(Ruska književnost i mesijanska inteligencija)
Pred nama je izbor između na teoriji zasnovane jednoobraznosti inteligencije i mudre perspektive života koju nudi ruska književnost.
Prof. dr Geri Morson
Jednakost
A sada da pređemo na pesimistični deo mog rada. Koliko mi je poznato, jedini mislilac 19. veka koji je predvideo totalitarizam bio je Dostojevski. Mislim da je razlog to što je duboko shvatao mentalitet inteligencije i šta bi ona učinila sa vlašću. Za razliku od Tolstoja, on je bio radikalni inteligent i shvatao je šta bi verovatno i on sam bio voljan da čini. U jednom članku je opovrgao ideju, rasprostranjenu među konzervativcima, da su mladi radikali jednostavno „nepomični i nerazvijeni” ljudi, kako je to u jednom glasilu konstatovano.
Naprotiv, Dostojevski kaže sledeće: „Ja sam sam stari nečajevista, ja sam lično stajao na gubilištu osuđen na smrt, i uveravam vas da sam stajao u društvu obrazovanih ljudi… I u tome se nalazi pravi užas: u Rusiji neko može počiniti najodvratnija i najnasilnija zlodela, a da ni najmanje ne bude zločinac… Šansa da se neko smatra – pa čak i da zaista bude – časna osoba dok čini očigledna i neporeciva zlodela – to je naša čitava nesreća.”
A mogao bih da dodam da je i naša danas.
Negativac u romanu Dostojevskog „Zli dusi”, Petar Stepanovič, čiji lik je donekle inspirisan Nečajevim, opisuje svoje planove koji su neodoljivo slični onome što se zapravo dogodilo u Rusiji, Kini i Kambodži. On hvali ideje izvesnog Šigalova, koji je dao čuvenu izjavu: „Zbunjen sam sopstvenim podacima i moj zaključak je direktna kontradikcija izvornoj ideji od koje sam krenuo. Počevši od neograničene slobode stigao sam do apsolutnog despotizma. Dodaću, međutim, da ne može biti drugog rešenja za društvene probleme od ovog mog.”
Kao u „Vrlom novom svetu” Oldosa Hakslija, „seks i [narkotik] soma” su postali životni ciljevi, pa tako i zamena za sve druge vrednosti
Ovakvo razmišljanje prepoznajemo: uskratite sva ograničenja pojedinca, naročito seksualna i moralna, a potom progonite svakoga ko misli drugačije. Kao u „Vrlom novom svetu” Oldosa Hakslija, „seks i [narkotik] soma” su postali životni ciljevi, pa tako i zamena za sve druge vrednosti. Daleko od nekompatibilnosti, sloboda tako shvaćena ide ruku pod ruku sa depostizmom.
Šigalov zahteva „podelu ljudske rase na dva nejednaka dela. Jedna desetina će uživati apsolutnu vlast nad drugih devet desetina. Druga grupa mora da se odrekne čitave svoje individualnosti i da postane, takoreći, krdo, pa da – kroz neograničeno pokoravanje i nizom regeneracija – dostigne prvobitnu nevinost… Moraće, međutim, da rade.”
Jedan drugi revolucionar prigovara da bi bilo bolje uzeti tih devet desetina i „razneti ih u nebesa umesto smeštati ih u raj. Ostavio bih samo nekolicinu obrazovanih ljudi koji bi živeli srećno zauvek, na temeljima naučnih principa.” Na kraju, Petar Stepanovič usvaja predlog da se odseče „sto miliona glava”. Onomad je to zvučalo kao čist apsurd, ali ekspertska antologija Stefana Kurtoa pod naslovom „Crna knjiga komunizma” procenjuje, i to prilično konzervativno, da je upravo to ukupan broj komunističkih ubistava širom sveta. Nije ni čudo što ruske pisce smatraju prorocima.
Još i pre osvajanja vlasti, inteligencija je vređala velike pisce jer je smatrala da umetnost treba ograničiti na političku propagandu, pod uslovom da umetnost uopšte treba da postoji. „Čizme su važnije od Puškina”, postao je novi slogan
Petar Stepanovič obećava „sistem špijuniranja. Svaki član društva špijunira onog drugog, i dužan je da obaveštava o drugima i protiv njih”, isto onako kako je to Staljin zahtevao. Dečak Pavel Morozov je postao nacionalni heroj zato što je prijavio svoje roditelje. (A mi već imamo kampuse na kojima podstiču, ponekad i zahtevaju od studenata da prijavljuju jedni druge, ukoliko čuju neprihvatljive komentare. Pravilnici ponašanja ponekad predviđaju kazne ukoliko se to ne učini). Ključni princip novog društva je apsolutna jednakost, koja zahteva potpuno suzbijanje individualnosti, a naročito suzbijanje velikog talenta. „Ciceronu će jezik biti odsečen, Koperniku će oči biti izvađene, Šekspir će biti kamenovan”. Da li je Pol Pot znao za ovaj roman?
Još i pre osvajanja vlasti, inteligencija je vređala velike pisce jer je smatrala da umetnost treba ograničiti na političku propagandu, pod uslovom da umetnost uopšte treba da postoji. „Čizme su važnije od Puškina”, postao je novi slogan. Umetnost se našla na optuženičkoj klupi jer je otkrivala ljudsku dušu, ali je sama ideja duše postala retrogradna. Svima je bila poznata materijalistička poslovica da „mozak skriva misli onako kako jetra skriva žuč”.
Ranih 1860-ih je fiziolog Ivan Sečenov (inače Pavlovljev mentor) objavio svoju uticajnu knjigu „Refleksi mozga” u kojoj je izneto neurološko objašnjenje svesti. Dmitrij Karamazov parafrazira ovu teoriju: Ono što su ljudi nazivali „dušom” je zapravo samo mnoštvo neurona čiji repovi mlataraju. Uz minimalne izmene u vokabularu koji se koristi, ta teorija je očigledno i danas dominantna. „Ali, žao mi je da izgubim Boga”, zaključuje Dmitrij.
Potraga za srećom
Ruski roman je iznad svega poznat po psihologiji. Ono što se često ne primećuje jeste to da, pokazujući kompleksnost psihe, pisac stvara polemičku poentu. Inteligencija je poricala da su ljudi uopšte kompleksni. Ljudska kompleksnost je bila ideja koja je ometala radikalnu akciju.
Poput Džeremija Bentama i glavnih mejnstrim ekonomista današnjice, Černiševski je u utopijskom romanu „Šta se mora učiniti”, koji je postao „Biblija inteligencije”, insistirao na tome da bi svako uvek trebalo bi da čini sve za postizanje najveće lične koristi. Dostojevski je u „Zapisima iz podzemlja” ismejao knjigu Černiševskog tako što je prepričao njene hipoteze kroz slučajeve koji bi mogli da se dogode ljudima sa pravom psihologijom. „Čovek iz podzemlja” se oslanja na empirizam, što bi naučnik trebalo da poštuje: Niko ko zaista posmatra ljudsko ponašanje ne bi mogao da pretpostavi da je ono jednostavno ili racionalno.
Ljudi bi shvatili da nema sreće u neaktivnosti… da nije moguće voleti svog komšiju bez da mu se prinese nekakva žrtva svog rada… i da se sreća ne nalazi u srećinego u pokušaju da se ona osvoji
Štaviše, ljudi, za razliku od molekula, mogu da poznaju zakone koji upravljaju njihovim ponašanjem, ali da delaju protiv njih, što je mogućnost koja zauvek obara njutnovski pogled na ljudska bića. Ono što je svakom čoveku od neprocenjive važnosti jeste to da njegova dela budu zaista njeogova, odnosno da ne bude samo dirka na klaviru ili koju će povremeno pritiskati bezlični zakoni, tj. da su njegove odluke mogle biti i drugačije i da su zbog toga važne.
Spomenik Dostojevskom ispred Nacionalne biblioteke Rusije
Umesto odricanja od takve svesti o sebi, čovek iz podzemlja insistira da će ljudi delati prkosno, dakle protiv svog interesa, samo kako bi dokazali da nisu dirke na klaviru. Ako se racionalistička utopija uopšte može ostvariti, ako se nekome sve može pružiti bez truda, ako bi zakoni prirode i društva mogli da predvide budućnost, onda bi život postao besmislen. Kako Dostojevski primećuje u jednom od svojih radova: „Ljudi bi shvatili da im više nije ostalo života, da više nemaju slobode duha, da nemaju volje ili ličnosti… Ljudi bi shvatili da nema sreće u neaktivnosti… da nije moguće voleti svog komšiju bez da mu se prinese nekakva žrtva svog rada… i da se sreća ne nalazi u sreći nego u pokušaju da se ona osvoji.”
„Višak ljudskosti”
Svi veliki realisti, a ne samo Rusi, bili su majstori psihologije. Od Džejn Ostin do Henrija Džejmsa, žanr realističkih novela prikazuje ljude kao pojedince koji se ne mogu svesti na apstraktne kategorije. „Ja” počinje tamo gde se sve kategorije, društvene ili čak psihološke, koje bi mogle da ga opišu – završavaju.
Bahtin, koji je smatrao da žanrovi otelotvoruju implicitne filozofske pretpostavke, došao je do zaključka da realistički romani pretpostavljaju nesvodljivost pojedinaca na apstrakcije. Ljudi imaju „višak ljudskosti”: „Pojedinac se ne može potpuno ukalupiti u postojeće socio-istorijske kategorije. Nema proste forme koja bi bila u stanju da jednom za svagda inkarnira sve ljudske mogućnosti… Nema te forme koja bi mogla da ispuni svaku ivicu, a da se istovremeno ne izlije preko ivica. Uvek ostaje neprimećeni višak ljudskosti.”
Razlika između ruskih i evropskih romana je u tome što ruski romani tako često čine ovu pretpostavku eksplicitnom. Rusi tipično smatraju romane jednom drugom, i to superiornom, vrstom psihologije. Zapadnjaci češće tretiraju romanopisce kao ilustratore istina naučenih od filozofa ili društvenjaka, pa se tako Prust čita kao primenjeni Bergson, Stern kao oživljeni Lok, a Džejn Ostin kao ilustrovani Tomas Rid. Ali dovoljno je uporediti psihološku teoriju filozofa sa likovima iz romana kao što je čuvena heroina Dorotea Bruk iz Midlmarča i postaje jasno da je Džordž Eliot znao nešto što nije nijedan filozof. U suprotnom, filozofi bi stvarali portrete uverljive kao Dorotea Bruk, ali nijedan od njih se nikada nije tome približio.
Kada ovaj neuspeh postane očigledan, Zapadnjaci uglavnom pribegavaju ideji koju je Frojd koristio u svom eseju o Dostojevskom. Izražavajući očigleno poštovanje prema brilijantnom ali nesistematičnom umu Dostojevskog, on je autora „Braće Karamazov” predstavio kao nekoga ko samo intuitivno dotiče duboke istine koje jedino superiorni mislioci, kao sam Frojd, mogu eksplicitno da artikulišu. Ali ovo je apsurdno, jer likovi kod Dostojevskog – i to ne samo čovek iz podzemlja, nego čak i kavgadžija Dmitrij Karamazov – drže duge govore o umu, pa bismo Dostojevskog pre mogli optužiti za previše eksplicitne artikulacije.
Za Bahtina je to prava uloga kritičara, što je jedan od razloga zašto tako mnogo ruskih filozofa, uključujući i samog Bahtina, predstavlja svoje ideje kao tumačenja velikih pisaca. Bahtin je razumevao da ideje koje je preuzeo od Dostojevskog nastavljaju njegovu raspravu sa ideolozima inteligencije, koju je sada predstavljao boljševički režim.
