PROSVETLJENJE PO ENGELSU

„Promaklo nam je!” – odgovorio mi je profesor filozofije Bogdan Šešić kad sam ga 1977. godine upitao zašto se Engelsova i Hegelova shvatanja o atrakciji i repulziji ne razmatraju u savremenoj filozofskoj literaturi. „Pročitaj Boškovićevu teoriju filozofije prirode. Tamo ima puno o atrakciji i repulziji!” – uputio me je profesor Šešić, na čemu sam mu neizmerno zahvalan.

Prof. dr Dragoslav Stoiljković

„Prema tome, već je Hegel bio potpuno u pravu kad je primetio da su atrakcija i repulzija suština materije”. (Fridrih Engels, „Dijalektika prirode”)

Nisam mario za filozofiju koju sam morao da slušam u gimnaziji. Nakon što sam 1971. završio Tehnološko-metalurški fakultet (TMF) u Beogradu, zaposlio sam se u preduzeću HIP- Petrohemija u Pančevu. Fabrika se gek gradi, a u njoj će se polimerizovati gasoviti etilen na ogromnim pritiscima (1.300-2.000 bara) po tehnološkom postupku koji je otkriven 1933, a neki ga po značaju porede sa otkrićem parne mašine. Do 1970-tih je prijavljeno mnogo patenata i objavljeno puno naučnih i stručnih članaka u kojima je dato sasvim jednostavno teorijsko tumačenje ove hemijske reakcije. Međutim, postojale su mnoge protivrečnosti sa eksperimentalnim rezultatima, neki problemi u proizvodnji i nerešena pitanja u teoriji, o čemu se vodila žestoka rasprava među naučnicima. Kao mlad inženjer sam nekoliko godina pokušavao da pronađem odgovore, no bez uspeha.

Uvideo sam da kod mnogih, pre svega kod
Empedokla, Njutna, Boškovića, Kanta,
Hegela i Engelsa, postoji shvatanje da su
atrakcija i repulzija suština materije.
To je promaklo savremenim filozofima i
prirodnjacima, pa tome jedva da su
posvetili neku pažnju, i to ovlaš,
površno, a najčešće nikakvu.

A onda sam 1977. sasvim slučajno počeo da čitam knjigu Fridriha Engelsa „Dijalektika prirode” u kojoj on skoro sve pojave u prirodi i prirodnim naukama (kosmologiji, fizici, hemiji…) razmatra kroz jedinstvo i borbu atrakcije i repulzije. Primenom njegovog metodološkog postupka gotovo trenutno smo našli odgovore na višedecenijska otvorena pitanja polimerizacije etilena. Razvili smo novu teoriju, na čemu sam magistiro već 1978, a doktorirao 1981. na TMF-u. Objavili smo nekoliko desetina naučnih članaka u vodećim stranim i domaćim časopisima. Primenili smo novu teoriju za rešavanje nekih problema u fabrikama u Srbiji, Hrvatskoj, Iraku, Turskoj i Nemačkoj.

Bilo je jasno da je metodološki postupak Engelsa, koji se zasniva na razmatranju atrakcije i repulzije, veoma značajan po svojoj sveobuhvatnosti i primenljivosti u prirodnim naukama. Međutim, Engels je ovo delo pisao u periodu 1873-1881. Nije ga završio. Rukopis, nađen u njegovoj zaostavštini, objavljen  je 1925. u Moskvi, trideset godina posle njegove smrti 1895. Narednih nekoliko decenija su mnogi filozofi i naučnici, kod nas i u zemljama tadašnjeg Istočnot bloka, objavili nebrojano mnogo radova u kojima su navođeni i tumačeni delovi iz ove knjige.

Očekivao sam da je njegov metodološki postupak unapređen i osavremenjen naučnim dostignućima dvadesetog veka (otkrivanje postojanja elementarnih čestica, strukture atoma, kvantne teorije i teorije relativnosti…). Od 1977. do danas sam pročitao mnoštvo članaka i knjiga, pregledao mnoge brojeve domaćih i stranih filozofskih časopisa. Našao sam bezbroj navoda iz „Dijalektike prirode”. Međutim, niko, baš niko ni da pomene da je on nešto pisao o atrakciji i repulziji! Pitao sam mnoge naše filozofe i naučnike, poznavaoce ovog Engelsovog dela, zašto se to ne pominje. „Promaklo nam je!” – odgovorio mi je profesor filozofije Bogdan Šešić kad sam ga 1977. godine upitao zašto se Engelsova i Hegelova shvatanja o atrakciji i repulziji ne razmatraju u savremenoj filozofskoj literaturi. „Pročitaj Boškovićevu teoriju filozofije prirode. Tamo ima puno o atrakciji i repulziji!” – uputio me je profesor Šešić, na čemu sam mu neizmerno zahvalan.

Izučio sam Boškovićevu „Teoriju prirodne filozofije” (koja objavljena 1762.) i odmah je primenio u svojim disertacijama. Nakon što sam 1981. prešao na Tehnološki fakultet Univerziteta u Novom Sadu pohađao sam dva kursa iz istorije filozofije na Filozofskom fakultetu. Nisam polagao ispite, ali sam pročitao mnoge radove znamenitih filozofa, od antičkih do savremenih. Uvideo sam da kod mnogih, pre svega kod Empedokla, Njutna, Boškovića, Kanta, Hegela i Engelsa, postoji shvatanje da su atrakcija i repulzija suština materije. To je promaklo savremenim filozofima i prirodnjacima, pa tome jedva da su posvetili neku pažnju, i to ovlaš, površno, a najčešće nikakvu. Zato sam se latio posla i o tome napisao nekoliko desetina radova koji se mogu preuzeti sa stranice https://www.researchgate.net/profile/Dragoslav_Stoiljkovic/publications. Već dve decenije studentima doktorski studija na Tehnološkom fakultetu držim jedan blok predavanja o atrakciji i repulziji u okviru predmeta „Metodologija naučnoistraživačkog rada”.

Na osnovu vlastitog iskustva, kao inženjer, naučnik i profesor smatram da filozofiju treba izučavati na nivou srednjoškolskog i visokoškolskog obrazovanja. Na to ukazuje upozorenje Fridriha Engelsa („Dijalektika prirode”, 1874. godine):

„Prirodnjaci misle da će se osloboditi filozofije na taj način što je ignorišu i psuju. Ali kako se oni ne mogu ni maknuti bez razmišljanja i kako su za mišljenje nužne logičke kategorije, to oni te kategorije nekritički uzimaju bilo iz prosečne svesti tzv. obrazovanog čoveka kojom vladaju ostaci davno preživelih filozofija, bilo iz odlomaka one filozofije koju su bili obavezni da slušaju na univerzitetu (a to su ne samo odlomci, nego takođe i zbrka shvatanja takvih ljudi koji pripadaju najrazličitijim i obično najgorim školama), bilo iz nekritičkog i nesistematskog čitanja svakovrsne filozofske literature. Tako oni robuju filozofiji, nažalost, većinom najgoroj. I baš oni koji najviše grde filozofiju robuju upravo najgorim vulgarizovanim preostacima najgorih filozofija.”