АТИНСКИ ТРГ

ПРОСВЕТА НА АПАРАТИМА

Pixabay

По свему судећи, титула министра просвете дуго већ служи искључиво да се намири појединац (из неке од водећих странака) који је, својим понашањем и страначким ангажовањем, коначно, заслужио да, ето, добије и нешто заузврат.


Иван Вучковић

Школство је данас (нарочито у условима пандемије ковида 19) потпуно формално а систем у којем нам се деца школују је више него проблематичан и дубоко верујем да многе колеге то исто виде. У школство се минимално улаже (како је и колега Мандић са Харварда приметио – „свака влада која издваја мање од шест одсто за просвету је антисрпска).

Мислим да многи не схватају значај оваквог податка. Школство је у колапсу а ствари каткад извлаче искључиво просветни ентузијасти – јаки наставници који већи део свог живота жртвују за школу (многи од куће доносе папире, маркере и слични материјал).

Да нема њих – просвета би се давно урушила јер систем који би требало да брине о просвети не постоји. Тако, многи у њој дочекају пензију не радећи ништа. Систем не награђује оне који то заслужују нити санкционише оне који су ту доспели као уљези.

Дуго се већ бавим овим проблемом (те сам пре пар година имао ту част да будем гост на универзитету у Бечу али и да о образовању разговарам са колегама са Станфорда, Цириха, Берна и, коначно, да размењујем идеје и ставове и са професором Ноамом Чомским) и верујем да, поред реченог, министар просвете, уколико нам је стало до јаког школства, мора да буде неко ко је изузетно стручан и са огромним просветним искуством а да, притом, жели да ради. Много је проблема, а као најзначајнији се издвајају:

1) Застарели програми;

2) Мањак ученика;

3) Недостатак техничких средстава и школских средстава уопште;

4) Небрига о талентованој деци и њиховој будућности;

5) Непостојање сарадње међу институцијама (нпр. средњошколски професор не може да напише препоруку факултету поводом одређеног ученика јер то није пракса и та препорука не би имала никакву тежину нити би на било који начин била обавезујућа).

Такође, хитно би требало смањити одељења на по 15 ученика и лимитирати одељење од 12 до 18 ученика и, коначно, увести бенефицирани радни стаж (три месеца по години) јер колеге које на овај начин чекају пензију не могу да ухвате корак са надолазећим генерацијама.

Свакако, није мој посао да бринем о томе нити да бринем око избора правог министра већ би то требало да је посао државног врха и министарства. По свему судећи, они су тај посао поново урадили онако на брзину, офрље.

Због свега наведеног – плашим се у вези с образовањем будућих генерација и апелујем на родитеље да уче са својом децом уколико им је до њих стало. Надам да ипак можемо боље те да ћемо просвету, док још није касно, пробудити из коме и скинути са апарата.

Да би се то догодило – велики напор се мора уложити. Таква борба, међутим, чак ни у теорији није почела.

(Извор Данас)

О аутору

Stanko

Оставите коментар