DŽons
Evo jedne lekcije ruske književnosti: Društvene nauke nikada ne mogu postojati ako pod pojmom društvenih nauka podrazumevamo discipline stvorene po modelu prirodnih nauka. Ruski pisci su oživljavali tradiciju u pomračenju još od 17. veka, kada se ukorenila ideja da bilo koja ugledna disciplina mora ličiti na euklidovsku geometriju ili njutnovsku fiziku. Za velike tradicionaliste i njihove potomke, pravo znanje je bilo teoretsko, u idealnom slučaju matematičko, a svi pojedinačni događaji su bili puke posledice zakona koje otkriva teorija. U onoj meri u kojoj je narativ potrebniji od zakona kako bi se objasnile stvari, u toj meri se gubi naučni status. Prave nauke ne pričaju priče.
Ali postoji još jedna tradicija misli, koja se proteže od Aristotela do Montenja, Klauzevica i Tolstoja, koja drži da realnost zahteva dve vrste rasuđivanja. Pored teoretskog rasuđivanja (Aristotelova epistema),potrebno je i praktično rasuđivanje (fronezis)
Do 19. veka je ovo „moralno njutnijanstvo”, kako ga je Eli Halevi nazivao, postalo manija, i to ne samo kod marksista i socijalnih darvinista. Pre nego što je Ogist Kont iskovao termin sociologija, nameravao je da ovu novu disciplinu nazove „društvenom fizikom”, dok je Leon Valras – osnivač moderne ekonomije – bazirao svoju ideju ekvilibrijuma na stabilnosti Sunčevog sistema. Štaviše, tražio je priznanje tadašnjeg najvećeg matematičara, Anrija Poenkarea. Čak je i Frojd pribegavao hidrauličkim metaforama o umu i tvrdio je da nisu samo neki slučajevi zaboravljanja namerni, već svi. Jer kakav bi to naučni zakon bio ako bi imao izuzetke?
Sigmund Frojd
Ali postoji još jedna tradicija misli, koja se proteže od Aristotela do Montenja, Klauzevica i Tolstoja, koja drži da realnost zahteva dve vrste rasuđivanja. Pored teoretskog rasuđivanja (Aristotelova epistema), potrebno je i praktično rasuđivanje (fronezis).
Isto važi i za etička pitanja. Ukoliko neko rasuđuje naniže polazeći od generalnih pravila, često će na kraju doći do monstruoznih zaključaka, kako je to primećivao Aristotel, i to zato što se pravila formulišu uzimajući u obzir paradigmatski slučaj
Teorija, poput geometrije, nudi istine koje su univerzalne, precizne, bez izuzetaka i bezvremene. Pojedinac rasuđuje od teorije naniže, ka specifičnim slučajevima. Kod alternativnih tradicija, neka pitanja zahtevaju rasuđivanje naviše, polazeći od konkretnih slučajeva. Aristotel navodi kliničke discipline, poput medicine. Niko ne želi lekara kog jedino interesuje bolest pacijenta u smislu njenog doprinosa nauci. Nijedan dobar doktor nije samo praktični biolog. On koristi sve što zna, teoriju i neteoretizovano iskustvo, kako bi odredio tretman za svog pacijenta u određenom momentu. Tu je pravovremenost važna isto onako kao što u geometriji nije.
Isto važi i za etička pitanja. Ukoliko neko rasuđuje naniže polazeći od generalnih pravila, često će na kraju doći do monstruoznih zaključaka, kako je to primećivao Aristotel, i to zato što se pravila formulišu uzimajući u obzir paradigmatski slučaj. Međutim, prave situacije se mogu značajno razlikovati, i to na načine koji se ne mogu predvideti. Onda je neophodno doneti sud koji, po definiciji, ne može biti formalizovan. Dobar sud niče iz iskustva, grešaka i promišljanja o greškama, što je proces koji se ne povinuje teoretskom znanju, već praktičnoj mudrosti. Zato mladi ljudi, kako je to Aristotel zaključio, mogu biti dobri matematičari, ali ne i dobri etičari, jer ovo potonje zahteva dugačko iskustvo.
Marksov neprijatelj, ruski socijalista Aleksander Hercen, tvrdio je da ne može biti definitivnih rešenja za društvene probleme, da istorija nema cilj, te da „nema libreta… U istoriji je sve improvizacija, sve je volja, sve je ex tempore
Praktična mudrost daje odgovore koji su istiniti, kako je Aristotel voleo da kaže, „uglavnom za većinu slučajeva”. E sad, svako ko bi opisao Pitagorinu teoremu kao istinitu „uglavnom za većinu slučajeva” bi demonstrirao nerazumevanje onoga što je matematičko rasuđivanje, ali bi ništa manje pogrešio svako ko bi tražio kvazimatematička rešenja za etičke probleme. Marksov neprijatelj, ruski socijalista Aleksander Hercen, tvrdio je da ne može biti definitivnih rešenja za društvene probleme, da istorija nema cilj, te da „nema libreta… U istoriji je sve improvizacija, sve je volja, sve je ex tempore”.
Odgovori koje daje praktično rasuđivanje su uvek provizorni, otvoreni za reviziju u zavisnosti od okolnosti. Upravo zato se sva vlast ne daje nekome ko je potpuno posvećen jednom jedinom odgovoru, nego se kritičarima dozvoljava da ukažu na neuspehe – ako ne na Jejlu, onda makar na Univerzitetu u Čikagu.
Dobro prospavana noć
U etici se rasuđivanje naviše u odnosu na neki slučaj naziva kazuistika, a činjenica da dotični termin danas ima pežorativan prizvuk pokazuje koliko je temeljna pobeda teoretskog gledišta. Kazuisti koriste pravila u smislu onoga što generalno važi, onoga što služi kao puki podsetnik za konkretne slučajeve – dakle, kao početak, a ne kao kraj rasprave. Kad je teoretska tradicija trijumfovala, kazuistika je proterana iz filozofije, ali je našla pribežište u romanima. Danijel Defo je otpočeo svoju karijeru pišući kazuističke savetodavne kolumne, a slučajevi koje je izmišljao su postepeno rasli do tačke u kojoj su postajali romani poput „Mol Flanders”. Kao žanr, realistički roman je kazuistički: on uči kako da izvučemo mudrost iz pažljivog razmatranja konkretnog, bogato opisanog slučaja.
Filozofi i dalje predstavljaju etičke probleme kroz kratko skiciranje dileme koja je snašla „Džonsa”, koji nema biografiju, koji ne živi ni u jednom društvu i koji ne obitava ni u jednom konkretnom periodu. Uporedimo to sa dilemama pred kojim su Ana Karenjina ili Dorotea Bruk. Moglo bi se reći da je književni kredo: niko nikada nije Džons. Još jednom, razlika između Rusa i drugih realističkih romanopisaca je ta što Rusi, naročito Tolstoj, čine kazuističke pretpostavke ovog žanra eksplicitnim. Na kraju Ane Karenjine Levin uspeva da pravi mudre etičke izbore ne kroz primenu pravila, već kroz prikupljanje mudrosti iz konkretnih slučajeva koje je pažljivo posmatrao. Rani Bahtinovi traktati o etici takođe razmatraju etička ograničenja onoga što naziva „teoretizmom”.
Spomenik Mihailu Bahtinu u Saransku
Tolstojevi junaci počinju verujući u teoriju, ali vremenom nauče njena ograničenja. U „Ratu i miru”, princ Andrej se isprva divi nemačkim generalima koji su navodno otkrili tvrdu nauku ratovodstva, koja u ovom romanu predstavlja bilo koju zamislivu društvenu nauku.
Pre bitke kod Austerlica, generali tvrde da je matematička neminovnost da će Napoleon biti poražen i da je „svaka mogućnost predviđena”. Ali svaki put kada generali izgube – što se u Austerlicu dogodilo na tako spektakularan način – oni to objašnjavaju time što njihova naređenja nisu precizno izvršena, što je u bici uvek slučaj. Oni se ponašaju baš kao današnji ekonomisti koji, suočeni sa neispunjenjem svojih prognoza, ili kažu da su njihove preporuke primenjivane previše oprezno, ili da su, iako su njihove prvobitne procene bile dokazano pogrešne, sada korigovali svoje teorije kako bi objasnili šta se dogodilo. Kao Pol Krugman, oni nikada ne greše. Naravno, čak i astrolozi mogu da koriguju teoriju kako bi predvideli ono što se već dogodilo.
Princ Andrej shvata da je nauka o ljudskim odnosima nemoguća. On se pita: „Kakva nauka može biti u pitanju u svakoj praktičnoj stvari kada se ništa ne može utvrditi, a sve zavisi od nebrojenih uslova, čiji se značaj ispoljava u određenom momentu za koji niko ne može reći kada će nastupiti?”
Suočavamo se sa „stotinu miliona šansi, o kojim će momentalno odlučiti to da li bežimo mi ili oni, i da li će ovaj ili onaj čovek biti ubijen”. Nesvodljiva šansa je važna – niko ne može da kaže da li će metak pogoditi hrabrog čoveka ili kukavicu koja će zaraziti ostale, a važna je i pravovremenost: o stvarima se odlučuje „momentalno”, u trenutku koji nije tek automatizovani proizovod prethodnih trenutaka. A ono što važi za bitku važi i „za svaku praktičnu stvar”.
Tolstojev mudri general Kutuzov, koji je zaspao na ratnom savetu pred bitku kod Austerlica, konačno traži zaustavljanje diskusije: „Gospodo, raspored za sutra se ne može promeniti. A najvažnija stvar pred bitku je – dobro prospavana noć”. Zašto dobro prospavana noć? Zato što u svetu radikalnih nepredviđenosti, u kojem niču iznenadne situacije i gde se šanse moraju ugrabiti odmah ili bivaju zauvek propuštene, ono što je bitno nije samo teorijsko znanje, nego budnost.
Kućni socijalizam
Ono što Andrej ne uspeva da nauči, ali uspeva njegov prijatelj Pjer, jeste uvid za koji sam pre tri decenije skovao termin „prozaičari” – uvid ključan za brojne pisce, pre svega Tolstoja i Čehova. Radikali i romantičari zamišljaju život u kategorijama dramatičnih događaja. Obični incidenti između kriza se posmatraju kao trivijalni ili se preziru kao buržujski. Tolstoj i Čehov su verovali u suprotno: život se živi u običnim trenucima, a ono što je najstvarnije jedva primećujemo, poput najsitnijih pokreta svesti.
Tolstoj to objašnjava anegdotom: Slikar Brjulov je jednom ispravio skicu nekog studenta. „Kako ste uspeli da osenčite samo mali deo”, upitao je student, „a da dobijete potpuno drugačiju sliku?”. Brjulov je odgovorio: „Umetnost počinje tamo gde počinje taj mali deo”. Tolstoj zaključuje: „Taj odgovor je neverovatno tačan ne samo za umetnost nego i za čitav život. Neko bi mogao da kaže da pravi život počinje tamo gde taj mali deo počinje – tamo gde se odvijaju one varijacije koje nam deluju prolazne i beskrajno sićušne. Pravi život se ne odvija tamo gde se dešavaju velike spoljne promene – tamo gde se ljudi previru, sukobljavaju, bore i međusobno ubijaju. On se odvija samo tamo gde se odvijaju sitne, sićušne, beskrajno male promene.”
