Korišćenjem tehnike preciznog datiranja ugljenikom, drevna pseća nadlaktična kost pronađena u Španiji pomaže u preciznijem izračunavanju.
Kad je uspostavljen odnos čoveka i psa, za koga se uobičajeno kaže da je čovekov najbolji prijatelj? U potrazi za odgovorom na to pitanje naučnicima bi mogla pomoći drevna kost da bi suzili potragu na vremenskoj lestvici davne prošlosti. Koliko je to hiljada godina, niko ne zna sa sigurnošću. Ali korišćenjem tehnike preciznog datiranja ugljenikom drevna pseća nadlaktična kost pronađena u Španiji pomaže u preciznijem izračunavanju.
Iako neki veruju da su se dve vrste počele razilaziti pre više od 100.000 godina, opšte je prihvaćeno da je pripitomljavanje pasa počelo pre 40.000 do 20.000 godina. Čak je moguće da je proces započeo samo pripitomljavanjem vukova, koji su se vezali za ljudska naselja.
Navedena kost pronađena je u pećini Erala u Baskiji 1985. godine, a sada je njena starost datirana od 17.410 do 17.096 godina. Više linija analize potvrđuje da nije vučja, već pseća. Drugim rečima, stara, naprsla nadlaktična kost predstavlja dosad najstariju pronađenu pseću kost. Istraživanje vezano za to objavljeno je u naučnom časopisu Journal of Archaeological Science: Reports.
Najranije pripitomljavanje
Neverovatan podatak mogao bi dati novi kontekst vremenu pripitomljavanja pasa i otvoriti nove rasprave o vremenskoj liniji i prirodi ostataka vukova sličnih psima, za koje se smatra da su evoluciona međufaza između vukova i pasa. Kada su se i kako psi odvojili od svojih predaka vukova i pripitomili, predmet je rasprava.Iako neki veruju da su se dve vrste počele razilaziti pre više od 100.000 godina, opšte je prihvaćeno da je pripitomljavanje pasa počelo pre 40.000 do 20.000 godina. Čak je moguće da je proces započeo samopripitomljavanjem vukova, koji su se vezali za ljudska naselja.
Međutim, teško je identifikovati biološke ostatke. Vreme uništava DNK, ostavljajući obično da se identifikuju kosti. To nije nužno pouzdano jer su vukovi u prošlosti možda imali više različitih oblika tela ili su regionalne varijacije. Tako dobijamo pseće vukove, iz kostiju koje imaju osobine poput psa i vuka, u periodu pre 15.000 do 40.000 godina.
Najstariji ostaci identifikovani kao domaći psi pre datiranja kosti iz špilje Erala potiču iz gornjeg paleolitika u zapadnoj Evropi i povezani su s magdalenskom kulturom, koja je cvetala otprilike od 17.000 do 12.000 godina pre nove ere, primećuju naučnici. Ti ostaci su pronađeni u Žirondi u Francuskoj i Bonn-Oberkaselu u Nemačkoj i datirani su na starost od 15.114 do 14.237 i od 14.809 do 13.319 godina.
Tehnike datiranja
Tim predvođen genetičarkom i antropološkinjom Monserat Hervela sa Univerziteta Baskija u Španiji primenio je brojne tehnike za analizu kosti iz Erale. Prva je bila radiokarbonsko datiranje, tehnika koja se oslanja na vreme raspadanja izotopa ugljenika koji se stvara u Zemljinoj atmosferi i apsorbuje u živom tkivu. To je suzilo vreme otkad je ta životinja bila živa.
Druga nedavna istraživanja pokazuju da se pripitomljavanje pasa dogodilo u više navrata. Prema tome, koegzistencija pasa i psećih vukova kao prethodnika psa svakako je moguća.
Nakon toga naučnici su koristili genetske i morfološke analize da otkriju koja je to vrsta. Time je potvrđeno da kost pripada vrsti Canis familiarisili pripitomljenom psu. Štaviše, kost iz Erale deli mitohondrijsko poreklo sa ostalim magdalenskim psima, iz Žironde i Bonn-Oberkasela.Ta loza prati poreklo ovih pasa do vrhunca ledenog doba, poslednjeg glacijalnog maksimuma pre oko 22.000 godina, kada je ekstremna hladnoća dominirala svetom, stvarajući životne uslove za koje je reč surovo suviše blaga.
Ovi rezultati povećavaju mogućnost da se pripitomljavanje vuka dogodilo ranije nego što se dosad predlagalo, barem u zapadnoj Evropi, gde je interakcija paleolitskih lovaca-sakupljača sa divljim vrstama možda bila podstaknuta u područjima ledničkog utočišta u toku tog razdoblja klimatske krize, ističe arheolog Konči de la Rua sa Univerziteta Baskija.
Datiranje kostiju naučnicima isto tako otkriva značajno ukrštanje sa vukovima sličnim psima. To može značiti da moramo ponovo razmotriti proces pripitomljavanja, gde su vukove nalik psima smatrali pretečama pasa. Međutim, druga nedavna istraživanja pokazuju da se pripitomljavanje pasa dogodilo u više navrata. Prema tom scenariju, koegzistencija pasa i psećih vukova kao prethodnika psa svakako je moguća.
(Zimo)
