СКЛАПАЊЕ ПАМЋЕЊА

РЕНЕСАНСНИ НАУЧНИК

Рајко Томовић

Као светски познати научник и писац преко 150 научних радова, академик Рајко Тмовић често је био цитиран пре свега у научним круговима и међу студентима од којих су неки касније и сами постали веома познати у свету науке и технологије.

 Академик Дејан Поповић

 Упознати и провести део живота са академиком Рајком Томовићем је била привилегија. Рајко Томовић је био у стању да буде строги родитељ, учитељ који даје простора машти своји ученика, и пријатељ који отвара нове светове. Носио је у себи необичну енергију која је давала сарадницима крила, али и указивала да је лет задовољство само онима који умеју и да слете, пераја онима који хоће да се отисну на океане али схватају да океан вреба, а да је неопходно стићи на жељену обалу.

Моје сазнање о резултатима и раду Томовића припада времену у коме је имао око 40 година и када је водио екипу великих стваралаца и професионалаца, а чији рад је резултовао потпуно новим виђењима управљања сложеним системима, посебно у домену када се спајају природа и машине. На специфичан начин је развијао своје виђење кибернетике. У то време, а можда и данас се термин кибернетика користи са различитим значењима. Оно што је кибернетика донела је схватање постоји потреба за синтетичком дисциплином које даје мерљиву слику односа науке, технологије, теорије информација и друштва. Академик Томовић је предњачио својим изношењем често контраверзних концепција техничких решења покушавајући да у њих интегрише манифестације природе и укупних друштвених стремљења. Овај приступ је од неких савременика прихватна као компетентан и брилијантан, али је било и оних  који су истицали неубедљиве и произвољне тврдње. Ретроспективно, не постоји сумња да је прва процена и његовом пионирском доприносу и отварању нових схватања у науци и друштву била визионарска и јединствена.

Мој први професионални сусрет са академиком Томовићем је био средином седамдесетих година прошлог века. Био сам асистент на предмету Механика, а професор Рајко Томовић ме је у ходнику Електротехничког факултета опуштено, без икаквог увода ипитао: „Да ли ти умеш и хоћеш да пројектујеш ортозу?”  Никада пре тога нисам чуо реч ортоза, али сам му спремно у свом уобичајеном оптимизму одговорио: „Не знам шта је ортоза, али хоћу и умећу чим научим шта треба да урадим” и наставио са питањем „Да ли можете да ми кажете шта је то ортоза?” Одговор који сам добио је био убедљив: „Не знам, па зато и тражим сарадника да то уради.”

То ми се јако допало, и претпоставио сам и зажелео да ово буде тренутак  укрцавања на узбудљиво путовање у непознато у области развоја система човек-машина. Био сам у праву, пловили смо скоро тридесет година на разним бродићима и бродовима уз карактеристичне буре и олује, а ретко и бонаце, али све то на упознавању и проналажењу нових светова. Мени је после његовог одласка остало да могу са поносом да кажем „Мој професор био је Рајко Томовић”.

Посебно питање везано је за место Рајка Томовића у комунизму Југославије и његовим везама са целим светом. Томовић је изградио пут који је мењао схватање о једначењу југословенског модела комунизма и касније самоуправног социјализма са диктатуром и стаљинизмом, и то и на Истоку и на Западу. Успео је да прикаже да слободне мисли научника и истраживача у Србији могу да буду дисеминиране и да је југословенска средина простор на коме могу да се развијају и расту идеје и решења за цео свет. Искрено верујем, а то сам проверио у разговорима са многим најпознатијим научницима широм света да је пут који је пројектовао и градио Рајко Томовић са колегама значајно допринео да ова наша средина постане препознати део напредног светског тренда истраживања и развоја.

Рајко Томовић је 1. новембра 1919. године рођен на самом југу данашње Мађарске, у месту Баја, од оца Мирка и мајке Ирене Баста. Већ као ученик показао је интересе и способности и уз рођеног брата који јр такође био веома даровит остао запамћен у познатој државној гимназија у Сомбору. Ова школа са традицијом која почиње 1872. године изнедрила је вредне стубове српског друштва, а поменућемо само неке: Вељко Петровић и Младен Лесковац, књижевници, Сима Ђирковић, историчар, Богдан Маглић, научник, Душан Трбојевић, пијаниста и, наравно, Рајко Томовић, научник коме је посвећен овај текст.