Romani Tolstoja opisuju ove beskrajno male promene svesti, naše najmanje izbore i greške koje momentalno zaboravljamo, ali koje roman beleži: i to je jedan od razloga zbog kojih su njegovi romani tako dugački. U našim kratkim životima, svaki momenat je važan. Ruski romani su tako dugi jer je život tako kratak. Tolstojevi najmudriji heroji uspevaju da nauče da uvide bogatstvo pravo ispred sebe, skriveno u očiglednost.
Uvidevši ovu istinu, Pjer počinje da liči „na čoveka koji, nakon naprezanja očiju da vidi udaljene predele, otkriva ono što je tražio ispred svojih stopala…”: „U svemu onome što mu je bilo blisko i razumljivo video je samo ograničenost, trivijalnost i besmisao… ali sada…on je odbacio [mentalni] teleskop kroz koji je gledao iznad glava ljudi, pa je radosno proučavao večito promenljivi, večito veličanstveni, nedokučivi i beskrajni život oko sebe”.
Anton Pavlovič Čehov i Lav Nikolajevič Tolstoj
Prema Čehovu, ignorisanje običnih iskustava je ono što traći živote, i to traćenje je njegova konstantna tema. U „Ujka Vanji”, jedan lik primećuje sledeće: „Svet ne uništavaju kriminal ili vatra, nego sve te sitne čarke”. Šokantno je da je Čehov hvalio ono što nijedan intelektualac ne bi trebalo da poštuje: buržujske vrline poput urednosti, obične pristojnosti i plaćanja dugova.
U tom duhu, knjige Svetlane Aleksijevič orkestriraju glasove nebrojenih običnih ljudi koji mikroskopski reaguju na događaje koje istoričari tretiraju makroskopski. Ona nastoji da uhvati ono što naziva „istorijom ,domaćeg’, ,kućnog’ socijalizma”… Istoriju onoga kako se sve odvilo u ljudskoj duši. Privlači me taj mali prostor koji se naziva ljudskim bićem… sam pojedinac. U realnosti, to je ono gde se sve odigrava“. Ona je svesna duga koji ima prema velikim romanopiscima, kao i njihove antipatije prema velikim teoretskim sistemima: „Uvek me je mučilo to što se istina ne uklapa u jedan um, to što je istina rasparčana. Ima je dosta, ona varira, i rasuta je po svetu. Dostojevski je mislio da čovečanstvo zna mnogo, mnogo više o sebi nego što je zabeleženo u književnosti. Šta je, dakle, ono što ja radim? Ja sakupljam svakodnevni život, osećanja, misli i reči… Svakodnevni život duše, stvari koje gro plan istorije uglavnom previđa ili prezire.”
Ovi književni uvidi – postojanje čiste slučajnosti, pravog života proživljenog u „najsitnijem deliću”, otvorenosti vremena, toga da je jedino bitno ono što sami odaberemo – i značaj duše su tesno povezani. To nikada neće razumeti ideolozi koji sa visine gledaju na obične ljude kao na primitivce i sirovine, i koji svoju veru usmeravaju na apstrakcije koje su poznate samo njima. Oni smatraju da je svet, ukoliko se posmatra kroz ispravna sočiva, ultimativno jednostavan, za razliku od Tolstojevog Pjera, koji je došao do zaključka da treba ceniti „beskrajnu raznovrsnost ljudskih umova, koja sprečava istinu da se ikada identično pokaže pred bilo koje dve osobe”. Na kraju romana, „legitimna individualnost stanovišta svake osobe… postaje osnova saosećanja koje je Pjer gajio prema drugim ljudima, kao i njegovih interesovanja o njima”.
Zaključak
Moj zaključak je kratak: Suočavamo se sa izborom između opasne uniformnosti inteligencije bazirane na teoriji i mudre perspektive života kojom je ovenčana ruska književnost.
Molimo se za Čehova.
(Memorijalno predavanje Rasel Kirk održano 13. decembra 2016. godine)
Kraj
(Izvor Sputnjik)
