PETA DIMENZIJA

„ŠESTO ČULO” U GENIMA

2.920 pregleda
presosecaj nepoznatog

Višeodišnja naučnička potraga je, po svemu sudeći, urodila plodom. Dvjica Amerikanaca, dr Krsten Bonema i dr Alegzander Čester otkrili su kod svojice mladih bolesnika promenu (mutacija) na „naslednoj jedinici”, skraćeno nazvanoj PIEZO2 zbog koje se manje lučio protein pomenutog gena u ćelijama u poređenju sa uobičajenim. Da li ste pogledali film „Šesto čulo” s Brusom Vilisom u naslovnoj ulozi?


Plakat za film „Šesto čulo”

U mnogim istočnjačkim kulturama šesto čulo je hiljadama godina deo pojedinih verovanja. Nedavno su američki naučnici potvrdili da je to ispravno i da se dokazi skriveni u čovekovim genima. Nasuprot maločac spomenutij filmskoj skaski u kojoj je dečak „viđao mrtve ljude”, dr Karsten Boneman i dr Alegzander Čester iz Nacionalnog istituta za neurološka oboljenja i moždane udare smatraju da to više nalikuje predosećaju (intuicija) bolesnika kada su ostala čula, mirisa, ukusa, vida, dodira i sluha, na izvestan način prigušena.

I tada se događa nešto
neobično: nervna mreža
maltene nadomešćuje
umanjenja čula.

Svoj nalaz utemeljili su na proučavanju retkog poremećaja uočivši promenu (mutacija) gena koji brojni imaju, skraćeno nazvanog PIEZO2. U dva slučaja lečenja mladih (od devet i 19 godina) zapazili su izvestan manjak lučenja proteina pomenugo gena u ćelijama u poređenju sa uobičajenim. Na osnovu toga su zaključili da bi to mogao biti uzrok izvesnih neuroloških simptoma koji su se kod lečenih ispoljili.

Otišli su korak dalje izjavivši da je ova „nasledna jedinica” mogla biti povezana s čulom dodira. Izmenjena na neki način, ona izaziva pomanjkanje osetljivosti pojedinih čula, što se može dovesti u vezu s raširenim intuitivnim odzivima. I tada se događa nešto neobično: nervna mreža maltene nadomešćuje umanjenja čula odgovarajući na nadražaje poput predosećaja. Često se kaže da ova pojava više zastupljena kod žena.

Čudesno sjedinjenje

Neuronaučnica dr Triša Stratford (Australija) još 2010. obznanila je da „šesto čulo” postoji, posle petogodišnjeg izučavanja. Izvesno je da dvoje ljudi mogu biti psihološki usklađeni – delovi nervnog sistema rade u harmoniji, iako nisu u međusobnom fizičkom kontaktu.

Posmatrala je, kako navodi, 30 dobrovoljaca pokušavajući ustanovi kako dolazi do mentalnog usklađivanja između pacijenta i psihoterapeuta. Pomoću elektrokardiografa beležila je „trenutke sjedinjenja” u toku razgovora. Najuzbudljivije pojave zbivaju u delu mozga zvanom parijetalni režanj koji se uznemiri. Kada dođe do tog trenutka, mogu se čitati misli i pokreti u dubljim slojevima.

Da bi došlo do duboke „mentalne sinhronizacije”, najbolje je da jedna od osoba (terapeut ili pacijent ) veoma pažljivo sluša. „Stanje jedinstva” postaje jače nakon dva ili tri sastanka. Čini se da se s drugima zbližavamo dublje ako koristimo „šesto čulo” i druga čula koja podstiču stvaralačku imaginaciju.

Vidi magnetno polje

Gen PIEZO2 regulište naročite vidove ljudskog dodira i vlastitog doživljaja tela (propriocepcija), što se teškoćama koje su dvojica bolesnika imali u kretanju i održavanju ravnoteže. Uprkos tome, obojica su to savladavali oslanjajući se pretežno na vid i ostala čula.

Imaju li, dakle, ljudi, šesto čulo? Doskora je takvo pitanje smatrano besmislicom, s naučne tačke gledišta. Iskreno govoreći, učenjaci su imali na umu naglabanja svakojakih učitelja koji su olako obećavali pronicanje u onostrano. Pre pet godina, međutim, istraživači su se suočili s prirodnom pojavom – viđenjem Zemljinog magnetnog polja.


Tajanstveno čulo u očima

Moć za koju se pretpostavljalo da je ograničena jedino na kornjače, lastavice i još neke životinje što se volšebno usmeravaju na svojim dugim putovanjima, krije se, po svemu sudeći, i u čovekovim očima. I to je otkriveno ispitivanjem kriptohroma 2 (human crzptochrome 2 preotein), ključnog proteinskog sastojka za geomagnetno opažanje. Iako je na genetskoj grani veoma udaljena od nas, u vinskoj mušici (Drosophila) ona ispoljava zadivljujuće delovanje. A u znatnoj količini, nećete verovati, nalazi se u ljudskim očima. Može li taj protein, veoma izražen u mrežnjači (retina), da bude čovekov svojevrsni prijemnik elektromagnetskih talasa?

Šta je to vodilo davne
žitelje Polinezije u
malim čamcima preko
okeana na plovidbama,
dužim od pet hiljada kilometara?

