ЕКОСОФИЈА

СРПСКЕ СОРТЕ ПРОТИВ ГМО

Илустрација (Пиксабеј)

Прва српска Банка гена и семена старих сорти воћа и поврћа за само шест месеци окупила је чак 77 газдинстава која покушавају да спасу од нестајања аутохтоне врсте нашег поднебља.

 Српске јабуке колачаре, петроваче, слаткаче, крушка јечменица, караманка, шљива ранка, кукуруз осмак, кромпир месечар, парадајз јабучар и воловско срце, боб и друге житарице којима су отхрањене генерације, иако одавно потиснуте новим, уноснијим и мање здравим сортама – неће нестати. Спасиће их Ивана Петровић, доктор биотехничких наука, запослена на Пољопривредном факултету у Београду. Ова млада жена која је одрасла у селу Паштрић код Мионице основала је Банку гена и семена старих српских сорти.

Аутохтоне сорте јабука и крушака

Породица Петровић се одувек бавила пољопривредом, гајили су воће и поврће за своје потребе, никада нису користили пестициде и вештачка ђубрива. И данас живе од пољопривреде, али и од сеоског туризма. Ивана је основала еколошки покрет „Оквир живота”, а у њему је и Банка семена.

„Нисам била задовољна оним што се нуди на тржишту, у граду нисам могла да купим храну на коју сам навикла на селу”, каже она за „Спутњик”. „Приметила сам да то људима уопште није доступно, старе сорте не могу да се купе нигде, а много људи прича о њима, сећају се из детињства какав је био укус, како дивно миришу. Такође, пре пет година сам се упознала са радом међународних банака, било ми је јако занимљиво како приступају очувању генетичких ресурса.”

Ивана Петровић (лична архива)

Петровићева објашњава да суштина Банке није у томе да се семе годинама чува у фрижидерима, управо супротно – потенцира се његово гајење и објашњавање људима зашто су те сорте важне, у времену гајења ГМО хране. Поред тога што су слађе, старе сорте су и много здравије од већине нових.

„Семе се сваке године чува онако како се одувек традиционално чувало, тако што се током јесени просуши, онда до пролећа мирује, па се посади. Све се гаји на газдинству, али не може на једном, па је пројекат везан за локалну заједницу, велики број људи мора да учествује. Ако се гаје две сорте, јако је битно да се раздвоје, да не би дошло до укрштања. Зато их гаје два удаљена газдинства”, објашњава Петровићева. Била је забринута да ли ће успети да мотивише пољопривреднике, али се већ на првој изложби старих сорти у Београду окупило 120 људи који су дошли да покажу своје аутохтоне врсте воћа и поврћа. У бази ове Банке сада је већ 77 домаћинстава која их гаје на имањима ваљевског краја.

„План је да у наредних 5 година имамо Банку семена на још 20 локација, да регионално покријемо све делове Србије”, каже Петровићева.

„Сада смо формирали један центар на Старој планини, он је везан за узгајање кромпира, планинских врста које воле више надморске висине. Људи су изузетно заинтересовани, како пољопривредни произвођачи, тако и потрошачи, који непрестано питају где могу да набаве те плодове и производе од старих сорти, тако да је то шанса и за локално становништво”, објашњава Петровићева.

 Суштина успеха је у томе да се саде старе сорте које су на том месту расле вековима и тако се најбоље прилагодиле условима, земљишту и клими. Већина укључених у Банку семена воће и поврће гаји углавном за своје потребе. Проблем је у томе што још увек нема довољно материјала за садњу да би се посадио хектар или два.

Јабука шуматовка

„Надамо се да ће неко у будућности видети своју шансу управо у комерцијалној производњи – за останак људи на селу битан је социо-економски фактор, а старе сорте могу бити кључ како једно мало газдинство може да опстане, захваљујући нечему што је аутохтоно”, истиче саговорница „Спутњика”.

Ова здрава храна по истом патенту већ се годинама гаји у Јужној Америци, у Азији, највише у Индији, али и у Аустрији, Француској, Италији и Шпанији. То су земље које имају најбоље организоване банке. Млада научница, која се показала и као сјајан менаџер, каже да су, поред пољопривредника, за садњу заинтересовани и стручњаци, њене колеге са факултета, али и Природњачки музеј, који се такође бави изучавањем старих сорти.

Крушка баквача

 „Кључна за ову причу је чињеница да једино енергија локалне заједнице може да очува те сорте, а држава би могла да помогне законским регулативама и подстицајним средствима за гајење, јер – зашто предност на тржишту не би имао неко чија јабука није уопште прскана, у односу на оног који има 17 пута прскане јабуке”, истиче. Додаје да су старе сорте веома важне за органску производњу, коју је тешко остварити са новим. Сласт и квалитет само наших дуња ранки или крушака, јагодњаче, лубеничарке, шећернице, јечњаче, лончаре, калуђерке, водењаке и такуше – не може да замени ниједна купљена у супермаркету.

Имање Петровића

Остало је још само да држава покаже интересовање, како бисмо и нашој деци омогућили да једу здраво и рађају здраву децу, а то је јако тешко са укрштеним, генетски модификованим сортама. А од сваке домаће прави се и сјајан компот, џем, пекмез и слатко. Ивана Петровић позива Министарство пољопривреде и економије да пошаљу стручњаке на неко од газдинстава које гаји старе сорте. Добар повод може бити пролећна школа калемарства, коју такође организује, али и садња новог воћњака на имању Петровића, која почиње на пролеће.

(Извор Спутњик)

(Илустрације Ивана Петровић)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар