АРГУСОВ ПОГЛЕД

ПРОСВЕТЉЕЊЕ ПО ЕНГЕЛСУ

Фридрих Енгелс (Википедија)

„Промакло нам је!” – одговорио ми је професор филозофије Богдан Шешић кад сам га 1977. године упитао зашто се Енгелсова и Хегелова схватања о атракцији и репулзији не разматрају у савременој филозофској литератури. „Прочитај Бошковићеву теорију филозофије природе. Тамо има пуно о атракцији и репулзији!” – упутио ме је професор Шешић, на чему сам му неизмерно захвалан.

Проф. др Драгослав Стоиљковић

„Према томе, већ је Хегел био потпуно у праву кад је приметио да су атракција и репулзија суштина материје”. (Фридрих Енгелс, „Дијалектика природе”)

Нисам марио за филозофију коју сам морао да слушам у гимназији. Након што сам 1971. завршио Технолошко-металуршки факултет (ТМФ) у Београду, запослио сам се у предузећу ХИП- Петрохемија у Панчеву. Фабрика се гек гради, а у њој ће се полимеризовати гасовити етилен на огромним притисцима (1.300-2.000 бара) по технолошком поступку који је откривен 1933, а неки га по значају пореде са открићем парне машине. До 1970-тих је пријављено много патената и објављено пуно научних и стручних чланака у којима је дато сасвим једноставно теоријско тумачење ове хемијске реакције. Међутим, постојале су многе противречности са експерименталним резултатима, неки проблеми у производњи и нерешена питања у теорији, о чему се водила жестока расправа међу научницима. Као млад инжењер сам неколико година покушавао да пронађем одговоре, но без успеха.

Увидео сам да код многих, пре свега код
Емпедокла, Њутна, Бошковића, Канта,
Хегела и Енгелса, постоји схватање да су
атракција и репулзија суштина материје.
То је промакло савременим филозофима и
природњацима, па томе једва да су
посветили неку пажњу, и то овлаш,
површно, а најчешће никакву.

А онда сам 1977. сасвим случајно почео да читам књигу Фридриха Енгелса „Дијалектика природе” у којој он скоро све појаве у природи и природним наукама (космологији, физици, хемији…) разматра кроз јединство и борбу атракције и репулзије. Применом његовог методолошког поступка готово тренутно смо нашли одговоре на вишедеценијска отворена питања полимеризације етилена. Развили смо нову теорију, на чему сам магистиро већ 1978, а докторирао 1981. на ТМФ-у. Објавили смо неколико десетина научних чланака у водећим страним и домаћим часописима. Применили смо нову теорију за решавање неких проблема у фабрикама у Србији, Хрватској, Ираку, Турској и Немачкој.

Било је јасно да је методолошки поступак Енгелса, који се заснива на разматрању атракције и репулзије, веома значајан по својој свеобухватности и применљивости у природним наукама. Међутим, Енгелс је ово дело писао у периоду 1873-1881. Није га завршио. Рукопис, нађен у његовој заоставштини, објављен  је 1925. у Москви, тридесет година после његове смрти 1895. Наредних неколико деценија су многи филозофи и научници, код нас и у земљама тадашњег Источнот блока, објавили небројано много радова у којима су навођени и тумачени делови из ове књиге.

Очекивао сам да је његов методолошки поступак унапређен и осавремењен научним достигнућима двадесетог века (откривање постојања елементарних честица, структуре атома, квантне теорије и теорије релативности…). Од 1977. до данас сам прочитао мноштво чланака и књига, прегледао многе бројеве домаћих и страних филозофских часописа. Нашао сам безброј навода из „Дијалектике природе”. Међутим, нико, баш нико ни да помене да је он нешто писао о атракцији и репулзији! Питао сам многе наше филозофе и научнике, познаваоце овог Енгелсовог дела, зашто се то не помиње. „Промакло нам је!” – одговорио ми је професор филозофије Богдан Шешић кад сам га 1977. године упитао зашто се Енгелсова и Хегелова схватања о атракцији и репулзији не разматрају у савременој филозофској литератури. „Прочитај Бошковићеву теорију филозофије природе. Тамо има пуно о атракцији и репулзији!” – упутио ме је професор Шешић, на чему сам му неизмерно захвалан.

Изучио сам Бошковићеву „Теорију природне филозофије” (која објављена 1762.) и одмах је применио у својим дисертацијама. Након што сам 1981. прешао на Технолошки факултет Универзитета у Новом Саду похађао сам два курса из историје филозофије на Филозофском факултету. Нисам полагао испите, али сам прочитао многе радове знаменитих филозофа, од античких до савремених. Увидео сам да код многих, пре свега код Емпедокла, Њутна, Бошковића, Канта, Хегела и Енгелса, постоји схватање да су атракција и репулзија суштина материје. То је промакло савременим филозофима и природњацима, па томе једва да су посветили неку пажњу, и то овлаш, површно, а најчешће никакву. Зато сам се латио посла и о томе написао неколико десетина радова који се могу преузети са странице https://www.researchgate.net/profile/Dragoslav_Stoiljkovic/publications. Већ две деценије студентима докторски студија на Технолошком факултету држим један блок предавања о атракцији и репулзији у оквиру предмета „Методологија научноистраживачког рада”.

На основу властитог искуства, као инжењер, научник и професор сматрам да филозофију треба изучавати на нивоу средњошколског и високошколског образовања. На то указује упозорење Фридриха Енгелса („Дијалектика природе”, 1874. године):

„Природњаци мисле да ће се ослободити филозофије на тај начин што је игноришу и псују. Али како се они не могу ни макнути без размишљања и како су за мишљење нужне логичке категорије, то они те категорије некритички узимају било из просечне свести тзв. образованог човека којом владају остаци давно преживелих филозофија, било из одломака оне филозофије коју су били обавезни да слушају на универзитету (а то су не само одломци, него такође и збрка схватања таквих људи који припадају најразличитијим и обично најгорим школама), било из некритичког и несистематског читања сваковрсне филозофске литературе. Тако они робују филозофији, нажалост, већином најгорој. И баш они који највише грде филозофију робују управо најгорим вулгаризованим преостацима најгорих филозофија.”

 

О аутору

Станко Стојиљковић

1 коментар

  • Данас је младима доступно оно што старијима није било, а то је преобиље информација на интернету. Многе су тачне и веома корисне, а многе су површне и нетачне. Обе утичу на обликовање мишљења и закључивање. Без критичког мишљења тешко их је разликовати. Исправном промишљању доприносе, поред осталог, филозофија и логика. Корени скоро свих природних и друштвених наука, медицине, математике, уметности и културе налазе се у античкој филозофији старих Грка, али и других народа. Процват наука и уметности у ренесанси и бујање у наредним вековима јесу плод многих филозофа, свестраних генија, мислилаца и научника, на чије се громаде данас може гледати само забачене главе. Зато сматрам да је изучавање филозофије неопходно у средњошколском и високошколском (макар као изборни предмет) образовању. Имам врло позитиван став и по питању значаја изучавања других друштвено-хуманистичких наука, иако сам по струци инжењер.

Оставите коментар