Višestranačko samoupravljanje na fakultetima daleko je složenije nego u socijalizmu.
Prof. dr Zoran Avramović
U više napisa Miloš Ković kritički ukazuje na stanja ne Filozofskom fakultetu u Beogradu („Pravda za odabrane”, 26. februar 2019). Jedna rečenica je pravi vapaj. „Potpuno je neverovatno da profesori Univerziteta u Beogradu već godinama moraju da trpe sramotno nasilje, kršenje procedura i volje fakultetskog veća. Je li moguće da ne postoji zakonski način da se progoni zaustave?”
Miloše, na ovo pitanje postoji samo jedan deprimirajući odgovor: ne postoji, dok je na delu samoupravna organizacija, odnosno važeći zakon o visokom obrazovanju. Takvi problemi nisu samo „privilegija” Filozofskog fakulteta. Na svim fakultetima u Srbiji postojali su, postoje (ko će da ih izbroji?) i postojaće slični, manji ili veći problemi nasilja, kršenja procedure i volje naučno-nastavnog veća.
Višestranačko samoupravljanje na
fakultetima daleko je složenije
nego u socijalizmu. Tamo je bila jedna
partija, a danas se daleko više
partijskih i nevladinih središta
moći meša sa neformalnim grupama
u borbi za funkcije na fakultetima.
Drugim rečima, nije ovde reč samo o jednom fakultetu, već o načinu na koji je u normativnom poretku uređena institucija univerziteta. Koreni problema nalazi se u: 1) tvrdokornom zadržavanju samoupravne organizacije visokog obrazovanja, 2) odbijanju da se u skladu sa evropskim standardima pređe na integrisani univerzitet. Dok se ne reše ova dva problema, Miloš Ković će ponavljati pitanje: postoji li zakonski način da se progoni i nepravna ponašanja zaustave?
U socijalizmu, univerzitet je uživao samoupravljanje i autonomiju tako što je monopolna partija kontrolisala upravljanje, finansiranje, nastavne kadrove. Mi koji imamo samoupravna iskustva znamo da su u institucijama „odlučivali” radni ljudi, a faktički vladale neformalne interesne grupe, čiji su čelnici, razume se, bili članovi partije. Politička moć je iz pozadine davala prednost jednoj ili drugoj grupi.
Sa tranzicijom u građansko društvo, kapitalističko tržište i parlamentarnu državu status gotovo svih ustanova, u smislu promene svojine ili dobijanja mandata upravljanja, promenio se, ali univerzitet ostao je na karauli samoupravljanja koja se brani autonomijom. Čak je spuštena na „autonomiju odeljenja” fakulteta. Kada se postavi pitanje promene samoupravljanja onda se to kvalifikuje kao ugrožavanje autonomije. A stvar je drugačija: razlikuju se upravljanje i struka (nastava, nauka).
A osnivač visokoškolskih institucija
se bavi namirivanjem troškova.
Trideset godina gleda i ćuti.
Država ima upravne nadležnosti u univerzitetskom obrazovanju. To znači da ona odlučuje o izboru direktora koji će biti čuvar zakona, zapravo nadležan za zakonitost rada. Procedura je jasna: onaj ko te bira odgovoran je za tvoj rad, kontroliše te i sankcioniše ukoliko kršiš zakone.
U Srbiji je na univerzitetima drugačije. Ono što bode oči svakome u akademskoj zajednici svakako je nejasan, maglovit odnos između države i univerziteta, odnosno fakulteta. Osnivač više od 80 fakulteta i pet univerziteta, Republika Srbija nema upravna ovlašćenja. Po važećim zakonima, glavni organ upravljanja fakultetom je savet fakulteta, čije dve trećine čine nastavnici i studenti, a trećinu predstavnici osnivača. To nije upravljanje, to je klasično samoupravljanje. (I terminološki je uprava ublažena savetom). Teško je naći ovakav sistem samoupravljanja u evropskim univerzitetskim centrima.
I kao osnivač i kao finansijer država nema ovlašćenja nad upravnim radom fakulteta. Ako je pravni status visokoškolskih ustanova ovakav, nema nade da će se nešto izmeniti u smislu problema o kome piše Miloš Ković.
Godine prolaze, a ovde razgovori o reformi univerzitetskog obrazovanja tapkaju u mestu, troše se pare na neplodne rasprave, pišu strategije, ništa se suštinski ne menja i glavno pitanje je da se što duže ostane na univerzitetu. A sve to pod okriljem govora o ulasku u evropski obrazovni prostor. Ali, ne gajimo iluzije: neće se ući sa neintegrisanim univerzitetom i samoupravljanjem.
Na kraju, Ković se pita otkuda rascep između profesorske podrške protestima i njihovog nasilja u fakultetskoj ustanovi. Može to pitanje da bude i moralno i individualno psihološko, ali suštinski pripada etosu i načinu upravljanja. Učestale parapolitičke akcije na nekim fakultetima (i izvan fakulteta) protiv demokratski izabrane vlasti (poslednjih trideset godina) dimna su zavesa za zaštitu nasleđenog statusa samoupravljača. A u carstvu takvog sistema mogu neki nastavnici da se ponašaju kako žele i kako drugi to hoće. U skladu sa samoupravljanjem.
I još nešto. Prijatelj me je nedavno pitao, povodom intervjua dekana jednog fakulteta u Nišu, koji se hvali kako šeta ulicom i protestuje (a to nije institucija), zašto bi građani koji ne podržavaju proteste finansirali takvu parapolitičku aktivnost. Imao je u vidu način finansiranja visokog obrazovanja.
Odgovorio sam da je ključ u sistemu upravljanja institucijom. Višestranačko samoupravljanje na fakultetima daleko je složenije nego u socijalizmu. Tamo je bila jedna partija, a danas se daleko više partijskih i nevladinih središta moći meša sa neformalnim grupama u borbi za funkcije na fakultetima. A osnivač visokoškolskih institucija se bavi namirivanjem troškova. Trideset godina gleda i ćuti.
(Izvor „Politika”)
