PROTEINSKE MAŠINE

Kako se jedan ateista, doktor, profesor i histolog jedne zore na Karibima, odbacivši genetski determinizam, darvinovski evolucionizam i njutnovski materijalizam, preko noći preobratio u vernika, shvativši da smo svi mi jedno s većim svemirom/Bogom.

Milovan Šavija

Najlepši i najsnažniji osećaj koji možemo doživeti je iskustvo mističnog. On je pokretačka snaga svake istinske nauke.

            Albert Ajštajn

……………..

Međutim, iako me je do mog euforičnog trenutka spoznaje dovela nauka, priznajem da je to iskustvo nalikovalo trenutnim preobraćenjima kakve opisuju mistici. Sećate li se biblijske priče o Savlu kojeg je udarac groma oborio s konja? U mom slučaju nije bilo udarca groma koji bi došao iz karipskog neba. No, utrčao sam u medicinsku biblioteku sav izvan sebe jer me karak­ter ćelijske membrane, što je bio „učitan” u moju svest u glu­vo doba noći, uverio da smo besmrtna, duhovna bića koja egzi­stiraju odvojeno od svojih tela. Čuo sam neporecivi unutrašnji glas koji me obavestio da sam vodio život zasnovan ne samo na pogrešnoj pretpostavci da geni upravljaju biologijom, nego i na pogrešnoj pretpostavci da je smrt fizičkog tela naš kraj. Proveo sam godine proučavajući molekularne mehanizme upravljanja u fizičkom telu i u tom zapanjujućem trenutku sam shvatio da proteinske »prekidače« koji upravljaju životom uključuju i isklju­čuju prvenstveno signali iz okoline – iz svemira.

Brus Lipton

……….

Tog ranog jutra na Karibima shvatio sam da su čak i „po­bednici”u našem darvinovskom svetu gubitnici, jer mi smo jedno s većim svemirom/Bogom. Ćelija se upušta u određeno ponašanje kada njezin mozak, ćelijska membrana, odgovori na signale iz okoline. U stvari, svaki funkcionalni protein u našem telu je napravljen kao komplementarna »slika« određenog signala iz okoline. Da protein nema komplementarni signal s kojim će se spariti, ne bi imao funkciju. To znači, kao što sam zaključio u tom „aha!” trenutku, da je svaki protein u našim telima fizička/elektromagnetska nadopuna nečemu u našoj okolini. Budući da smo mi mašine sastavljene od proteina, mi smo po definiciji napravljeni na sliku i priliku okoline, pri čemu je okolina svemir, ili, za mnoge, Bog. 

Poslednja naučna otkrića vode do pogleda na svet koji nije različit pogledu na svet koji su imale drevne civilizacije, u kojima se za svaki materijalni predmet u prirodi smatralo da poseduje duh. Mali broj preživelih pripadnika drevnih naroda svet i dalje smatra nedeljivom celinom. Domorodačke kulture ne prave uobičajene razlike između stena, vazduha i ljudi; svi su prožeti istim duhom, nevidljivom energijom. Zvuči li vam to po­znato? To je svet kvantne fizike, u kojem su materija i energija potpuno isprepletene. I to je svet Geje, svet u kojem se čitava planeta posmatra kao jedan organizam koji živi i diše, te kojeg treba zaštititi od ljudske pohlepe, neznanja i lošeg planiranja. 

………….

… No, spoznao sam i da svako od nas poseduje jedinstven, biološki identitet. Zašto? Šta ćelijsku zajednicu svake osobe čini jedinstvenom? Na površini naših ćelija nalazi seporodica identifikacijskih receptora, koji jednog pojedinca čine različitim od drugoga. Dobro proučena podgrupa tih receptora, zvana receptori identiteta (self receptors) odnosno humani leukocitni antige­ni (HLA), povezana je s funkcijama imunološkog sistema.

……………

Važno je uočiti da pojedincima njihov identitet ne daju proteinski receptori, nego ono što aktivira te receptore. Jedinstveni set identifikacijskih receptora svake ćelije smešten je na na površini membrane, gde funkcionišu kao„antene” preuzimaju komplementarne signale iz okoline. Ti identifikacijski receptori očitavajusignal „identiteta” koji ne po­stoji unutar ćelije, nego dolazi iz spoljašnje okoline.

Zamislite da je ljudsko telo televizijski prijamnik. Vi ste slika na ekranu. Međutim, slika nije došla iz unutrašnjosti tele­vizora. Vaš identitet je emisija, odašiljanje koje se širi okolinom i primljeno je preko antene. Jednog dana uključili ste televizor i njegova katodna cev je pregorela. Vaša prva reakcija bila bi, „O, #*$?!! Televizor je crkao.” No, da li je i slika „crkla” zajedno s televizijskim prijamnikom? Da biste odgovorili na to pitanje, nabavljate drugi televizijski prijemnik, ukopčate ga u struju i po­desite na kanal koji ste gledali pre nego što je katodna cev pregorela. Ta vežba će pokazati da je emitovana slika i dalje u vazduhu, iako je vaš prvi televizor „crkao”. Smrt televizora kao prijemnika nije ni na koji način ubila identitet emisije koja dolazi iz okoline.

U ovoj analogiji fizički televizor je ekvivalent ćelije. Tele­vizijska antena, koja preuzima emisiju, predstavlja celokupni set naših identifikacijskih receptora, a emitirani program signal iz okoline. Zbog naše njutnovske zaokupljenosti materijalnim stva­rima, isprva bismo mogli zaključiti da su ćelijski proteinski receptori „identitet”. Međutim, to bi bilo jednako verovanju da je antena televizora izvor emitovanja. Ćelijski receptori nisu izvor njenog identiteta nego sredstvo pomoću kojeg se identitet ćelije preuzima iz okoline.

Kada sam dokraja razumeo taj odnos, shvatio sam da moj identitet, moje „ja”, egzistira u okolini bez obzira na to da li je moje telo ovde ili ne. Jednako kao u televizijskoj analogiji, umre li moje telo i u budućnosti se rodi novi pojedinac (biološki „TV prijemnik”) koji poseduje potpuno jednak set receptora identi­teta, taj novi pojedinac će preuzeti „mene”. Tako ću biti još jednom prisutan u ovom svetu.

Nakon što moje fizičko telo umre, emisija je još pri­sutna. Moj identitet je složeni signal sadržan u ogromnom moru informacija koje sačinjavaju našu okolinu.

Dokazi koji podupiru moje gledište da je emisija osobe prisutna u okolini i nakon smrti dolaze od pacijenata s transplantiranim organima koji izveštavaju da su zajedno sa svojim novim organima došle i psihološke promene. Jedna konzerva­tivna, zdravstveno osvešćena žena iz Nove Engleske, Silvija Kler (Sylvia Claire), bila je zapanjena kada je nakon transplantacije srca i pluća zavolela pivo, pečene kobasice i motocikle. Razgovarala s darodavčevom porodicom i saznala da je u njoj srce osamnaestogo­dišnjeg motociklističkog entuzijaste koji je voleo pečene kobasi­ce i pivo. U svojoj knjizi pod naslovom „Promena srca” (Change of Heart) ona opisuje svoje iskustvo ličnog preobražaja, a i slična iskustva drugih pacijenata u svojoj grupi podrške za pacijente s presađenim organima. …Tačnost sećanja koja prate te presađene organe prevazilazi bilo kakvu slučajnost. Jedna devojčica ja nakon presađivanja srca počela doživljavati noćne more koje su uključivale ubistvo. Snovi su joj bili tako živopisni da su doveli do hapšenja ubice koji je ubio njenog darodavca.

……………..

Psihološko i bihevioralno pamćenje ima smisla ukoliko shvatimo da transplantirani organi i dalje nose svoje izvorne receptore identiteta darodavca, te da oni očigledno i dalje preuzimaju iste informacije iz okoline. Čak i ako su tela pojedinaca koji su darovali organe mrtva, njihova emisija i dalje traje. Oni su, kao što sam spoznao u svom blesku spoznaje dok sam mozgao o mehanici ćelijske membrane – besmrtni, baš kao, uveren sam, i svi mi.

Ćelije i presađivanja organa pružaju model ne samo za besmrtnost nego i za reinkarnaciju. Razmislite o mogućnosti da neki embrio u budućnosti pokazuje isti set receptora identiteta koji ja sada posedujem. Taj embrion bio bi podešen na moje „jastvo”. Moj identitet je ponovo u igri, ali ovaj put delujući kroz drugo telo. Seksizam i rasizam postaju smešni kao i nemoralni kada shvatite da bi vaši receptori mogli završiti na beloj osobi, crnoj osobi, Azijcu, muškoj ili ženskoj. Budući da okolina predstav­lja „sve što postoji”(Bog), a naše receptorske antene preuzimaju samo vrlo malo područje celokupnog spektra, svi mi predstav­ljamo mali deo celine – mali deo Boga.

(Iz knjige „Biologija verovanja”, Brusa Liptona)