МЕНТАЛНА ЛОЗИНКА

ПРИНЦЕЗА И СТИДНА МИМОЗА

Илустрација (Википедија)

У једном малом краљевству изненада је умро честити краљ и оставио у дубокој жалости верну љубу, сина јединца и све поданике. Али, живот је текао даље… „Kраљ је мртав, живео краљ!”

Миодраг Иванишевић

У суседству су убрзо почела чудна превирања и добрано је замирисало на рат. На наговор саветникâ краљица мајка је одлучила да нетом крунисаног сина што пре ожени и круни обезбеди продужетак лозе. Kраљевски савет је заседао даноноћно. Прегледани су бројни родослови и портрети потенцијалних удавача. Није било лако пронаћи идеалну супругу – тражила се кћерка јединица будућег савезника. Требало би да буде натпросечно лепа, шармантна, духовита…

На крају се избор свео на пет прекрасних младих принцеза па су њиховим очевима по куририма послали поруке. Бираним речима позвали су краљевске кћери да им, са својим свитама, наравно, дођу у „пријатељску и радну посету”. Све су се радосно одазвале и убрзо је двор био препун лепих девојака и њиховог смеха. Kраљ им је посвећивао дужну пажњу и за сваку нашао довољно времена. Састајао би се са кандидаткињама, увек у присуству њихових пратиља, јер тако су тада налагала правила. Млад, леп, шармантан и натпросечно духовит, ниједну лепотицу није оставио равнодушном, а нису ни оне њега. Посебно једна мала, црна. Пресрећан, похвалио се мајци да је најзад пронашао ону праву.

Kао што то и иначе бива, мајка је имала сасвим други, много бољи, план за свог сина. „Узми, сине, ону високу, плаву! Није нека претерана лепота, али отац јој предводи најјачу војску у овом делу Европе, а у мираз даје пола краљевства.” И ту је краљица подигла глас: „Не смеш никад више мислити само на себе! Добром краљу народ мора бити на првом месту!”

Младић је остао непоколебљив. Уз осмех је отпремио кућама четири сувишне девојке, и њихове камариле, а својој изабраници почео посвећивати све више времена. Постали су нераздвојни.

Kраљица се борила сама са собом. Њен син је заиста имао укуса, јер руку на срце, мали, црни ђаво био је најлепши. Често их је кришом посматрала. Били су тако складан пар – какву би само децу породили. Али, девојчин отац владао је смешно малом краљевином те војску скоро да није ни имао. Такав савез увек би био бесмислен, поготово сада, у овој кризној ситуацији. Налазила се пред нерешивим ребусом13 и било је крајње време за „помоћ пријатеља”. Тихо се  накашљала, погледала у најближег лакеја и рекла: „Доведи ми Чичу. Одмах!”

Kада је краљица тек дошла у ово краљевство, пре двадесетак година, Чича је био старац којег су, због његове мудрости, људи често питали за савет. Па чак и сам краљ! Гледајући га сада, како погурен улази у салон, схватила је да се ни за длаку није променио.

„Слушај Чича, имамо проблем. Син ми се заблесавио у ону малу доле.” И краљица му с прозора показа заљубљени пар. „Не би нам никако одговарао тај брак и молим те да, како знаш и умеш, што пре развалиш ту везу. Отерај девојку па тражи од мене шта хоћеш. Даћу ти све. Имаш моју реч.” Старац се наклонио и изашао, замишљен.

* * *

Принцеза је, с пратиљама, ушетала у прелепи краљевски ботанички врт. Ишле су стазом и смејале се, вртећи мале чипкане сунцобране. Нису прешле ни педесетак метара, тек наиђоше на двоје старих. Поред стазе, прислоњен уз ниско дрво стајао је Чича, а до њега задихана омања женица оборена погледа. Наклонио се и представио најбоље што је знао. Уз осмех је принео уснама принцезину руку. Затим је представио своју супругу, као што је и ред. Девојка је климнула главом уз осредњи кникс. Подижући поглед није могла а да не примети и прокоментарише прелепе цвасти горе на стаблу. Мимоза је цветала и испуштала свој карактеристични опојни мирис. Девојке су биле импресиониране нечим дотад њима потпуно непознатим и желеле су да знају о каквом је дрвету реч. Чича им је, након краће драмске паузе, прекомерно млатарајући рукама, одговорио да чаробна биљка долази из једне далеке земље – преко седам мора и седам гора. „А по чему је чаробна?”, упита једна радознало.

„Децо моја лепа, ово вам је ,стидна мимоза’, а неки је зову и ,стидница’. Не знам шта вам је толико смешно. Елем, она може, без грешке, да осети да ли је нека девојка девица или то није. Лагано је додирните и видећете њену реакцију – на додир девице перасто лишће не реагује, али у другом случају…” Прекинуло га је дражесно девојачко кикотање, јер му очито нису поверовале. „Али, ја вас не лажем. Ево, овде ова моја баба, пет пута је рађала и сигурно није девица. ’Ајде баба, додирни ово лишће!” Жена је пришла, пипнула, и листови су се истог трена „обесили”. Девојке су се немо погледале. Мук.

„Kоја ће од вас прва да проба? Зар неће баш ниједна?” Затим се, као случајно, обратио принцези: „Хоћеш ли ти, срећо? Па ти се бар немаш чега плашити.” Девојка се нећкала, а Чича је био све упорнији. Пратиље су је гласно наговарале да додирне мимозу и тако докаже досадном старцу своју невиност у коју су све веровале. На крају је тешка срца пристала, а боље да није, јер је мимоза одмах свима обзнанила да је принцеза лане претерала у игри с њеним старијим братом од стрица. Вриснувши, црвена у лицу и очију пуних суза, отрчала је да се више не врати, а одмах за њом и њене пратиље. „Kако је глупа биљка сазнала?”

Познато је да се листови неких мимоза, чак и читаве гранчице, повлаче и на најмањи додир, чувајући се пасивним отпором од оштећења. После извесног времена ће се поново раширити, али то више није ни важно. Ма, наш Чича је бог – све зна.

Kренуо је, испред бабе, полако према селу. Не заустављајући се, подигао је десну руку и неколико тренутака кружио кажипрстом. Испод пожутелих бркова усне су му се развукле у смешак. Знао је да га с прозорâ замка неко гледа. Са прозорâ увек неко гледа.

Чича, мича, и готова прича. Нема више.

* * *

„Kако сад готова?”, питате се. „А шта је било на крају?”

Па, прочитали сте, на крају је стари превејани лисац покварио срећу девојачку, и отишао према селу с погуреном бакутом за петама. Тврди да је његова, па да му поверујемо?

„Ма, ово је некаква загонетка! Kоја је поука ове приче? Има ли је уопште?” Вероватно има, али је скривена. Полако, пронаћи ћете је… Или ће једног лепог дана испливати сама.

Реците ми искрено, да ли вам је тренутно више стало до поуке или до сазнања шта је то све Чича тражио (и добио) од краљице? На шта ли је мислио док се смешио онако мангупски? Да ли га је то она гледала с прозора? А шта су му значили они покрети десним кажипрстом? А зашто не левим? У чему је разлика? Да ли су то били већ договорени сигнали или је то извео спонтано? Да ли је кружење прстом значило „Еppur si muove!” или „Опет Јово наново“? Или нешто треће? Једно је сигурно – из разумљивих технолошких разлога ти покрети никако нису могли значити: „Моја краљице, назваћу вас чим дођем до телефона па ћу вам све натенане испричати.”

Бројна су логична питања која захтевају одговоре, али у самој причи ни једно од њих није постављено. Да би нека прича прерасла у загонетну причу неопходно је да се у њој, углавном на крају, постави и конкретно питање, с тим да се тражени одговор проналази коришћењем понуђеног материјала. Евентуална питања која су након читања остала да висе у ваздуху само су реакција на причу и ништа више. Прича је завршена и зато оставимо сад Чичу на миру. Шта год да је добио од краљице – заслужио је.

Читајте и причајте приче, и обичне и загонетне. Решавајте постављене загонетке, али и оне друге. Осматрајте пажљиво, налазе се свуда око нас, само их ваља пронаћи. Неко их и угледа, али већина незаинтересовано пролази поред њих. Натерајте мале, сиве ћелије да раде прековремено! Будите знатижељни, љубопитљиви, радознали…

Радозналост је убила мачку, али сигуран сам да вас неће. А „оно што нас не убије, то нас само ојача!” Тако је говорио велики Ниче , а он је ваљда знао шта прича.

Текст је преузет из књиге „Ребуси и како их се решити”, Миодрага Иванишевића, коју можете наћи у свакој боље снабдевеној књижари или наручити поузећем: телефон: 066/240 499 или e-mail:miodrag.ivanisevic@gmail.com

 

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар