Ono što nazivamo svešću odoleva i dalje (ne samo filozofskim) naporima da bude rasvetljeno, a znamo da su se promišljeno bavili njome i Rene Dekart (cogito), i Edmund Huserl (intencionalnost), i Martin Hajdeger (Dasein) i Žan-Pol Sartr (biće za sebe).
Prof. dr Milan D. Tasić
Za sada se neurobiolozi slažu u tome da se fenomen svesti duguje (na ovaj, ili onaj način) tek fizičko-hemijskim promenama u kori velikog mozga, a u njih bi se – po nobelovcu Džeraldu Edelmanu – zašlo dotle da ju je moguće jednom i veštački sazdati. Kad ne bi ona ni imala potrebe za živim bićem, uopšte. Drugačije od toga, svest je nekada Anri Bergson svodio na élan vital, a u naše doba matematičar Rodžer Penrouz na – „kvantnu gravitaciju”.
Kad neko pogreši u govoru mi se nasmejemo, a indolentni smo na pokrete koje izvodimo jedan za drugim dok koračamo. Naime, svest je onaj nimbus koji prati izgovorene reči, činove volje, osećanja… ili, bolje, onaj pogled na sve strane, istoga trena, u susret čitavom biću, u svakom od tih slučajeva.
Poput ćutljivog svedoka Puruše u hinduizmu, koji nadzire delovanje Prakriti (ili mozga), da će i Georg Vilhelm Fridrih Hegel reći da „svest nastaje iz odnosa duha prema sebi samome kao pojavi”. Mi smo od početka obuhvaćeni njome i ne možemo se naći van nje, dok se ona sama ne može prekinuti, niti iščeznuti.
Nervni sistem odaje sliku čvorova
(jedara) i grana (dendriti i
neuriti), poput trgova i ulica,
putne mreže ili intereneta.
Po Edmundu Huserlu, svest je u stanju stalnog potoka bez kraja, a prati je neka moć poricanja u nama, pa otuda i „borba s s(a)vešću”, ili težnja za „izbavljenjem od nje” i sl. A Rene Dekart se latio da iz susreta autonomne svesti (cogito) i bića rekonstruiše čitavu filozofiju kao nauku.
No, gde je rodno mesto ovoga pojma: dostaje li za to znanje o mozgu koje bi se ostvarilo (fizikalizam), ili se vlada ona po nematerijalnim zakonima (mentalizam), odnosno na način automata (funkcionalizam) i dr. A pogotovo: u čemu je njena unikalnost (ako postoji) i koji odnos ima sama prema telu? (Jer i šimpanze i slonovi mogu da prepoznaju svoje likove u ogledalu).
Na samom biološkom planu imamo to da nervni sistem odaje sliku čvorova (jedara) i grana (dendriti i neuriti), poput trgova i ulica, putne mreže ili intereneta. Potom, svaki takav sistem poznaje zakone raspodele grana po čvorovima (jedan od njih je zakon Simenona Denija Poasona) i drugi – na čemu počiva, recimo, i smela ideja o simulaciji odnosa u ljudskim zajednicama (evropski program FuturICT), radi sprečavanja mogućih kriza.
Po Fransisu Kriku, takođe
nobelovcu, svi oblici svesti
nastupaju u čeonom delu
kore velikog mozga.
Kao što i krajnje veliko mnoštvo neurona, šematski različito uređenih, čini da nadražaji pređu put od čula do kore velikog mozga i, moguće, nazad uslove neku motornu radnju.
Po Fransisu Kriku, takođe nobelovcu, svi oblici svesti nastupaju u čeonom delu kore velikog mozga, koji poput nekog čovečuljka, ili zombija, motri na zadnji ili čulni deo njegov. Tu je različitim jedrima neurona evolucija podarila izuzetnu moć da s (najvišom) preciznošću mogu da otkriju samo po jedno od svojstava čulnog nadražaja (boju, oblik, …), a koja se putem snopova neurona prenose do njih.
Sad takav signal biva prosleđen do čeonog dela (kao niz diskretnih impulsa), koji valja da onda do tog mesta (jedra) ogovori u povratku. Ogledi su pokazali takođe i da do svesnog opažaja dolazi u tom delu mozga tek pošto aktivnost neurona bude prešla izvestan prag.
Ali ostaje da bude tajna kako niz diskretnih nadražaja ostvaruje sam subjektivan osećaj nečega – kad od belog nastaje belina – sve do načina na koji ljudsko biće postaje ja, ili stiče svest o samom sebi i o onome što čini.
