ATINSKI TRG

SPASIMO ČOVEKA

Pixabay

Pixabay

Vlast mora odmah zaustaviti sve procese koji vode evoluciji i transformaciji bića civilizacije. To znači zabranu izučavanja svih subatomskih fenomena i svih formi veštačke inteligencije.


Nikola Pilipović

Nuto momka i nuto pameti.

S kojom rječi na pašaluk sjede.

„Početak bune protiv dahija

Uobičajena je krilatica: spasimo planetu koja je nastala iz iskrene ali naivne želje za spasavanje veličanstvenih morskih sisara, čija inteligencija je uporediva sa čovekovom, ali su imali nesreću da budu jedna od poslednjih slepih staza evolucije. Ali, šireći krug, čovekovim delovanjem, ugroženih vrsta u početku sporo a sada sve brže, provlači se svest i o ugroženosti samog čoveka, o paradoksu da ga treba zaštiti od njega samog, od njegovog destruktivnog delovanja. U potpunom neznanju postojanja živog sveta kao negacije kauzaliteta, o tome da živo biće opstaje kroz agresiju skriveno se provlači ideja da je moguće razlikovati biće od njegovog delovanja, što je ne samo neznanje suštine živog bića, već je i logička greška. Jer delovati znači postojati, znači biti objekt, tek i samo slanjem informacije, a to znači tek svojim delovanjem i samo delovanjem, objekt postoji za subjekt.

Filozofema „nema objekta bez subjekta je ispravna ali treba imati na umu da je objekt moguć tek ako deluje, a ono na šta deluje je subjekt. To je suprotno onome što se obično misli: da je subjekt ono što deluje, a da je objekt predmet delovanja, zabluda u kojoj se krije suština živog bića, jer se time u stvari misli da je subjekt negacija kauzaliteta, to jest da je živo biće. A jedina, ali presudno velika razlika u tom pogledu između čoveka i drugih živih bića, jeste u tome što je čovek, kao osnova kroz koju se ostvaruje biće civilizacije – država, kao njen izvođač radova proširio svoje okruženje, svoju agresiju na celu planetu.

Čovek koji je nastao na ovoj blagorodnoj planeti i ne ume da je sačuva misli da će moći na nekoj negostoljubivoj stvoriti uslove dovoljne za opstanak i da će znati kako da ih sačuva. Zasnivati ideju na kontroverzi je zaista stupidno.

Pri tome treba razlikovati pojam areala od pojma okruženje. Jer areal je skup niša u kojima obitava određena vrsta, a okruženje je onaj deo areala na koji biće deluje, vrši agresiju da bi ostvarilo dobit. Primera radi, komarci su se proširili na sav kopneni deo planete, kopno je njihov areal ali njihovo okruženje je samo koža bića iz koje uzimaju potrebne organske materije. Naporedo sa naslućivanjem da ne može zaštiti planetu od svoje agresije, jer njegovi apetiti su sve veći, populacija se uvećava geometrijskom progresijom, to jest eksponencijalno a potencijal koji mu obezbeđuje nauka i tehnologija za tu agresiju je sve moćniji i sve poželjniji, u potpunoj zbunjenosti, cvetaju sumanute ideje o bežanju na druge planete, ne samo one najbliže, već i one do kojih se stiže kroz takozvane crvotočine, još jedne gluposti proizašle iz matematičkih spekulacija dokonih fizičara. Ideja je zaista stupidna.

Čovek koji je nastao na ovoj blagorodnoj planeti i ne ume da je sačuva misli da će moći na nekoj negostoljubivoj stvoriti uslove dovoljne za opstanak i da će znati kako da ih sačuva. Zasnivati ideju na kontroverzi je zaista stupidno. Dok je bio suveren bića civilizacije – države i dok je njena evolucija bila u povoju a potencijal zasnovan na makro fenomenima bio pod kakvom – takvom kontrolom, čovek je mogao da živi u neznanju, da konsenzusom svoje neznanje, svoje zablude, svoja verovanja proglašava za istinu. Ali u premoći bića civilizacije, u fenomenima koje ono proizvodi u toliko odmakloj evoluciji da čovek kao osnova ne zadovoljava ni energetski ni evolucioni potencijal neophodan za dalju evoluciju, a to znači i za sve veću agresiju, došlo je vreme da se suoči sa istinom, za naplatu gluposti u kojima je proćerdao vreme kada je mogao nešto da učini za svoj spas.

Čovek je potrošen na stazi evolucije i njegov spas je moguć samo ako zaustavi evoluciju, ne sopstvenu jer je nikad nije ni imao, već bića civilizacije kao forme kroz koju se evolucija ostvaruje, što u stvari znači evoluciju znanja koja će vrlo brzo odbaciti ljušturu bića civilizacije i preći u neko neorgansko biće.

On još uvek ne shvata da su njegove zablude i neznanje u sukobu sa prirodom živog bića i sa samom idejom evolucije. Ne shvata da evoluira znanje, znanje kauzalnih fenomena a da je ono sada na Zemlji u fazi u kojoj se ostvaruje kroz aktivan odnos prema okruženju, kroz negaciju kauzaliteta, kroz formu živog bića. Ne zna da je materijalna struktura živog bića samo sredstvo komunikacije sa okruženjem – što je istovremeno i agresija – i da ga evolucija formira prema dostignutom znanju da bi zadovoljilo dalju evoluciju. Kada je jednoćelijska forma postala nedovoljna, evolucija je iznedrila organizam ne samo neuporedivo većeg potencijala već sposobnog i da menja svoju materijalnu strukturu iako vrlo sporo kroz prirodnu selekciju, a kada je i on postao nedovoljan evolucija je iznedrila biće civilizacije neuporedivo većeg potencijala koje može veoma brzo da menja svoju materijalnu strukturu, a ono koje ga nasleđuje – neorgansko biće – moći će da menja i svoju materijalnu osnovu prema zahtevima evolucije i agresije.

Ne odmakavši se nimalo od ostalih živih bića koja znaju samo za neposrednu budućnost, čovek oseća da je njegova budućnost ugrožena i misli da to može rešiti poboljšanjem sadašnjosti uzdajući se u još bržu evoluciju znanja i tehnologije, te sve svoje potencijale usmerava u što bržu sopstvenu apokalipsu. Rešenje još uvek, bar teoretski, postoji ali je suprotno filozofskom i naučnom mnenju.

Čovek je potrošen na stazi evolucije i njegov spas je moguć samo ako zaustavi evoluciju, ne sopstvenu jer je nikad nije ni imao, već bića civilizacije kao forme kroz koju se evolucija ostvaruje, što u stvari znači evoluciju znanja koja će vrlo brzo odbaciti ljušturu bića civilizacije i preći u neko neorgansko biće. I tako sve do sopstvene propasti poslednje forme konkretnog živog bića (treba uočiti kako evolucija materije gradi svoju piramidu u domenu slobode – života: na osnovi koju čine prokariote nastaje viši, i brojno manji nivo, to su eukarite, zatim prostiji a potom i sve složeniji i malobrojniji organizmi iz čijeg vrha su nastale države te danas ima samo oko 200 najviših formi koje će se vrlo brzo stopiti u jedno neorgansko biće na čitavoj planeti, što znači da na svakoj planeti, na kojoj nastane život, on će završiti autodestrukcijom jedinog bića, uz mogućnost da najviše organske forme dođu do potrebnih znanja i zaustave sopstvenu evoluciju) koja mora doći kada potencijal agresije prevaziđe potencijal osnove tog bića.

Ne odmakavši se nimalo od ostalih živih bića koja znaju samo za neposrednu budućnost, čovek oseća da je njegova budućnost ugrožena i misli da to može rešiti poboljšanjem sadašnjosti uzdajući se u još bržu evoluciju znanja i tehnologije, te sve svoje potencijale usmerava u što bržu sopstvenu apokalipsu. Rešenje još uvek, bar teoretski, postoji ali je suprotno filozofskom i naučnom mnenju. Ono zahteva veoma velike žrtve suprotno svim postojećim etikama, čak i zakonima jer je čovek u takozvanoj demokratiji potpuno izopšten iz vlasti te ni na koji zakonski način ne može sprovesti svoju volju. Ostvarenje tako velikog i tako značajnog cilja zahteva mnogo preduslova, mnogo vremena i mnogo žrtava.

Prvo. Treba znati šta ugrožava opstanak čoveka. A za to je potrebno znati da materijalni svet čine kauzalno nastali fenomeni i oni nastali iz slobode, iz negacije kauzaliteta koje pokreću živa bića, i treba strogo to jest, kroz nespornu naučnu teoriju – koja je i kao ideja moguća samo ako je zasnovana na tautologijama – rastumačiti sve relevantne fenomene i sve relevantne pojmove: od pojma života i živog bića do čoveka, bića civilizacije, evolucije i agresije, što znači da treba stvoriti biologiju kao nauku o fenomenima nastalim iz slobode – života, kao što je fizika nauka o kauzalno nastalim fenomenima, a potom i filozofiju kao nauku o naukama ne obzirući se na zablude proizašle iz pukog nagađanja koje su postale tabui kroz konsenzus.

Drugo. Treba znati, ne nagađati već naučno dokazati, da je čovek već jednom nogom u apokalipsi, jer to opravdava svaku, ma kako velika bila, žrtvu.

Treće. Treba znati u čemu je jedino moguće rešenje i znati kako ga izvesti.

Tek potom se može pristupiti rešavanju problema po fazama koje vode cilju.

Prvo.Treba oteti suverenitet od bića civilizacije. To je u takozvanim demokratijama moguće jedino nasiljem, što znači i žrtvama, jer biće civilizacije koje se dokopalo suvereniteta (koji mu uostalom i pripada) neće ga ispustiti zakonskim putem – jer ono stvara zakone prema svome razlogu.

Drugo. Treba stvoriti jednu jedinu, globalnu državu. Jer rešenje opstanka je u zaustavljanju evolucije, a država koja bi se odrekla evolucije vrlo brzo bi propala u kompeticiji s drugim državama, jer potencijal znanja je dostigao nivo koji je mnogostruko veči od bilo kako velikih materijalnih resursa i višestrko eksponencijalno se uvećava.

Treće. Vrhovna vlast u toj državi mora biti apsolutistička i mora pripasti skupu naučnika (ne filozofa) koji poznaju teoriju evolucije materije i znaju kako da zaustave evoluciju.

Četvrto. Vlast mora odmah zaustaviti sve procese koji vode evoluciji i transformaciji bića civilizacije. To znači zabranu izučavanja svih subatomskih fenomena i svih formi veštačke inteligencije.

Peto. Populacija se mora drastično redukovati. Jer nekontrolisani rast je apsurd koji bi se morao završiti uništenjem biosfere i potpunom degeneracijom čoveka kao intelektualnog bića.

To nije put u Atlantidu, kako su je zamišljali filozofi, ali je jedini mogući način opstanka – koji svakim danom postaje sve manje moguć – i najveći mogući trijumf čoveka, koji ga izdiže iznad svih ostalih formi živih bića jer buduća će znati samo za kauzalitet iz kojeg se ne može saznati njegova negacija – sloboda i život – trijumf nad evolucijom materije (naravno samo na ovoj planeti). To je put uzdizanja intelektualnog bića čoveka, materije koja je došla do saznanja same sebe i ovladala njome i koja je došla do saznanja onoga što čini čoveka, to je put oslobođene slobode mišljenja, najvećeg poklona koji može dobiti biće, poklona prema kome su rajski vrtovi samo zvečke za decu.

Ali to se neće desiti, jer ova saznanja dolaze suviše kasno da bi se mogla ostvariti, a za filozofsko i naučno a za njima i javno mnenje suviše rano da bi ih prihvatili te će transformacija biča civilizacije u neorgansko biće biti mnogo brža. Jedini spas je u onome čega se čovek najviše boji: u kataklizmi biblijskih razmera koja bi uništila sve napredne civilizacije, posle koje bi ostalo nekoliko fertilnih parova koji bi (ako bi) došli do saznanja evolucije materije pre nego što ona prevaziđe potencijal veze organske materije.

O autoru

Stanko

Ostavite komentar