УСХОЂЕЊЕ УОБРАЗИЉЕ

ПРОГРАМ ПОСТАЈЕ МУЗИКА

Магнетофон (Википедија)

Док је туберански композитор уливао своју душу у дирке, инжењер је хватао својим микрофоном душу овог света. Но, не метафоришимо превише – магнетофон је дословце омогућио нову перцепцију музике.

Ана Павловић

Често, људска свест не иде упоредо са развојем технологија. Увек се нађе понеки задрти, идилични псеудохуманиста који попут рака вуче унатраг: у дивна времена када човек беше на свом Извору (ламентира он), када није био разједињен и отуђен, када му те вражје машине нису клопарале по ушима, тупиле његову слободну, неспутану свест. Тај патос русоовског типа – од којег човеку дође да пасе траву (како се већ Волтер ругао) зна да буде големи тег на појасу културе.

Љубитељи злобних пошалица препричавају да чак и данас, у средиштима наше цивилизације, међу хуманистима, научницима, мислиоцима разних „специјализација” искрсне понеки који би, уз усклик: apage satanas! да призове неки нови лудистички покрет у акцији уништавања рачунара, као главних криваца за незапосленост и пратећe поремећајe.

Премда је рачунар и данас у свести неких научника, стваралаца и хуманиста ante portas, неупитна је чињеница да су „техничари” увелико улетели у подручје „идиличара”.

Као круцијални аргумент против „техничара”, ови „идиличари” потежу (унеколико оправдану) скепсу према преузимању неких искључиво људских функција од стране робота. Овакав ред закључивања би се могао сматрати обрнутим.

Наиме, машина сама по себи није некаква „негативна духовна вредност” – штавише, дело које она изнедри је оно што је подложно процени квалитета, а то да нам она убрзава, олакшава и поједностављује процес стварања, непотребно је доказивати; како у (примерице) обради земљишта тако и у свакој културно-уметничкој делатности. Па и у музици. Сетимо се како је свака иновација иницирала револуције. Гутенберговој штампарији су биле потребне деценије да је човечанство прихвати, и опрости јој уништавање читаве једне културе – културе манускрипта.

Њен пандан у музици (вековима доцније, дабоме) био је магнетофон, који је такође ставио тачку на једну фазу отворивши нова, до тада неслућена њена подручја. Био је, хајдемо рећи, клавир нове музике: ако је Шопен сањарио уз црно-беле дирке свога инструмента, Шефер је то исто остваривао дугмићима својих магнетофона.

Док је туберански композитор уливао своју душу у дирке, инжењер је хватао својим микрофоном душу овог света. Но, не метафоришимо превише – магнетофон је дословце омогућио нову перцепцију музике. Све технике преснимавања, доснимавања, убрзавања, филтрирања, директног регистровања „животних” сазвучја (дакле, све разнолике технике које омогућавају одређене, већ утемељене ефекте нове музике) – све је то настало захваљујући овом апарату. Да га није било, у двадесетом веку бисмо имали музику деветнаестог (и ранијих) векова.

Дакако, недуго затим су млађа браћа, па затим и синови и унуци магнетофона стасавали у борби за свој опстанак. Просто је фасцинантно пратити брзину којом су се синтисајзери, компјутери и још какве многобројне бештијице појављивали, утркујући се за своје место у музичким студијима и лабораторијама.

Жан Мишел Жар (Википедија)

Па већ „скаламерије” једног Жан Мишела Жара скраја претходног века након само две деценије можемо комотно сместити у некакав музеј звука (носталгично се сећајући с каквим смо дивљењем посматрали овог музичара на концертима, док у некој од нумера са албума Oxygene, оденут у некакав скафандер барата ласерима, с неизбежним ефектима сценске расвете и спектакуларним ватрометом на крају).

Премда је рачунар и данас у свести неких научника, стваралаца и хуманиста ante portas, неупитна је чињеница да су „техничари” увелико улетели у подручје „идиличара”. Одавно је било време да се поремети „стајска топлина” музике, како је негде забележио Томас Ман.

Изнова унапређенији уређаји, не само на музичком терену, траже (и добијају) право гласа у свим сферама свих људских, доскора искључиво тзв. хуманистичких активности. Култура оптерећена хуманистичким наслеђем феудалног типа апсолутно је без додира с новом духовношћу (на коју се „идиличари” тако громогласно позивају).

Свет не чека провинцијалце. „Ако их не можеш победити, придружи им се” Душка Дугоушка протумачимо не као резигнирано одустајање, већ као моћног тројанског коња – искористимо сва средства у досезању својих хуманистичких циљева. Па и оних музичких. А о ђаволку који (често успешно) с леве стране рамена наводи на ризик, опасност, па чак и погибељност од злоупотребе овакве „бојеве муниције” – неком другом приликом.

(Извор РТС)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар