Život i živo biće su mogući i na neorganskoj osnovi, jer ni pojam žvog bića ni pojam života nisu definisani kao zasnovani na organskoj materiji, iako je njihov nastanak organski.
Nikola Pilipović
Onaj ko ne očekuje neočekivano
neće ga ni otkriti.
(Heraklit)
Pojam klasifikacije znamo. To je uređivanje, sistematizacija istovrsnih pojmova radi njihove preglednosti i naglašavanja njihovih međusobnih odnosa, iz kojih klasifikacija i proizlazi. Ali pojam živog bića biologija nije definisala. Postoje mnogi i različiti opisi atributa, osobina živog bića, ali ne postoji definicija, a to su potpuno različiti pojmovi (opis i definicija). Primera radi, reprodukciju kao značajnu osobinu živog bića poseduje i RNK i DNK. Naporedo sa definisanjem pojma živog bića treba definisati i pojam života, jer ne samo da iz kružne definicije: živo biće je objekt koji poseduje život i obrnuto život je odlika živog bića ništa ne proizlazi, već ovi pojmovi nisu ni u obostrano jednoznačnom odnosu.
Već sam na više mesta obrazlagao da biologija nije ni mogla doći do tih pojmova, jer je uslov svih uslova mogućnosti života sloboda. Sloboda kao fizički pojam, kao negacija kauzaliteta u nastanku fenomena, koja je nekad skriveno a često i neskriveno negirana i kao mogućnost i proterana iz filozofskog i naučnog mnenja. Time je živo biće shvaćeno i tumačeno kao savršen mehanizam, što znači da kao živo biće uopšte nije ni tumačeno.
Živo biće je složena i uređena materijalna struktura koja opstaje kroz komunikaciju sa okruženjem (ne moramo uvek naglašavati i jedinstvenu volju, jer pojam uređenosti i opstanka istovremeno podrazumeva i jednu volju), zato što je život moguć samo kao negacija kauzaliteta u nastajanju fenomena, to jest samo kao sloboda u odnosu živog bića prema okruženju.
Ovaj kratki uvod je neophodan da bi se jasno pokazalo koliko je naivna i površna postojeća klasifikacija živih bića: klasifikuje se ono što nije ni definisano, ni tumačeno kao pojam. Sve je zasnovano na neposrednom iskustvu i marljivom sređivanju sakupljenog materijala, ali celovitost slike živog sveta ostaje van mogućnosti saznanja iz nespornog razloga da se iskustvo neprekidno uvećava, a i kada bi kojim slučajem i došli do potpune slike ne bi ni na koji način znali da je ona dovršena, da je celovita.
Sloboda je način i uslov opstanka živog bića kao iskustveno saznati pojam: živo biće je složena i uređena materijalna struktura koja opstaje kroz komunikaciju sa okruženjem (ne moramo uvek naglašavati i jedinstvenu volju, jer pojam uređenosti i opstanka istovremeno podrazumeva i jednu volju), zato što je život moguć samo kao negacija kauzaliteta u nastajanju fenomena, to jest samo kao sloboda u odnosu živog bića prema okruženju. Ukratko rečeno, živo biće je singularitet u sveopštem kauzalitetu.
Klasifikacija mora početi od pojma živog bića da bi obuhvatila sve njegove forme i da bi ispravno definisala njihove odnose, a to je domen veći od domena svakog mogućeg iskustva, samim tim što se ono, zajedno sa evolucijom neprekidno uvećava. Složena i uređena materijalna struktura znači da su njeni delovi i delovi tih delova na neki način povezani čime i čine jedinstvo. A fizika nesporno dokazuje da delovi mogu činiti celinu samo ako postoje fenomeni između njih,to jest ako se vrši razmena mase–energije između tih delova, jer fenomen se i sastoji samo u razmeni mase–energije.
To važi i za materijalnu strukturu živog bića, i ona može da opstane samo kroz komunikaciju između delova i delova tih delova sve do najmanjih gradivnih jedinica. Pri tome, kao i u odnosu bića prema okruženju, svrha fenomena – komunikacije može biti dvojaka: svrha može biti razmena mase–energije i te fenomene možemo zvati maseni fenomeni, i može biti razmena informacija u kom slučaju je preneta masa–energija zanemarljivo mala, te fenomene možemo zvati informacioni fenomeni. U komunikaciji sa okruženjem više forme živih bića su razvila čula preko kojih primaju informacije i organe preko kojih razmenjuju masu–energiju sa okruženjem i šalju informacije u okruženje (to mora ići preko organa jer slanje informacije zahteva maseni fenomen, pošto domet fenomena opada sa kvadratom rastojanja).
Ilustracija(CC0 Pixabay)
Zato, prema vrsti fenomena preko kojih se ostvaruje materijalna struktura bića moramo razlikovati:
1. Živa bića zasnovana na masenoj komunikaciji:
– To je ceo nama poznati organski svet.
2. Živa bića zasnovana na informacionoj komunikaciji:
– To je ljudska zajednica–država–biće civilizacije,
– Neorgansko biće.
Potpuna ljudska zajednica, što znači sa potpunom podelom poslova, podelom dobiti i podelom vlasti, koja je evolucijom prerasla u grad i potom u državu, zasniva se na komunikaciji govorom i zadovoljava premise o pojmu živo biće, te je možemo razumeti i tumačiti isključivo kao živo biće, kao biće civilizacije.
A neorgansko biće je forma u koju prelazi biće civilizacije zamenom komunikacije govorom (energetskog polja fluida) i čovekom kao sredstvom te komunikacije, sa komunikacijom na elektromagnetnom polju, koje ima neuporedivo veći informacioni a time i evolucioni potencijal, i veštačkom inteligencijom kao sredstvom te komunikacije. Život i živo biće su mogući i na neorganskoj osnovi, jer ni pojam žvog bića ni pojam života nisu definisani kao zasnovani na organskoj materiji, iako je njihov nastanak organski.
Znači moramo razlikovati živa bića i po osnovi materijalne strukture, to jest izvršiti klasifikaciju na:
a. Bića sa organskom osnovom, a to su:
– Sva nama poznata živa bića,
– Biće civilizacije.
b. Bića sa neorganskom osnovom:
– To je ovo već nadolazeće biće koje nastaje transformacijom bića civilizacije,
– Bića koja će evolucija iznedriti iz njega.
Strela vremena (CC0 Pixabay)
Do sada smo vršili klasifikaciju živih bića prema njihovoj osnovi – organska ili neorganska, i prema njihovoj materijalnoj strukturi koja može biti zasnovana na masenoj komunikaciji i na informacionoj komunikaciji. Ali još im nismo udahnuli život, jer život je aktivni odnos bića prema okruženju kroz koji ono opstaje, zasnovan na agresiji, znanju, slobodi i potencijalu bića. Jer biće opstaje uprkos destrukciji koju nalaže zakon verovatnoće, Drugi zakon termodinamike:
– Složena i uređena materijalna struktura mora preći u manje složenu i manje uređenu,
– U svakoj komunikaciji sa okruženjem energija sa objekta višeg potencijala prelazi na okruženje nižeg potencijala.
Iz ovog imperativa sledi da biće mora da prevaziđe dva problema:
– Da održava svoju materijalnu strukturu i potencijal i taj proces sam nazvao unutrašnji životni ciklus (UŽC);
– Da obezbedi potrebne materije i energiju iz okruženja, što sam nazvao spoljašnji životnoi ciklus (SŽC).
Svako živo biće, ma kakve osnove i ma kakve materijalne strukture, mora da poseduje ova dva životna ciklusa, koja su potpuno autonomna ali komplementarna u ostvarivanju života bića. Međutim, uslov funkcionisanja i uslov zamenjivosti oštećenih delova zahteva da svaki deo (do nivoa atoma kod bića na organskoj osnovi), mora biti dostupan a to je moguće samo ako je celo (na organskoj osnovi) biće fluidno, ali zakoni hidrodinamike nalažu da je time njegova veličina ograničena (na veličinu ćelija) i evolucija bi bila zaustavljena, što je nemoguće. Zato je evolucija iznedrila novu formu koja se sastoji iz velikog broja osnovnih formi – ćelija, hijerarijski uređenih u nizove podele poslova, podele dobiti i podele vlasti, koje poseduje neuporedivo veći potencijal komunikacije sa okruženjem i time i evolucije – to je organizam.
Pošto organizam kao živo biće mora imati dva životna ciklusa, a i njegova osnova, ćelija, ima svoja dva, to onda organizam ima četiri životna ciklusa. Na masenoj komunikaciji nije moguće biće sa šest ili više ciklusa jer bi bilo ogromno, a to je moguće na informacionoj osnovi materijalne strukture. To je potpuna zajednica ljudi zasnovana na komunikaciji govorom, koja je ostvarila potpunu podelu poslova, podelu dobiti i podelu vlasti, i time ostvarila i jednu jedinstvenu volju te zadovoljava sve premise o živom biću i time i jeste živo biće sa šest životnih ciklusa, jer čovek već ima svoja četiri. Ljudska zajednica–država može se razumeti i tumačiti samo kao živo biće.
Prema broju životnih ciklusa razlikujemo bića sa:
I – dva životna ciklusa – to su ćelije a verovatno i neorgansko biće,
II – četiri životna ciklusa – to su organizmi a možda i neorgansko biće,
III – šest životnih ciklusa – to je biće civilizacije.
Ovo je osnova klasifikacije živih bića, ona je ne samo iskustveno istinita već je i apsolutno istinita jer se zasniva na pojmovima koji su u domenu mogućnosti života apsolutno istinito definisani. Na ovu osnovu, na ovo tvrdo jezgro, mogu biolozi dodavati svoja iskustvena saznanja, koja će neizbežno biti podložna promenama sa napredovanjem evolucije a time i iskustva.
