SRBIJA I LITIJUM

​Zašto bi Srbija dopustila iskopavanje litijuma i razaranje prostora ako se već sada daje prednost natrijum-jonskim i grafenskim baterijama, kada je u pitanju pogon električnih automobila

Prof. dr Ratko Ristić

Branioci projekta „Jadar” koji podržavaju iskopavanje litijuma u okolini Loznice pozivaju se na rast prodaje električnih automobila i zaštitu životne sredine u svetu. Slučajno ili namerno, ne pominju da tamo živi više od 4.000 ljudi, u 1.422 domaćinstva, da je svaki pedalj zemlje obrađen, a škole pune dece. Priobalje Jadra je rezervoar kvalitetnih podzemnih voda od značaja za vodosnabdevanje šireg područja, oblast s više od 140 zaštićenih biljnih i životinjskih vrsta i 50 lokaliteta kulturno-istorijskog nasleđa, s Tršićem (rodno mesto Vuka Karadžića) i manastirom Tronoša u blizini.

Potencijalna vrednost poljoprivredne proizvodnje iznosi više od 80 miliona evra godišnje. Zašto bi Srbija dopustila iskopavanje litijuma i razaranje prostora ako se već sada daje prednost natrijum-jonskim i grafenskim baterijama, kada je u pitanju pogon električnih automobila? Poslednja generacija natrijum-jonskih baterija pokazuje sve potrebne performanse, uz manje troškove proizvodnje, zbog čega je najveći svetski proizvođač baterija za električne automobile CATL, inače snabdevač korporacije „Tesla”, najavio prelazak na njihovu masovnu proizvodnju, umesto litijum-jonskih baterija, počevši od 2023. godine.

Drugi veliki proizvođač baterija (GAC) najavio je promociju električnog automobila s baterijama od grafena, koje punjenjem od osam minuta omogućuju autonomiju kretanja do 800 kilometara. Nemačka ima najveće rezerve litijuma u Evropi, koji je rastvoren u toplim podzemnim vodama u dolini Rajne. Kompanija CLGEL započela je 2020. godine projekat kojim se izdvaja litijum iz toplih podzemnih voda u oblasti Kornvol (jugozapadna Engleska), bez uništenja zemljišta i šuma i raseljavanja stanovništva.

Značajne rezerve litijuma su utvrđene u Finskoj, Austriji, Francuskoj i Portugaliji, tako da iz te perspektive čudno zvuče procene da Srbija poseduje 10 odsto svetskih kopnenih rezervi. Zašto Evropa ne eksploatiše litijum u zemljama članicama unije, umesto da Srbiju pretvara u jeftinu resursnu bazu? Zašto se pojedinci iz vrha srpske vlasti zalažu za otvaranje rudnika kojim će Evropa smanjiti strateški disbalans s Kinom u proizvodnji baterija za električne automobile, redukovati ugljenične emisije i obezbediti čistiji vazduh za stanovnike Londona, Kopenhagena, Davosa i Hajdelberga, omogućiti podelu uvećanih dividendi deoničarima „Rio Tinta”, a pritom ruinirati i zagaditi prostor u blizini Loznice?

Kroz realizaciju projekta „Jadar”, koji navodno još nije odobren, doveden je u pitanje i suverenitet naše zemlje: kompanija „Rio Sava” sprovodi akcioni plan raseljavanja stanovništva, uz prećutnu saglasnost grada Loznice i srpskih institucija; Javno preduzeće „Putevi Srbije” ovlastilo je kompaniju „Rio Sava” da prikuplja neophodnu dokumentaciju za izgradnju pristupnih puteva prema planiranom rudniku. Grad Loznica je usvojio izmene i dopune prostornog plana kojima su označene površine za planirani rudnik. Dakle, za nekoga su „razvoj i privredni rast”: raseljavanje stanovništva, devastacija biodiverziteta (prema studiji Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu), eliminacija poljoprivredne proizvodnje, rizik od zagađenja površinskih i podzemnih voda usled formiranja deponija s više miliona tona toksičnog otpada, trajno uništenje i zagađenje zemljišta.

Srbija je usvojila globalni okvir zaštite životne sredine oličen RIO konvencijama (klimatske promene, biodiverzitet, borba protiv opustinjavanja i degradacije zemljišta), koje su potvrđene u Skupštini Srbije i imaju snagu međunarodnih zakona. Međutim, projekat „Jadar” predstavlja negaciju njihovih osnovnih principa. Umesto da čuvamo naše zemljište, šume i vode, na prostoru koji je jedan od najugroženijih na svetu, u svetlu tekućih, a posebno prognoziranih klimatskih promena, mi se prepuštamo zadovoljenju interesa strane rudarske kompanije, uz negiranje vitalnih životnih interesa našeg stanovništva! Dovoljno je proučiti primere dobre prakse „Rio Tinta” širom sveta (rudnik Panguna-Bugenvil, Papua Nova Gvineja; rudnik Friport-Grasberg, Indonezija), gde je usled enormnih nivoa zagađenja vode, zemljišta i vazduha, bolesti lokalnog stanovništva i nestanka hrane, došlo čak do lokalnih ratnih sukoba s više hiljada žrtava.

Zašto se kao primitivizam imenuje želja meštana da žive na zemlji svojih predaka, oru njive, gaje stoku i podižu decu? Zašto nekima smeta javno iskazivanje nezadovoljstva meštana Gornjih i Donjih Nedeljica, Bradića, Brnjca, Korenite i Slatine, iako ih podržavaju članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, Akademije inženjerskih nauka Srbije, profesori Univerziteta u Beogradu, ugledni pravnici, lekari, pisci, glumci, muzičari? Zašto srpska država ne štiti njihova fundamentalna prava, nego se bavi promocijom studije ekonomske koristi projekta „Jadar” u Privrednoj komori Srbije, koju je naručio „Rio Tinto”?

Projekat „Jadar” već je stvorio duboku pukotinu nepoverenja i nezadovoljstva između stanovnika ugroženih područja, s jedne strane, i državnih institucija, s druge strane. Taj jaz biće sve veći, s nepredvidivim posledicama, ukoliko država ne stane na stranu sopstvenog naroda.

(Ilustracija Politika)

(Izvor Politika)