„Ja sam u svemu tome učestvovao, pouzdano znam da su ljudi nakratko boravili na Mesecu. Nije to snimano u nekom holivudskom studiju, sve je prenošeno uživo”, nedvosmisleno tvrdi Milojko Majkl Vucelić, jedan od najzaslužnijih za taj poduhvat.
Stanko Stojiljković
Milojka Majkla Vucelića (79) možemo, bez imalo preterivanja, nazvati srpskim Vernerom fon Braunom (čuveni tvorac nacističkog i američkog raketnog pograma. Jedan od najvećih stručnjaka u istoriji svemirskih iostraživanja, našeg roda i poroda, budno je motrio na iskrcavanje svih dosadašnjih posetilaca Meseca, počev od prve dvojice šetača – Nila Armstronga i Edvina Oldrina (20. jul 1969). Svojim ogromnim inženjerskim znanjem i umenjem uveliko je odredio sklop, oblik i namenu buduće letelice (mesečev modul „Orao”) kojom su američki astronauti sletali i uzletali s površine najbližeg Zemljinog kosmičkog suseda.
Posle tri decenije ponovo se obreo u Srbiji, sa svojim dugogodišnjim prijateljem dr Slavoljubom Semom Vujićem, jednim od „sedmorice veličanstvenih Srba” koji su obeležili program „Apolo”, na poziv Ministarstva za dijasporu. Visok, stamen i preplanuo, dosetkama ukrašava svoje kazivanje gledajući netremice sagovornika nasmešenim plavim očima iza naočara. Svoje zanimljivo i duhovito predavanje u gotovo punoj slušaonici Mašinskog fakulteta u Beogradu nedavno je otpočeo srdačnom dobrodošlicom „svome starom prijatelju Milivoju Juginu” koji je, setićete se stariji čitaoci „Politike” nadahnuto i znalački nama, televizijskim gledaocima, dočaravao letove na Mesec.
U đačkim danima žudeo je za nesvakidašnjim pustolovinama, čitajući dela Žila Verna, a kao penzioner pokušava da sve podatke stavi na svoje mesto u porodičnom rodoslovu. Nije sasvim siguran da li su Vucelići poreklom iz Kolašina, iako u to čvrsto veruje.
Kako se osećate u Beogradu posle toliko godina?
Veoma ugodno, kao da sam se posle dugo vremena vratio kući. Ja sam Srbin, moji preci su se 1704. godine, posle seobe Čarnojevića, iselili u Liku da čuvaju i brane Austriju od Turaka. Uvek smo bili i ostali Srbi.
Otkuda tolika neverica i danas, naročito u SAD, da je čovek, zaista, hodao po Mesecu?
Ja sam u svemu tome učestvovao, pouzdano znam da su ljudi nakratko boravili na Mesecu. Nije to snimano u nekom holivudskom studiju, sve je prenošeno uživo – poletanje, putovanje, spuštanje i vraćanje na Zemlju.
Da li je Nil Armstrong unapred naučio istorijsku rečenicu „Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo”?
Nil Armstrong je veoma zakopčan čovek, malo govori i još manje se poverava. Izuzetno ga cenim jer je vrhunski inženjer i astronaut, takav ugled uživa i kod ostalih. Rekao nam je da mu niko iz NASA nije preporučio da išta kaže, reči su mu same navrle na jezik kada je nogama stupio na čvrsto tle. Sreo sam ga lane u San Dijegu. Kada su ga predstavili kao astronauta, on se usprotivio: „Ne, ja sam inženjer”! Za razliku od Edvina, koji je poput glumca uživao u slavi, on je ostao skroman. Da je to bio Čarls Konrad koji je, čim je zakoračio na Mesečevu površinu, uzeo palicu za golf i raspalio po loptici, verovatno bi uzviknuo: „Uh, koliko ima prašine!”
Slavoljub Vujić, Stanko Stojiljković i Milojko Vucelić (Darko Ćirkov)
Na šta ste, najpre, pomislili kada je prvi čovek počeo da skakuće po Mesecu?
U tom času sam sedeo pored Judžina Kranca, glavnog kontrola leta „Apola”, kome se otelo: „Nemoguće, mi smo tamo, na Mesecu”! A ja sam mu dobacio: „Nemoguće je i bilo naš cilj”! Podaci na svim uređajima pokazivali su da je čovek stao na čvrstu podlogu.
Šta je to zaprepastilo Edvina Oldrina, jer se naveliko nagađa da je nešto neočekivano spazio?
U toku leta od Zemlje do Meseca Edvin Oldrin je, posmatrajući kroz prozor, rekao da vidi nešto što svetluca – pali se i gasi. Zbog ugla pod kojim je gledao, nije mogao jasno da razazna šta je to. Neko je iz komandne sobe objasnio da je to, verovatno, jedan od četiri panela (ploča) na „Orlu”. Svi smo se saglasili. Kasnije je jedan od matematičara sve proračunao i potvrdio našu pretpostavku.
Zbog čega ste se otisnuli preko Atlantika: da odsanjate „američki san” ili na nečiji nagovor?
Niko me nije nagovorio. Moja baba i deda po majci su još pre Prvog svetskog rata živeli u Americi, a između dva rata su se vratili jer moja majka nije želela da im se pridruži. Živeli smo dobro, otac je bio građevinski inženjer. Čim je izbio rat, ustaše su dedu streljale s prvih 200 Srba koje su uhapsile. Babu su odveli u Jasenovac i usmrtili je, kuću nam je otela NDH. Majku je zbog toga do kraja života pekla savesti.
Kako ste dospeli u program „Apolo”?
Našao sam se na pravom mestu u pravo vreme. Imao sam inženjersko znanje i zvanje kao zaposleni (od 1962. godine) u čuvenoj kompaniji „Nort ameriken aviejnš” koja je, po ugovoru s NASA, pravila matični svemirski brod „Apolo”. Počeo sam kao inženjer, a postao direktor (menadžer).
Koliko je puta uoči poletanja proveravana svaka sitnica?
Na kosmodromu Kejp Kenedi (Florioda) sve su proveravali; palili su i motore i gasili ih na tri sekunde pre poletanja. Posle uzletanja i ulaska u putanju oko Zemlje mi smo iz Hjustona (Teksas) preuzimali vođenje.
Zašto „Apolo 13” nije bio podvrgnut oponašanju letenja u svemiru?
I on je, kao i svaki drugi, bio ispitan. Desetak dana pre poletanja na kosmodromu su proverili sve do samog trenutka uzletanja, ugasili motore i počeli da istaču gorivo iz rezervoara. Napolju je bilo hladno, istakanje je išlo sporo i uključili su grejače. Toplota je istopila oblogu na žicama u prekidaču, a da to niko nije znao. Kada je letelica poletela iskočila je iskra i izazvala požar. Tada sam ja sve preuzeo u svoje ruke, što je bio moj glavni zadatak u toku praćenja leta. Za to što sam astronaute žive i zdrave prizemio odlikovan sam Predsedničkom medaljom za slobodu (Lindon Džonson), najvišim američkim civilnim odlikovanjem.
Imate li utisak da ste prečuli očevo upozorenje, istina sujeverno, da 13. po redu let neće dobro proći?
Ha, ha, ha! Bila je to sreća u nesreći. Šta bi se dogodilo da smo, kojim slučajem, taj let označili brojem 14? Moj otac je bio pobožan čovek, uoči leta mi je rekao: „Sine, ,Apolo 13’ neće dobro proći!” Eksplozija se, inače, desila 13. aprila!
A na koji se način vaša tašta umešala u osvajanje Meseca?
U Hjustonu smo sve vreme imali otvorenu telefonsku liniju, kada me je nazvala supruga od kuće i obavestila da je pas napao moju taštu koja se iz straha zaključala u kupatilu. Obula je nove papuče s kićankama, kuče je pojurilo da jednu zubima uhvati, a ona se prepala i pobegla u kupatilo. Posle su me zadirkivali: „Majkl je obučio tolike astronaute, a nije uspeo svog psa!” Morate znati da su me zvali „menadžerom za probleme”, jer sam bio zadužen da otklonim svaku grešku ako nešto loše krene u toku leta.
Jeste li ikada pomišljali da ćete jednog dana sresti Vernera fon Brauna. O čemu ste razgovarali 12 sati zaključani u bunkeru?
Raspravljali smo šta da preduzmemo, ukoliko se raketa-nosač „Saturn 1-B” ne otkači u toku poletanja. Sve bi se zapalilo, astronauti bi izgoreli. Dosetili smo se da ubacimo tri žice od vrha do podnožja koje će onemogućiti da se vatra upali. Bio je veliki znalac i veoma prijatan čovek. Jednom se zapodenula ozbiljna rasprava da li je bolje da s dve rakete šaljemo ljude na Mesec (jedna da ih odveze, a druga spusti): on je stajao iza izrade „Saturna”, a ja sam dobio zadatak da smislim svemirski brod „Apolo”. Posle temeljnog pretresanja, on se saglasio s mojim viđenjem – jedna raketa s matičnim brodom i lunarnim modulom. To je odlika velikih stručnjaka. Pred kraj života napisao je knjigu u kojoj je objasnio da iza stvaranja ogromnog kosmosa mora nešto da stoji, a to je bio Bog.
Zna li se, uopšte, tačan broj naučnika i inženjera Trećeg rajha uključenih u američki svemirski program?
Bilo ih je mnogo, niko ne zna tačan broj. U mojem timu radilo je desetak. Program „Apolo” okupio je više od 400.000 ljudi, od toga 20.000 na izradi izradi svemirskog broda.
Kajete li se što nikada niste leteli u svemir?
Ne kajem se, iako sam želeo. Nisam imao neophodno iskustvo probnog vojnog pilota, leteo sam samo na jedrilicama i malim avionima.
Koliko su Srbi zadužili Ameriku u osvajanju Meseca?
Moram da kažem da sam ponosan na sve Srbe koji su učestvovali u ovom poduhvatu. Bili smo, svakako, deo tog uspeha. Moj prijatelj Slavoljub Sem Vujić, koji za sebe kaže da je lala iz Banata, sastavio je spisak „sedmorice veličanstvenih” po ugledu na istoimeni kaubojski film. Ja sam bio direktor sistem-inženjera za ceo program „Apolo”, a u kontroli sam nadletao ceo tok leta.
(POLITIKA, 3. 10. 2009)
Plemićka titula
Milojko Majkl Vucelić rođen je 1930. u Garešnici (Hrvatska), diplomirao je teorijsku mehaniku na Mašinskom fakultetu u Zagrebu i ubrzo otišao u Nemačku („Mercedes” i „Ford”). S 26 godina se otisnuo u Ameriku („Cesna” i „Nort ameriken aviejšn”). Učestvovao je i u prvom susretu ruskih kosmonauta i američkih astronauta u svemiru 1975. Supruga Inge (Nemica) doktorirala je psihologiju, stariji sin Aleksandar stručnjak je za čistu energiju, a mlađi Nikola kao inženjer osmišljava raketna pilotska sedišta. Ima petoro unučadi i živi u Mensfildu (Ohajo). Pradeda Rafael Vucelić, oficir slunjske pukovnije, dobio je plemićku titulu od cara Franje Josifa.
Susret s Titom
– Tito je za mene čuo od astronauta Franka Bormana („Apolo 8”) koga je, u vreme posete Jugoslaviji, pitao: „Zar se niste bojali tog leta oko Meseca?” Borman mu je odgovorio: „Ma kakvi, vaš Majkl Vucelić je bio glavni i sa Zemlje brinuo o meni”. Na izložbi povodom „Apola 11” Tito me je primio, jer je želeo da iz prve ruke čuje priču o osvajanju Meseca.
