Brzina ima svoje granice – na otvorenom putu i u Serengetiju. Životinje srednje veličine su najbrže, iako teoretski bi to trebalo da budu najkrupnije. Novo izučavanje koje povezuje hitrinu i veličinu 474 vrste pokazuje da obrazac važi, svejedno da li trče, lete ili plivaju.
Naučnici su dugo bili zbunjeni. Velike životinje imaju duže noge ili krila da stignu od tačke A do tačke B. I krupnija tela koja se odlikuju višim metaboličkim učinkom i većim brojem brzotrzajućih mišića, potrebnih za pretvaranje hemijske energije u mehaničku energiju i naglo ubrzavanje. Zašto, dakle, gnu nije brži od geparda?
Brzogrčeći mišići obezbeđuju snagu za ubrzavanje, ali brzo zamaraju. Kada životinja postane suviše velika, dugo ubrzava i za to vreme mišići potroše svu energiju pre nego što se dostigne najveća brzina. Nasuprot tome, manjim životinjama treba manje vremena da postignu taj cilj.
Presudan je, dakle, činilac „opstani ili nestani”: vreme potrebno da životinja ubrza do najveće teoretske brzine, a gornja granica je zasnovana na telesnoj masi i metaboličkoj stopi, napisali su istraživači u časopisu „Prirodna ekologija i evolucija”. Podaci obuhvataju brzinu i veličinu od španskih grinja (300 mikrograma) do plavog kita (108 metričkih tona).
