потези на овом споменику лаки су, брзи, без дотјеривања, као самоникли, без накнадног гланцања, све по рустици црногорског крша.

Конкурсна комисија за одабир радова одбацила је три рада, образлажући недовољним естетским квалитетима и некомплетношћу у траженим прилозима, на чему се, без ичега посебног није потребно задржавати. Постоје и два рада,  који су такође одбијени због неиспуњења пропозиција конкурса у траженим прилозима, који су тиме неактуелни, те нијесу оцјењивани по естетским параметрима. То су рад  Драгољуба Димитријевића и рад групе аутора на челу са Владимиром Парежанином, о којима ће се нешто рећи.

Рад скулптора Драгољуба Димитријевића карактерише добро познавање техника заната, детаља, поготово драперије, које сваког аутора у таквом случају доводи до нивоа који се тиме може уобичајено постићи, а за даље потребан је креативни поступак – посебно умијеће и таленат аутора.

Стати на томе, какав је овдје случај, без даљег својег доприноса по инспирацијама и читањима нечијег дјела – душе, овдје Бајове, беживотна је прича – козметика, на крају: играчка. То је буквално копирање природе (још далеко од Баја), које данас јачом резолуцијом и дјеца мобилним обављају. То је повољно за музеје воштаних фигура или за фигуре уз надгробне споменике.

Рад Драгољуба Димитријевића

Гдје овдје може да се прочита карактер општег ликовног израза аутора – нешто његово као, рецимо, код Лубарде, да се препозна по потезу? Поготово овај „јунак у покушају” нема никакве везе с Бајом, с његовим карактером, којег он не би примио у своје хајдуке. Овај је спреман за параду – за сликање. Није довољно љутитост борца представити  козачком капом, скупљеним обрвама и руком на јатагану, гдје други дио лица остаје неутралан – преузет на рента-кар од којег манекена.

Код рада групе аутора које предводи Владимир Парежанин (Пеђа Паровић, Срђан Милатовић, Рада Маслеша и Јована Зорица), који је, просторно гледано, најатрактивније композиције, три су велика недостатка, који га искључују. Прво, умјесто навођења имена пет коаутора, као аутора идеје требало би навести Лубарду. Навести да је ово компилација његове слике „Бој на Вучјем долу”, гдје је у првом плану борац у полуклечећем положају, десном испруженом ногом, а на лијеву ослоњен, сабљом у десној руци, лактом до висине уха, повијеном главом, погледом и свим другим усмјереним напријед. Друго, то није карактеристичан борбени положај харамбаше, свакако не са тако фронталним сукобом двије велике војске као на Вучјем долу. Треће, мале висине споменик, са прилеглом фигуром, гдје непримјерно Бају клечи, не би доминирао у градском амбијенту, гдје би пиједестал био већи од споменика.

Рад В. Парежанина, П. Паровића,

С. Милатовић, Р. Маслеша и Ј. Зорица

Детаљ Лубардине слике „Бој на Вучјем долу

Код награђеног рада коаутора, које предводи скулптор Драган Раденовић, било би потребно још мало порадити на благом увођењу динамике уз наглашенију сопствену композицију. На дијелу од кукова до рамена на свим детаљима и драперији одговарало би да се унесе више смирености, поготово у драперији. Тако се успоставља боља мјера, убједљивост и мирноћа у преспајању осталих добро ријешених дјелова споменика.

Постоље споменика – пиједестал, никако не би требало да остане класичног призматичног и симетричног облика, већ га ријешити у асоцијацији стијена наших брда по којима се кретао Бајо Пивљанин. Три рељефа требало би измјестити са централног дијела, јер са већег одстојања дјелују као уобичајени спискови погинулих, често тако датим ма нашим споменицима. Од два степеништа повољније је да се задржи само једно, чиме се избјегава чести стереотип симетрије, попут модне писте.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар