УСХОЂЕЊЕ УОБРАЗИЉЕ

СОКРАТ ОД (ПРЕЈАКЕ)РЕЧИ

Сократ

Доследан истеривању (своје) истине – да правда може бити и неправедна – предухитрио је затворске џелате који су му донели претходно пресуђену чашу с отровом. Већ је био искапио.

Ана Павловић

За разлику од „Старог завета” који почиње божјим стварањем Неба и Земље, „Нови (завет)” се концентрисао на даље стадијуме развоја. „У почетку беше Реч”, стоји у глави један „Јеванђеља по Јовану”. „И Реч беше од Бога. И Бог беше Реч.” Већ посматрајући овако конципиран исказ постајемо свесни капацитета које садрже три овако повезана слова.

Осим монолошких проповеди (мудрац или Бог говоре, остали слушају), сва је прилика да се паства међусобно споразумевала тим речима. Па и Адама и Еву тешко да замишљамо како се разумеју само погледима, или језиком говора разних телесних органа. Звучи посве логично да су пећински људи комуницирали. Све у свему – сложићемо се да је разговор постојао одвајкада.

Да не би приљежних му студената Платона
и Ксенофонта, остали бисмо можда ускраћени
сазнањем колико је Сократ потенцирао питања,
уверен да одговор на свевремено питање –
која је сврха постојања? – лежи у конверзацији.

Премда се Сократ не може сматрати утемељивачем дијалога као форме (који је проистекао из сицилијанске миме и луткарског позоришта), заслужан је за пласман идеје да људи не могу бити интелигентни сами по себи, већ им је потребна стимулација другог бића. И то људског, пошто се ради о специфичном и (кажу) најсавршенијем средству комуникације – дефиницији изнад које се (сведочимо) пропорционално протоку времена надвија све већи упитник.

Елем, скромни, морални човек без презимена био је толико уверен у моћ трословног појма да ниједно писано не остави за собом (те су цитати заправо интерпретација). Да не би приљежних му студената Платона и Ксенофонта, остали бисмо можда ускраћени сазнањем колико је Сократ потенцирао питања, уверен да одговор на свевремено питање – која је сврха постојања? – лежи у конверзацији.

Вероватно будући да му је мајка била бабица, након силних мука ратовањем и науком, прогоњен осећајем да никад неће сазнати у шта веровати (чему је супруга, оштроконђа Ксантипа, једино могла да додатно „забибери”) синула му је управо идеја да свако понаособ носи сопствену истину. Душа је пре своје инкарнације била у царству идеја (односно рају). Тамо се осведочила стварима онаквим какве стварно јесу, а не бледим сенкама или копијама каквим их видимо на Земљи. Кроз процес (пре)испитивања душа може бити наведена да се сети идеја у њиховим чистим формама, што доноси мудрост. „Човек је”, каже Сократ, „трудна душа из које треба да се породи знање”.

„Од мене у почетку зазиру, неки су на први поглед
и прилично неинтелигентни, али како расправа
одмиче сви који су у милости неба могу да напредују
толико да се изненаде и други и они сами, иако је
јасно да никад од мене нису ништа научили”.

Дидактичар par excellence, одбијао је надокнаду у новцу упорно тврдећи да је незналица као и сваки ученик („Знам само да ништа не знам”). У данашњем терору лепоте тешко је схватљиво како је своју до гротеске саблажњиву појаву користио као адут: „Од мене у почетку зазиру, неки су на први поглед и прилично неинтелигентни, али како расправа одмиче сви који су у милости неба могу да напредују толико да се изненаде и други и они сами, иако је јасно да никад од мене нису ништа научили”.

Тумарајући тржницама и састајалиштима Атине, Сократ је демонстрирао дејство дијалога. Обраћао се занатлијама, политичарима, песницима – укратко, људима свих позива. Постављајући један другом питања и међусобно испитујући предрасуде, растављајући сваку на делове, изналазећи недостатке, али никад не нападајући и не вређајући (премда се демократији вазда подсмевао!), већ трагајући за оним око чега би се могли сложити – чиме год се саговорници бавили, мислио је, морали су имати разлог, сматрати то правилним, паметним и лепим. А онда би расправу скренуо у правцу значења тих речи, да би поентирао како не треба напросто понављати речи других, нити позајмљивати њихова уверења, већ да човек треба сам да их изнађе, и дефинише.

Некима је збиља ишао на живце, чудан, субверзиван, контрадикторан, „попут жарког зрака”. Не само да га нису импресионирала опште усвојена сазнања, већ би их с подједнаком страшћу преиспитивао. Сократова иронија била је збуњујућа, пошто је изгледало као да истовремено и брани и напада неки став. Доследан истеривању (своје) истине – да правда може бити и неправедна – предухитрио је затворске џелате који су му донели претходно пресуђену чашу с отровом.

Већ је био искапио. Без речи. Јер, уби га прејака.

(Извор РТС)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар