DARVINOVA NIT

ŠTA SVE PAS UME I RAZUME

Pexels

Pexels

Dva diplomirana četvoronošca, sa imenima dr Votson i dr Kvinsi, po mirisu znoja mogu otkriti tražena lica i u najvećoj gomili ljudi. Oni se orijentišu na osnovu nevidljivih čestica koje stalno otpadaju s ljudske kože na tlo, ili ih vetar nanosi na travnjake, grmlje i grane drveća.


Prof. dr Momčilo B. Đorđević

U nauci su psi, pogotovo oni sa statusom kućnih ljubimaca, tretirani kao zaglupljeni ex-kurjaci, koji su pripitomljavanjem i zavisnošću od svojih vlasnika tokom hiljada godina u dobroj meri degenerisani. Ali, odskora, nova generacija istraživača vratila je ugled omiljenom čovekovom pratiocu, ustanovivši da oni mogu savladati takve stvari za koje se mislilo da su svojstvene samo ljudima.

Jazavičar

U istraživanjima sposobnosti mišljenja, rasuđivanja i pamćenja u životinjskom svetu godinama je prednost davana čovekolikim primatimama, naročito šimpanzama, dok je canis familiaris – pas – zbog svog izvanrednog čula mirisa bio interesantan uglavnom policiji. U nauci su psi, pogotov oni sa statusom kućnih ljubimaca, tretirani kao zaglupljeni ex-kurjaci, koji su pripitomljavanjem i zavisnošću od svojih vlasnika tokom hiljada godina u dobroj meri degenerisani. Ali, odskora, nova generacija istraživača vratila je ugled omiljenom čovekovom pratiocu, ustanovivši da oni mogu savladati takve stvari za koje se mislilo da su svojstvene samo ljudima.

Najbolji drug

Lojalnost prema ljudima koju psi neprekidno dokazuju kroz vekove deo je njihovog prirodnog instinkta, a njihovo ponašanje prema onima koji su ih prihvatili nije daleko od ideja koje imamo o ljubavi i prijateljstvu, tako da mnogi vlasnici pasa svoje ljubimce izjednačuju sa članovima porodice. Blizina ljudima, koja je dugo vremena zapravo diskvalifikovala ove četvoronošce kao istraživački model, postala je interesantna i za antropologe. Kad se radi o razumevanju ljudskog ponašanja, nijedan sisar ne može se ni približiti psu, mišljenje je većine istraživača.

Robinzon Kruso sa psom

Na Univerzitetu Maks Plank u Lajpcigu stručnjaci su pokazali da, kad bi stavili ispred psa i šimpanzu dva suda, od kojih je samo u jednom hrana, i kažiprstom pokazali pravi sud, psi bi odmah shvatili smisao, dok bi šimpanza, genetički i po srodnosti daleko bliža čoveku, ostala bez ikakve reakcije. Štaviše, psi bi znali i da protumače pogled vođe eksperimenta; ukoliko bi pogledao u pravcu suda s hranom, pas bi odmah kreno prema njemu.

Međutim, ukoliko bi pogled bio uperen u istom pravcu u kojem se nalazi sud, ali nešto više od njega, prema nekoj tački visoko na zidu, pas to ne bi protumačio kao uputstvo već bi ostao bez reakcije. Za sve to šimpanza nije spososobna. Četvoronožni čovekov saputnik je do te mere prilagođen komunikaciji sa ljudima da mu je ta sposobnost izgleda zapisana u naslednom materijalu, tj. u genima.

Psihologija pasa

U još jednom eksperimentu, dr Julijana Kaminski, koja se u Institutu Maks Plank bavi psihologijom pasa, pokazala je da i šestomesečni štenci shvataju isplativost traženja cilja na koji im ukazuje prst vlasnika. Tu nema nikakvog pređašnjeg uticaja čoveka, jer su štenci u prvih šest nedelja samo s majkom. „Tek posle tog perioda počinje faza osetljivosti na uticaj ljudi i eventualano dresiranje, kaže dr Kaminski, tvrdeći da apsolutna sigurnost u interpretaciju ljudskih gestova počinje još u ranom periodu razvoja psa.

Vukovi, naprotiv, nemaju te sposobnosti niti ih mogu steći posle dugog vežbanja, ističe Adam Mikloši, biolog na najstarijem u najuticajnijem univerzitetu u Budimpešti, Univerzitetu Etveš Loran, koji je i pionir modernih istraživanja na psima.“Zov divljine”, ekranizacija romana Džeka Londona iz 2020. Mikloš je odabrao trinaest studenata kojima je dao da odgaje vučju štenad. Studenti su ih hranili cuclom, nosili su ih sa sobom kući, šetali s njima vodeći ih na povocu i učili ih izvršenju prostih komandi.

Posle nekoliko meseci, istraživači su stavili male vučiće i nekoliko mladih pasa pred isti problem: učili su ih kako da dođu do komada mesa iz jedne posude. Nakon nekog vremena, izvođač eksperimenta bi posudu zatvorio. Vučići bi posle toga neumorno obilazili oko lonca pokušavajući da dođu do svog komada mesa, dok bi mladi psi posle prvog neuspelog pokušaja odlazili do eksperimentatora, seli pored njega gledajući ga pravo u oči i čekali dalji razvoj događaja. Vučići su se, kao i psi, interesovali samo za hranu, ali za razliku od pasa nisu znali da će do cilja doći samo ako komuniciraju sa čovekom.

Strategija psećeg učenja

Naučnica dr Kaminski tvrdi da se kod pasa vrlo prostim mehanizmima može postići vrlo kompleksno razumevanje. Graničarski pas je u stanju da upamti nazive dvesta različitih igrački, a što je najčudnije nove pojmove uči po principu koji koriste mala deca prilikom zaključivanja o značenju novih reči.Odziv pasa po imenu Pas je, naime, mogao da od osam igrački, od kojih mu je po imenu sedam bilo poznato, aportira baš onu nepoznatu jer mu je tražena a da ranije ranije nije čuo njen naziv. Od deset pokušaja uspeo bi sedam puta. I on bi, kao i dete, nepoznatu reč povezivao sa nepoznatom igračkom. Do sada su stručnjaci smatrali da tako nešto mogu uraditi samo ljudi.

Zbog ovakvih senzacionalnih slučajeva i izveštaja u proteklim godinama, istraživanje ponašanja pasa postalo je model za izučavanje psihologije životinja, a na tom polju se može jako mnogo istraživati. Već je dokazano da četvoronošci primenjuju strategiju učenja za koju se verovalo da je svojstvena samo deci starijoj od godinu dana: primenjuju tzv. selektivnu imitaciju.

Jedna keruša je dobijala hranu samo ako bi otvorila poklopac pritiskom šapom na polugu. Prilikom otvaranja poklopaca na njen način ostali psi bi bili dovedeni da je posmatraju. Kad bi bila primorana da u ustima drži tenisku loptu i da pritom šapicom pritiska polugu i otvara poklopac, ostali psi bi svoje sudove otvarali njuškom. Ali kad bi keruša, bez loptice u ustima, otvarala poklopac svojom šapom, i ostali psi bi primenili isti metod i umesto njuški i oni bi koristili šape. Kad bi keruša otvarala poklopac na neki još složeniji i teži način, svi psi bi je imitirali.  

Dresura na Univerzitetu “Etvoš Lorand” u Budimpešti

Isto tako se ponašaju i mala deca. Kad posmatraju odraslu osobu koja prekidač za svetlo pritiska čelom umesto prstom, odmah ga imitiraju, ali samo ako ovaj nema ništa u rukama. Sasvim svesno se opredeljuju za znatno komplikovaniji metod paljenja svetla. Međutim, ukoliko odrasla osoba ima nešto u rukama i zbog toga pali svetlo pritiskanjem prekidača za svetlost svojim čelom, deca će po pravilu paliti svetlo na normalan način, pritiskajući prekidač prstom.

Logika ljubimaca

Psi nisu bez razloga napravili karijeru, ne samo kao markeri životnog stila mnogih ljudi, već i kao laboratorijske zvezde koje omogućavaju izučavanje ponašanja i ljudi i ostalih četvoronožaca. Za razliku od ranijih vremena kada su držani na lancu, danas mnogi vlasnici svoje ljubimce vode u školu za mlade pse na „agility training”, što bi značilo da ih uče da na rampama održavaju ravnotežu, da se provlače kroz razne cevi i izvode veštine koje se ne praktikuju u standardnoj dresuri.

Nemački ovčar

Među psima se jasno pokazuju razlike u misaonim sposobnostima, pri čemu se kao naročito pametne izdvajaju one rase koje su pre samo nekoliko generacija korišćene za lov i čuvanje stada i goveda na livadama. Graničarski koli najradije bi jurili po poljima pazeći na poverena im stada ovaca. Ti psi, jednostavno, vole da rade.

Knjige Stenlija Korena

Poznati američki istraživač i stručnjak za pse Stenli Koren, profesor psihologije pasa na kanadskom Univerzitetu u Britanskoj Kolumbiji, drži da graničarski koli pripada najinteligentnijoj od svih 400 psećih rasa. Stenli Koren u svojoj knjizi piše da inteligencija pasa zavisi od njihovih gena u 51 odsto slučajeva, a od okoline u 49 osto. On veruje da su mentalne sposobnosti pasa jednake inteligenciji deteta od dve godine.

Pseći IQ

Mnogi vlasnici pasa ubeđeni su da su baš njihovi ljubimci obdareni specijalnim sposobnostima i dobrovoljno ih dovode u laboratorije u kojima bi im se testirala inteligencija. Brita Osthaus, britanska profesorka sa Univerziteta Ekster, kaže da je za nju bolno što pri svakom testiranju brzo dolazi do granice inteligencije preko koje psi ne prelaze. 

Psi igraju poker (slika K. M. Kulidža, 1894)

Nedavno je u svojoj laboratoriji postavila baštenski „špalir žive ograde, tako da na jednoj strani bude pas, a na drugoj vlasnik. Na jednom kraju providnog „špalira kroz koji je pas mogao da vidi svog vlasnika nalazio se otvor za prolaz na drugu stranu. Kad bi psi nekoliko puta prošli korz „špalir, gospođa Osthaus bi ga okrenula tako da otvor za prolaz bude na suprotnom kraju od pređašnjeg. Svih 20 ispitivanih pasa odmah je jurnulo ka kraju špalira na kome je bio prolaz u prethodnom eksperimentu.

Očigledno je bilo da navika nadvladava razum. Jedan doberman je jednostavno ostajao da čuči na mestu na kome je ranije bio otvor i ne pokušavajući da ode na drugi kraj. Drugi psi su pak nastojali da nasilno prodru kroz ogradu, baš na mestu ranijeg otvora. Iako se psi lako prilagođavaju mnogi čemu što je u vezi sa njihovim vlasnikom i obično izvršavaju lake zadatke, kad god je u igri i malo logike oni ostaju nemoćni, što među onima koji ih vole izaziva pravu žalost.

Film “Lesi se vraća kući” (1940), prema romanu Erika Najta

Tako, na primer, psi umeju da potezanjem iz kutije izvuku komad mesa povlačenjem kanapa na čijem je kraju meso zavezano. Međutim, ukoliko se kanap na čijem je kraju meso pomeri u stranu, a preko njega doda još jedan kanap u pravcu zalogaja, pas će uvek povlačitu njega i to bezuspešno, i ne pokušavajući da proveri da meso možda nije na pomerenom kanapu.

Superčulo mirisa

Canis familiaris, najčešći kućni ljubimac, nema logiku kao najjaču osobinu, ali raspolaže sposobnostima prepoznavanja i identifikacije ljudi na osnovu njihovog mirisa i to sa preciznošću od 1:100.000, odnosno s jednom pogrešnom identifikacijom na milion ispravnih. U tome ima prereterivanja, tvrde stručnjaci, jer da je tako u policiji i u sudnicama ne bi sedeli policajci i sudije već četvoronošci. Ipak, ne mogu se prenebreći sposobnosti pasa tragača, a najbolji dokaz koji govori o lakoći s kojom oni pronalaze ljude po mirisu jeste i nekadašnji ozloglašeni Mantrailing, postupak kojim su nekad u Americi hvatani odbegli robovi.

Trening psa tragača

Svi ljudi i žene oslobađaju mirise koji se pojavljuju na površini njihove kože i iz prirodnih otvora. Nijedan drugi primat nema u svom pazuhu mirisne žlezde kao što ih ima čovek. U ljudskom pazuhu luči se vrlo komplikovana mešavina hormona zvanih steroidi, masnih kiselina i još najmanje stotinu drugih međusobno različitih supstanci.

Prvobitna uloga parfema bila je prikrivanje mirisa ljudskog tela koji, kao što znamo, ume da bude i jak i neprijatan. Mnoge bakterije koje na koži žive kao saprofitni organizmi hranu i energiju apsorbuju osmotski, od tkiva i sokova koji su u fazi rapadanja. Najčešće se radi o bakterijama, parazitima i biljkama koje ne proizvode hlorofil te zbog toga nemaju sposobnost fotosinteze. To je razlog da se odmah ustremljuju na znoj i počinju da ga metabolišu, što nos, naravno, registruje. Posle udisanja mirisa znoja osoba koje su bile pod stresom zbog straha pojačavaju se odbrambeni refleksi, a psima je to nepogrešiv signal da se radi o osobi koja ima problem, dakle koja može biti sumnjiva.

Tajna njuha

Pas, čije je čulo mirisa neuporedivo osetljivije od čovekovog, raspolaže sa 210 miliona ćelija u nosnoj sluznici. U velikoj je prednosti nad ljudskim rodom i po broju receptora – pas ih ima oko 1.000 i svi oni ocenjuju molekule koji „mirišu, a dolaze sa udahnutim vazduhom. Ali, ni čovek nije nemoćan. Sa svojih 350 različitih receptora u više slojeva mirisne sluznice, raspoznaje oko 10.000 različitih mirisnih akorda. Na nesreću, genetičke analize koje su nedavno sprovedene pokazuju da je ljudsko čulo mirisa znatno slabije nego pre nekoliko miliona godina, čak i da se tendencija slabljanja i dalje nastavlja.  

Pseća njuška

Psi pored mirisne sluznice poseduju i naročit organ zadužen za lovljenje feromona. Taj „instrument, poznat i kao Jakobsonov vomeronazalni organ (VNO), kod čoveka je zakržljao i predstavalja relikt, tako da je dugačak svega oko deset milimetara, a širok samo jedan milimetar. On, u suštini, ne funkcioniše jer ima samo oko pet receptora koji su izmešani sa ostalim iz nosne sluznice. Kod pasa je VNO načičkan sa 200-300 tipova receptora, a zadatak mu je da preko feromona raspozna pripadnike svoje vrste.

Mnogo je toga što doprinosi tajni canis familiarisa u njegovim mogućnostima mirisanja. Vrlo komplikovana naboranost njegove mirisne sluznice u nosu doprinosi površini sluznice, koja je trideset puta veća nego površina iste sluznice u ljudi. Kad bi se raširila i kad bi joj debljina bila kao u dvonožaca, ta sluznica bi zauzimala površinu od celog kvadratnog metra. Svaki kvadratni santimetar pseće mirisne sluznice sadrži milion i po čulnih ćelija, koje su svojim vlaknima direktno povezane sa svim delovima mozga.

Policijski pas u potrazi za narkoticima

Iz jedne složene hemijske informacije psi mogu profiltrirati i najsuptilnije mirisne signale, tako da između deset milijardi drugih mirisnih signala oni izdvajaju onaj koji dolazi od fragmenata samo jednog molekula. Građa psećeg nosa je jedinstvena. Prilikom disanja pas pokreće nos tako da izdahnut vazduh izlazi kroz pukotine sa strane i ne preklapa se sa strujom vazduha koja dolazi sa cilja. Za sada ne postoji nijedan elektronski instrument koji bi se mogao približiti fenomenalnim mogućnostima psećeg nosa. Međutim, vreme i doba dana mogu uticati na preciznost zaključaka koje pas donosi o onome što je namirisao. 

Psi dijagnostičari 

Lorens Majers, jedan od najvećih svetskih poznavalaca pasa i ekspert s Koledža za veterinarsku medicinu na Univerzitetu u Obernu u Alabami, SAD, ističe da pas ne raspoznaje samo miris hrane, novčanica ili dinamita, već po mirisu mokraće ili izdahnutog vazduha, otkriva i prve naznake nekih bolesti. Stručnjaci Poljske akademije nauka i kalifornijske klinike Pajn Strit, koja se uz ortodoksnu bavi i tradicionalnom kineskom medicinom, upustili su se na ovu temu u kontrolisanu kliničku studiju, načinivši 12.000 proba njuha tri labradora i dve portugalske pudle.

Trejler za film “Beli bog” Kornela Mundruca (2015)

Psi su bez nekog prethodnog treninga pripremani dve nedelje, pri čemu su upoznavali miris izdahnutog vazduha zdravih i bolesnih osoba. Potom su mirisali plastične cilindare u koje je izdisalo vazduh 86 bolesnika s rakom pluća ili dojke i 83 drugih, s vazduhom zdravih osoba. Cilindri su bili zatvoreni i bez imena bolesnika, a niko od osoblja, pa čak ni rukovodioci studije, nisu znali u kojima je čiji vazduh. U pitanju je bila tzv. dvostruko slepa studija. Bilans testa bio je zadivljujući: u ravno 90 odsto slučajeva psi bi postavili tačnu dijagnozu bolesti. Oduševljeni rukovodilac studije, dr Majkl Mekaloh, s klinike Pejn Strit, misli da granice postavljanja dijagnoze uz pomoć psećeg njuha ni izdaleka nisu dostignute.

U Engleskoj su pametni četvoronošci trenirani da po mirisu raspoznaju mokraću bolesnika s karcinomom mokraćne bešike. rukovodilac ove studije Kerolin Vilis u British Medical Journalu napisao je kako se tokom treninga pasa odigrao čudan događaj: na jedan od uzoraka mokraće zdravih osoba iz kontrolne grupe, psi bi se uvek iznova vraćali i njuškali ga. Na kraju, želeći da vide u čemu je stvar, istraživači su pregledali zdravog učesnika testa i na opšte iznenađenje utvrdili postojanje malog tumora desnog bubrega.

Panda, border koli, uzima uzorke mirisa u

mađarskoj ordinaciji, 2010.

Komentator uglednog časopisa svoje divljenje celom događaju izrazio je posebnim tekstom u kome se pita da li smo dotle došli da sve aparate koji koštaju milione gurnemo u neki ćošak i zaposlimo četvoronošce kao savršene dijagnostičare. 

Život piše romane 

Dokaz da život piše romane jesu i neke neke slučajnosti koje iz osnova menjaju gledanje na stvari. Poznata je i više puta ponavljana priča britanskog hirurga kome je zahvaljujući osetljivom nosu njegovog psa spasen život. Sedeći jedne letnje večeri 1989. godine umorni doktor Brajan Dženet nikako nije mogao da dovrši čitanje novina u svojoj beržeri, jer mu je kućni ljubimac, doberman, neprekidno njuškao desnu nogavicu pokušavajući da je otkine. Cela stvar se ponavljala nekoliko uzastopnih dana, dok doktor na kraju nije pažljivo pogledao potkolenicu da bi video razlog uznemirenosti psa.

Ništa naročito: na spoljašnjoj strani bilo je jedno potpuno indolentno ispupčenje, iste boje kao i okolna koža. Za svaki slučaj, otišao je kod svog dermatologa koji je utvrdio rak u početnoj i izlečivoj fazi rasta. Doktor je operisan, a anegdota je izazvala priličnu pažnju u lokalnoj medicinskoj zajednici, tako da je 1989. godine o tome izašao članak u medicinskom časopisu The Lancet.

Psi kao književni junaci

Iako se tvrdi da psi moraju proći kroz školovanje da bi se njihov njuh mogao koristiti u svakodnevnoj praksi namenjenoj ljudima, izgleda da ima samoukih pasa, što se videlo tokom snimanja emisije o klinici Pajn Strit. Naime, dok je japanska televizijska ekipa snimala emisiju o klinici, nekoliko pasa se okomilo na kamermana čiji im je „disajni profil bio sumnjiv. To je bio alarm za lekare, koji su istog dana kod sirotog, ali i srećnog kamermana ustanovili tumor pluća u samom početku rasta, bar tako ističe očevidac, Ginter Stokinger, reporter nemačke revije Špigl

Miris disidenata

Policijski stručnjaci u bivšoj Istočnoj Nemačkoj već su sedamdesetih godina istraživali svojstva mirisa tela raznih disidenata. Na Humboltovom univerzitetu u Berlinu je 1985. jedan kriminolog promovisan u doktora nauka pošto je odbranio tezu o suzbijanju kriminala s naročitim osvrtom na „tragove mirisa tela počinioca prestupa.

Policijski pas u obezbeđenju Minhenske

bezbednosne konferencije, 18. februara 2022.

Koliko je nauka u realnom socijalizmu bila u sprezi s praksom pokazali su stručnjaci nekadašnje DDR, a osetila je na svojoj koži Suzana B. oktobra 1989, kad je bila privedena u Inspekciju narodne policije u Istočnom Berlinu, u gradskoj četvrti Plenzlauer. Suzana je zajedno sa svojom dvanaestogodišnjom sestrom uhapšena u ranu zoru pod optužbom da je svojeručno sastavljene i napisane letke lepila na ulazna vrata mnogih zgrada. „Ustanite protiv starog i okoštalog režima, pisalo je na lecima koji su predstavljali privatan i naivan čin poziva na perestrojku.

Čuvari poretka, međutim, mislili su drugačije od Suzane. „Delovanje protivno paragrafu 220 Krivičnog zakonika, pisalo je u policijskom dnevniku. Pošto su notirane Suzanine fizičke karakteristike kao što su visina, težina, boja očiju i slično, iz jedne fioke je izvađena boca u kojoj se nalazila žuta marama, sećala se Suzana u ispovesti datoj časopisu Špigl u maju 1990. Morala je tu maramu da stavi na prepone i pritisne je na golu kožu. Jasno je bilo da je uzet uzorak njenog telesnog mirisa koji će biti upoređen s mirisom letka.

Jedna od bolje čuvanih tajni Ministarstva državne bezbednosti bivše DDR bila je fantastična kolekcija bočica s milionima uzoraka mirisa, uglavnom na pamučnim maramicama, koje su stavljane preko predmeta koje su koristila sumnjiva lica. Potom bi maramice bile čuvane u vakuumski zatvaranim bočicama.

Iz Štazijeve arhive mirisa

Štazi je preko saradnika ilegalno dolazio do delova odeće opozicionara, tako što su šalovi i maramice kradeni s njihovih radnih mesta, a stolice u restoranima na kojima su sedeli sumnjivi protivnici režima takođe bi bile obrađivane i sa njih bi bili uzimani uzorci mirisa. Kasnije, kad zatreba, policija bi lako mogla uporediti mirise s lica mesta i onih koji joj stoje u registrima. Poređenje bi se lako obavljalo pomoću pasa.

Istini za volju, sudovi u DDR-u nisu prihvatali dokaze o krivici koji bi bili dobijeni poređenem mirisa pomoću pasa. No policija je imala svoje razloge zbog kojih je izvođenje dokaza pomoću mirisa tela dovela do savršenstva. Istražitelji i tužioci u Zapadnoj Nemačkoj bolje su prolazili, jer su njihovi dokazi zasnovani na psećem njuhu često prihvatani. Čuveni je slučaj od pre 33 godine kad je porota u Hamburgu donela presudu alkoholisanom lađaru, koji je tokom pljačke ubio jednu stariju ženu. Presuda je doneta na osnovu dokaza koje su obezbedila dva psa ovčara, pošto su otkrila miris ruku ubice na drškama tašne ubijene žene.

Policijski psi u La Pazu

Ipak, nepogrešivost pasjeg njuha još nije dobila interenacionalno priznanje. Iako su se ljudu od nauke, skupivši se na jednoj ekspertskoj međunarodnoj konferenciji u Los Anđelesu 1999, s rezervom odnosili prema ulozi psećeg njuha u policijskim istragama, smatrajući da je kvota pogrešnih identifikacija previsoka. U Ministarstvu unutrašnjih poslova Nordhajm-Vestfalije postoji specijalna škola za pse, u kojoj se sprovodi obuka zarad pronalaženja ljudi posle prirodnih katastrofa, ali i na prepoznavanju i otkrivanju prekršilaca zakona na osnovu mirisa znoja.

Dva diplomirana psa, sa imenima dr Votson i dr Kvinsi, po mirisu znoja mogu otkriti tražena lica i u najvećoj gomili ljudi. Oni se orijentišu na osnovu nevidljivih čestica koje stalno otpadaju s ljudske kože na tlo, ili ih vetar nanosi na travnjake, grmlje i grane drveća. Ali doktori Votson i Kvinsi nisu obučavani za otkrivanje kriminalaca. Oni će se baviti isključivo pronalaženjem starih ljudi koji su se zagubili i lutaju ulicama u pogrešnom pravcu tražeći svoje kuće, ili dece koja su se izgubila tokom šetnji nepoznatim delovima grada. 

Border koliji discilpinuju guske

Elektronski nos 

Američki stručnjaci i naučnici isprobavaju mogućnost digitalizacije kontroverznog metoda idetifikacije mirisom, kako bi se on koristio u borbi protiv terorizma. Američko ministarstvo odbrane finansira metod optimalnog otkrivanja mirisa u istraživačkom cenrtru DARPA, u kome se planira razvoj detektora mirisa kojim bi se otkrivali ubačeni teroristi.

Elektronski nos, koji se već koristi u prehrambenoj industriji i u vasionskim stanicama i brodovima, gde registruje koncentraciju amonijaka u kabinama, na putu je ka policijskoj i medicinskoj primeni. Na primer, korišćenjem polimera kao indikatora omogućeno je otkrivanje tragova mirisa koji nastaju kao posledica metabolizma tumorskih ćelija.

Strukture biološkog olfaktornog sistema i elektronskog nosa

Ova okolnost je poznata otkad je gasnom hromatografijom dokazano izlučivanje formaldehida, alkena i derivata benzena iz tumorskih ćelija, ali dosad nije bilo tehničkih mogućnosti njenog korišćena, istakao je doktor Valas Sampson na prvoj svetskoj radionici koja je na ovu temu održana 8. oktobra prošle godine u Istanbulu. Doktor je penzionisani onkolog sa Stanforda, a sada je rukovodilac projekta primene elektronskog nosa. 

Lična mirisna karta

U projektu razaznavanja mirisa psećim njuhom, stručnjaci iz Filadelfije su već pronašli da je miris čoveka nedeljiv od njegove genetičke individualnosti i da je u tesnoj vezi sa imunskim sistemom. „Svaki čovek ima jedinstven, individualni miris, kaže Geri Bočemp, direktor Monel centra za hemijska čula u Institutu za istraživanje mirisa. Isparenjima iz svog tela ljudi oko sebe emituju beskrajno mnogo podataka, koje samo treba znati protumačiti. „Može se, čak, saznati koliko je neko star, kojeg je pola i od koje bolesti pati, ubeđen je Bočemp. „Potreban je ogroman tehnički skok da bi se napravili senzori za tu svrhu. Na tome se mora mnogo raditi jer je tehnika nadohvat ruke.

Monel centar, Filadelfija, SAD

Postoje prednosti identifikacije mirisa u odnosu na druge biometrijske postupke: sumnjivo lice se može otkriti sa distance. Osim toga, miris ostaje u vazduhu, iako je osumnjičeni već otišao. Kaftan Bin Ladena bio bi dovoljan dobrom psu da ga sa lakoćom pronađe. Miris koji je digitalizovan može se sačuvati, takođe, na digitalni način. Čak i konvencionalni registri mirisa, kakvih već ima, mogu se digitalizovati i po potrebi uporediti s mirisom koji se pojavljuje isparenjem s površine tela bilo koje osobe.

Naravno, proći će još vremena dok se to ne ostvari, ali zato ne postoje pravne prepreke za čuvanje bočica s mirisom ovejanih kriminalaca i ubica. Još manje ima razloga za zanemarivanje školovanja obdarenih četvoronožaca čije su sposobnosti identifikacije raznih mirisa daleko veće od bilo kog elektronskog nosa. 

(Izvor RTS)

O autoru

Stanko

Ostavite komentar