Na Univerzitetu Masačusets (Medicinska škola) godinama su usavršavali praćenje bioloških mena na leptirovima monarsima koji prevaljuju velika rastojanja. Leteći sve više ka severu u potrazi za mlečnim biljem, u pozno leto stignu i do najsevernijih predela evropskog i američkog kontinenta. Ali to nisu isti koji krenuli na daleki put s juga, već njihovi potomci! Zašto?

Čudesni protein

Zato što se u toku seobe izleglo nekoliko novih naraštaja. S približavanjem jeseni i hladnijih dana, svi preživeli se vraćaju u toplije krajeve u ogromnim rojevima, prekrivajući poveći deo neba (prema nekim podacima, i preko trideset kilometara u širinu)! I svake godine neizostavno prelete istim putevima. Otkuda to znaju, ako ne koriste satelitsko navođenje (nemaju mobilne telefone)?

Slično se zapitao neurobiolog Stiven Repert. Šta je to vodilo davne žitelje Polinezije u malim čamcima preko okeana na neizvesnim plovidbama, dužim od pet hiljada kilometara? Da li je bilo dovoljno (i uputno) gledati samo u noćno nebo obasuto zvezdama? Istraživačko traganje započeo je odgenetajući kriptohrom, protein osetljiv na svetlost, koji upravlja dnevnim ritmom telesnih ćelija. Kako taj nevidljivi sunčani kompas pomenute insekte navodi na valjan put? Još pride: zna se da leptirovi-selice lete bez greške i kada je sunce zaklonjeno!

I to je fiziko-hemičare podstaklo na razmišljanje da navedeni protein beleži magnetska kolebanja. Drugim rečima, upitali su se da li im on omogućuje da osećaju Zemljino magnetno polje.

Isti kao kod muve

Laboratorijska ispitivanja su započela s vinskim mušicama, čije je gene nešto lakše premeštati, i pre tri godine je ustanovljeno da su i one u stanju da ga uoče. Pod jednim uslovom: gen za kriptohrom mora da bude u valjanom radnom rasporedu, da bude ispravan.

Zatim su pokazali da dva gena leptira monarha, koja su zamenila mušičin u praćenju magnetnog polja, imaju istu svrhu. Zanimljivije to što je jedan od ta dva istovetan odsečku DNK (dezoksiribonukleinska kiselina) u čovekovom genu za kriptohrom. Odmah je zaiskrila nova pitalica: Može li čovekova „nasledna jedinica” da vaspostavi „magnetni osećaj” u vinskoj mušici čija je prethodno uspavana? Na redu je, po svemu sudeći, još jedno procenjivanje ljudske magnetne prijemčivosti.

Koliko nas u tome ometa
elektromagnetni svet koji
smo sami izgradili, a na
čije posledice nas je odavno
opomenuo Nikola Tesla?

Čovekov gen za kriptohrom osobito je delotvoran u očima, što podgreva očekivanja da se magnetno polje na izvestan način može opaziti, ukoliko rečeni proteinski sastojak deluje na mrežnjaču i obratno (intereakcija). Neurobiolog Stiven Repert, naime, pretpostavlja da se takva vrsta usmerevanja vremenom zagubila, imajući na umu da se osećaj za magnetno polje izvorno koristio za snalaženje u prostoru. Životinjama je, pre svega, olakšavao da odrede svoj položaj.

Zavisno od rasporeda pominjanog proteina u oku, insekti su u stanju da raspoznaju svetlije ili tamnije predmete usmeravavajući se prema magnetnom polju. Uspostavlja se, u suštini, neka vrsta mreže ili rešetke pokazivača u vidnom opsegu na osnovu kojih veverica pronalazi zakopa žir ili lisica u jednu sliku objedinjuje i što vidi i što čuje. Najviše iznenađuje, svakako, činjenica što su vinske mušice u ogledima, iako im je kriptohrom delimično uništen, i dalje osećale magnetno polje.

Teslina opomena

Ukoliko leptirovi, ptice i lisice raspolažu takvom moći, zašto je ona zauvek odumrla kod čoveka? Koliko nas u tome ometa elektromagnetni svet koji smo sami izgradili, a na čije posledice nas je odavno opomenuo genijalni Nikola Tesla? Hoćemo li, napokon, povratiti zagubljeno šesto čulo?
Odogonetka se krije u tome kako podatak iz kriptohroma prenosi u nervni sistem. Za sada to nikome nije jasno.

Poznato je da čovek okolni svet doživljava preko pet čula. Ajkule, neke praistorijske ribe i pojedini morski kičmenjaci obdareni su i šestim, kojim otkrivaju slabašno električno polje u vodi i koriste ga za pronalaženje plena, usmeravanje i opštenje.
Nećete se iznenaditi: i ljudi su ga imali!

Posle duže četvrt veka istraživanja otkriveno je da je šesto čulo krasilo većinu kičmenjaka – gotovo 30.000 vrsta kopnenih sisara i otprilike isto toliko vrsta riba zrakoperki (96 odsto od 25.000 vrsta) – koji potiču od zajedničkog pretka s razvijenim prijemom električnih podržaja.

A to je, verovatno, bila morska riba grabljivica sa izvanrednim vidom, čeljustima i zubima, a i svojevrsnim biološkim otkrivačem u vidu pruge sa obe strane tela za prepoznavanje najslabijeg talasanja vode. Živela je pre oko 500 miliona godina, a potomci su joj približno 65.000 vrsta današnjih kičmenjaka.

Vuk Živković

 

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar