Odakle vodi poreklo jedna od najsurovijih smrtnih kazni kojoj je svedočilo čovečanstvo? Na hiljade ljudi je umrlo u teškim mukama.
Najpoznatiji slučaj raspeća na svetu, prema „Novom zavetu”, desio se kada je Isus Hrist osuđen na ovaj vid smrtne kazne od strane Rimljana. Međutim, daleko od toga da je ovo jedini poznati slučaj raspeća u istoriji.U antičko doba na hiljade ljudi je bilo osuđeno na sramotnu i tešku smrt raspećem. Čitav proces raspeća u Rimu je trajao dugo, podrazumevao je bičevanje i mučenje pre nego što bi osobu prikovali za krst da na njemu u bolovima dočeka smrt.
Poreklo kazne
Smatra se da su Asirci i Vavilonci započeli kažnjavanje vezivanjem za drvo ili stub. Praksu raspeća su preuzeli i Persijanci u 6. veku p.n.e., prema istraživanjima koje je objavio South Africa Media Journal2003. godine.Smrt raspećem na krst počeli su da upotrebljavaju Rimljani koji su ovu praksu uveli u sistem kažnjavanja tokom rata protiv Kartagine tokom Punskih ratova u 3. veku p.n.e.
Smrt bi kod razapete osobe nastupala sporo. Osuđenici su umirali između 3 sata i 4 dana. Nekada bi proces umiranja ubrzavali vojnici, tako što bi dodatno fizički zlostavljali žrtvu.
Aleksandar Veliki je osvajanjem Persije, nakon izgradnje svoje imperije uveo praksu raspeća u zemljama istočnog Mediterana, u 4. veku p.n.e. U narednih 500 godina Rimljani su usavršili raspeće, sve dok ga Konstantin Prvi nije ukinuo u 4. veku nove ere, navode u svom izveštaju profesori na Odseku za engleski jezik i klasičnu kulturu na Univerzitetu Slobodne države u Južnoj Africi, Fransoa Retif i Luis Silirs.
Kako se raspeće smatralo izuzetno sramotnim načinom umiranja, Rimljani nisu ubijali svoje građane na ovaj način, već samo strance, robove, proterane vojnike, hrišćane i ponekad političare.Kada su Rimljani okupirali Svetu Zemlju u 4. veku p.n.e. rimski general Varus osudio je na smrt raspećem 2.000 Jevreja, a masovno raspeće desilo se i u prvom veku nove ere tokom rimsko-jevrejskih ratova. I Hrist je osuđen na raspeće pod optužbom da je podstakao pobunu protiv Rima.Šta je sve podrazumevalo raspeće?
U Rimu su ljudi osuđeni na smrt raspećem prethodno bičevani. Od bičevanja su izuzimane žene, rimski senatori i vojnici (osim ako nisu napustili službu). Osuđenika bi bičevali po golim leđima, nogama i zadnjici. To bi uzrokovalo teške rane, bolove i krvarenje. Često se dešavalo da se osuđenik, iscrpljen od mučenja, onesvesti ili umre i pre samog čina raspeća.
Ako preživi bičevanje, osuđenik bi bio ponižavan i ismevan, a svoj krst, na koji će biti razapet – nosio bi na leđima ulicama.Okrutnost je ponekad išla dalje – dešavalo se da vojnici osuđenicima odseku neki deo tela, poput jezika; nije bila retkost ni da osuđenike oslepe.Pojedini izvori navode još jedan zastrašujući čin, koji je uveo grčki kralj Antikus Četvrti. On jepodrazumevao da osuđenom zadave dete i okače mu ga oko vrata prilikom raspeća.U Jerusalimu, na primer, žrtve su dobijale opijat – vino i tamjan, da bi im se ublažila bol.
Članovi porodice osuđenog su nakon raspeća, uz dozvolu rimskog sudije, beživotno telo mogli da skinu sa krsta kako bi ga sahranili. U suprotnom leš bi bio ostavljen na milost i nemilost pticama grabljivicama.
Eksperiment
Nemački istraživači su tokom šezdesetih godina dvadesetog veka probali da naprave eksperiment da bi proučili kakve efekte na organizam ima sam postupak raspeća. Dobrovoljcima su privezali zglobove za krst i potom pratili aktivnosti respiratornog i kardiovaskularnog sistema. Nakon 6 minuta volonteri su imali problema sa disanjem, puls im se udvostručio, a krvni pritisak pao. Eksperiment je obustavljen posle 30 minuta zbog bolova u zglobovima. Rezultati istraživanja objavljeni su u časopisu Berlin Medicine 1963. godine.
Ovim istraživanjem pokazano je da su uzroci smrti usled raspeća mogli biti različiti – višestruko otkazivanje organa, respiratorna insuficijencija i slično.
(Izvor Nacionalna geografija)