По матурирању 1938. године Рајко Томовић се уписује да студира на Техничком факултету Универзитета у Београду. Његово школовање прекида Други светски рат. Као истакнути антифашистички борац још из тог времена бива ухапшен и проводи дуг период у концентрационим логорима, прво на Бањици и Старом сајмишту да би затим доспео у руке Гестапоа и пребачен у Трепчу. Пред крај рата је по казни радио у руднику Трепча на Космету. Успева да побегне из ове радне обавезе и прикључује се партизанима. Непосредно после рата враћа се својим изазовима и завршава прекинуте студије 1946. године са највећим оценама.

У послератном студентском периоду био је активно укључен у политичке активности на факултету и на специфичан начин препознат као особа која својим талентом, способношћу за комуникацију, преданошћу и мирноћом може много да постигне на организацији научног  стручног рада, повезивању технике и друштва, и оно што је најзначајније стварању научне сарадње научника из Југославије са Истоком и Западом.

Важни је рећи да је академик Рајко Томовић успешно успевао да остане ван професионалног колосека политике, али са значајним утицајем на политичаре што је у социјалистичкој земљи било кључно у различитим турбулентним временима. Био је космополита и потпуно интегрисан у укупно образовно-научну заједницу која се формирала тих послератних година. Тешко је наћи парњака у успешности грађења мостова за научну и стручну сарадњу тада потпуно подељеног света на комунистичке и капиталистичке земље. Он у овом послу није био усамљен и имао је подршку како једног броја људи са разних универзитета и  научних института у Југославији, тако и политичког врха до највишег нивоа.

Паралелно са приљежним радом на докторату академик Томовић је успео да повеже домаће са престижним научним институцијама у тадашњем Совјетском Савезу (СССР), а затим и научним организацијама у најразвијенијим државама Европе и Северне Америке. Радио је у периоду између 1950. и 1952. године ван Универзитета. Прво је био запослен у Министарству енергетике, а затим у Институту за нуклеарна истраживања у Винчи. Његов истраживачки рад био је усмерен ка аналогној рачунарској технологији. Докторирао је 1952. године у области техничких наука у оквиру Српске академије наука и уметности у Београду.

Битно је нагласити да су многе акције у домену истраживачког рада биле финансиране планираним државним стратешким програмима и да је истовремено старана и привредна структура која може да подржи научне резултате њиховим превођењем у свакодневне токове за добробит земље. То је период у коме су академици САНУ у областима грађевинарства и машинства створили главне саобраћајнице, мостове, хале, бродоградилишта, аеродроме. У овом периоду је део средстава за рад долазио и од посебног уговора са САД који је био везан за помоћ у преживљавању земље у изолацији везаној са Информ Биро. Из ових извора је у великој мери финансиран рад у домену роботике у Институту Пупин, и обезбеђен приступ најновијим технологијама посебно у домену медицинске роботике. Ови исти програми су у неким другим деловма Југославије омогућили развој других научних дисциплина. На универзитет се враћа 1962. године, а две године касније постаје професор за област Аутоматике.

Академик Томовић је био запослен у Институту „Борис Кидрич” у Винчи до 1960. године, да би после две године рада у Институту „Михајло Пупин” прешао на Електротехнички факултет у Београду и придружио се Катедри за аутоматику коју је водио академик Душан Митровић и на којој је већ радио његов колега проф. Миодраг Ракић. У Институту „Михајло Пупин” је шездесетих година формирао прошлог века оснива веома утицајну Лабораторију за роботику, једну од првих у Европи.

Академик Томовић је предавао „Нелинеарне системе управљања” на редовним и „Теорију система” на последипломским студијама за које је написао уџбенике, преведене на енглески и штампане и у иностранству. Од 1961. стални је гостујући професор на University of California Los Angeles (UCLA) и University of Southern California (USC) Los Angeles. Предавао је по позиву на универзитетима САД, СССР, Француске, Немачке, Италије, Енглеске, Јапана, Индије, Малезије итд.

Радећи у највећим државним истраживачким институтима и на Београдском универзитету академик Томовић је успоставио темеље за Друштво за електронику, телекомуникације, аутоматику у нуклеарну технику (ЕТАН) по узору на сличне асоцијације у свету да би то Друштво под његовим дугим руководством процветало и изнело на својим гранама угледе научнике. привреднике и  изузетну видљивост Југославије у свету науке и истраживања. ЕТАН је од 1956. године почео своју мисију на окупљању истраживача и практичара и то пре свега у домену електротехнике али и шире у споју технике и друштва на редовним годишњим националним и интернационалним састанцима.

Многи ће се данас сложити да се у то време живело и стварало од ЕТАН-а до ЕТАН-а. Конференција је сваке године мењала место одржавања обилазећи градове и републике бивше Југославије. Већина младих асистената технолошких наука како данас кажу се формирала управо на конференцијама ЕТАН-а. Било је то место на ком се могло дискутовати о престижним темама из разних области науке и технологије. У оквиру Друштва за ЕТАН су организоване секције које су биле чланови међународних професионалних асоцијација и које су организовале значајне међународне скупове који су у пуној мери биле места окупљања научника из комунистичких држава (СССР, Пољска, Чехословачка, Бугарска, Мађарска, Румунија) са развијеним земљама (Јапан, САД, Канада, Немачка, Италија, Француска, Велика Британија, Аустрија, Швајцарска, Шпанија, земље Бенелукса, земље Скандинавије). Вероватно најпознатија серија тријенала под називом External Control of Human Extremities трајала је од 1962. до 1990. године и њен скраћени назив је био Dubrovnik meeting с обзиром на место одржавања. Ови скупови су били место рођења и крштења нових технологија у области медицинске роботике на бази нових сазнања из неуронаука.

На деветом Дубровачком састанку, 1987. године, високи функционер у области науке у САД и генијални научник James Reswick написао је и рецитовао кратку песму The Moon and a Man свом блиском пријатељу Рајку Томовићу. Једна строфа песме коју смо сачували гласи:

Oer the ancient Dubrovnik the wise old moon

sent her magic beam so soft yet strong.

Of love and friendship, and sang a tune

that freed the mind to right and wrong.

Eight decades and a few years some

he dreamed a way to help the sick.

Handicapped millions may never know

how the moon and a man could change their lives.

Raise high your glasses in loud acclaim

to the man who truly found his niche

And brought great hope to halt and lame,

lets salute – Rajko Tomović”.

Ових неколико стихова указују на место које је академик Томовић створио у срцима и мислима својих колега, али много више у животима људи који су директно или индиректно могли да користе неке од његових резултата.

Ово место је директно везано за истраживачки рад Рајка Томовића у коме је сарађивао са истакнутим ствараоцима и низом нобеловаца и добитника других престижних награда за животна дела који су били носиоци развоја светских универзитета попут: University of California Los Angeles (UCLA) i University of Southern California (USC) у Лос Анђелесу, Massachusetts Institute of Technology (MIT) и Harward University, Cambridge, MA; Ohio State University (OSU), Ломоносов универзитет у Моксви; Институт за аутоматика, Енергетски институт, Институт за механику Московског универзитета, СССР, Waseda University, Tokyo, Јапан итд.

У сарадњи са академиком др Миомиром Вукобратовићем написао је рад на тему нелинеарних система која се сматра једним од првих у области теорије додира. Такође је био поборник идеје о коришћењу ненумеричких техника приликом управљања великим системима. Веровао је да се многа решења за проблеме у роботици могу заправо наћи у природи. Др Norman Caplan, у дугом периоду директор National Science Foundation, Washington, DC, Рајка Томовића је описао као „ренесансног научника”. Др Каплан је то рекао давне 1984. године кад је Рајко Томовић предложио пројекат о преносу технологија и know-how из Југославије у САД после предавања за директоре програма NSF. Веровали или не, америчка страна је одобрила средства за рад на том пројекту!

Као светски познати научник и писац преко 150 научних радова често је био цитиран пре свега у научним круговима и међу студентима од којих су неки касније и сами постали веома познати у свету науке и технологије.

Рајко нас је напустио у Београду 2001. године и није кренуо на тек припремљену научну турнеју на MIT, Cambridge, Massachusetts, и UCLA, Los Angeles, California. Ова посета је планирана на основу личних позива водећих истраживача и професора који су од академика Томовића, који је у том тренутку ушао у девету деценију живота, са њиховим жељама и намерама да са њим провере неке од својих идеја у праваца рада и да академика Томовића чују њихови студенти.

ОВДЕ прочитајте интервју са академиком Рајком Томовићем под насловом МАШИНЕ НЕЋЕ МИСЛИТИ

Академик САНУ Дејан Б. Поповић један је од ученика и дугогоришњи блиски сарадник академика Рајка Томовића

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар