ДАРВИНОВА НИТ

ШТА СВЕ ПАС УМЕ И РАЗУМЕ

Pexels

Pexels

Два дипломирана четвороношца, са именима др Вотсон и др Квинси, по мирису зноја могу открити тражена лица и у највећој гомили људи. Они се оријентишу на основу невидљивих честица које стално отпадају с људске коже на тло, или их ветар наноси на травњаке, грмље и гране дрвећа.


Проф. др Момчило Б. Ђорђевић

У науци су пси, поготово они са статусом кућних љубимаца, третирани као заглупљени еx-курјаци, који су припитомљавањем и зависношћу од својих власника током хиљада година у доброј мери дегенерисани. Али, одскора, нова генерација истраживача вратила је углед омиљеном човековом пратиоцу, установивши да они могу савладати такве ствари за које се мислило да су својствене само људима.

Јазавичар

У истраживањима способности мишљења, расуђивања и памћења у животињском свету годинама је предност давана човеколиким приматимама, нарочито шимпанзама, док је canis familiaris – пас – због свог изванредног чула мириса био интересантан углавном полицији. У науци су пси, поготов они са статусом кућних љубимаца, третирани као заглупљени еx-курјаци, који су припитомљавањем и зависношћу од својих власника током хиљада година у доброј мери дегенерисани. Али, одскора, нова генерација истраживача вратила је углед омиљеном човековом пратиоцу, установивши да они могу савладати такве ствари за које се мислило да су својствене само људима.

Најбољи друг

Лојалност према људима коју пси непрекидно доказују кроз векове део је њиховог природног инстинкта, а њихово понашање према онима који су их прихватили није далеко од идеја које имамо о љубави и пријатељству, тако да многи власници паса своје љубимце изједначују са члановима породице. Близина људима, која је дуго времена заправо дисквалификовала ове четвороношце као истраживачки модел, постала је интересантна и за антропологе. Кад се ради о разумевању људског понашања, ниједан сисар не може се ни приближити псу, мишљење је већине истраживача.

Робинзон Крусо са псом

На Универзитету Макс Планк у Лајпцигу стручњаци су показали да, кад би ставили испред пса и шимпанзу два суда, од којих је само у једном храна, и кажипрстом показали прави суд, пси би одмах схватили смисао, док би шимпанза, генетички и по сродности далеко ближа човеку, остала без икакве реакције. Штавише, пси би знали и да протумаче поглед вође експеримента; уколико би погледао у правцу суда с храном, пас би одмах крено према њему.

Међутим, уколико би поглед био уперен у истом правцу у којем се налази суд, али нешто више од њега, према некој тачки високо на зиду, пас то не би протумачио као упутство већ би остао без реакције. За све то шимпанза није спосособна. Четвороножни човеков сапутник је до те мере прилагођен комуникацији са људима да му је та способност изгледа записана у наследном материјалу, тј. у генима.

Психологија паса

У још једном експерименту, др Јулијана Камински, која се у Институту Макс Планк бави психологијом паса, показала је да и шестомесечни штенци схватају исплативост тражења циља на који им указује прст власника. Ту нема никаквог пређашњег утицаја човека, јер су штенци у првих шест недеља само с мајком. „Тек после тог периода почиње фаза осетљивости на утицај људи и евентуалано дресирање, каже др Камински, тврдећи да апсолутна сигурност у интерпретацију људских гестова почиње још у раном периоду развоја пса.

Вукови, напротив, немају те способности нити их могу стећи после дугог вежбања, истиче Адам Миклоши, биолог на најстаријем у најутицајнијем универзитету у Будимпешти, Универзитету Етвеш Лоран, који је и пионир модерних истраживања на псима.“Зов дивљине”, екранизација романа Џека Лондона из 2020. Миклош је одабрао тринаест студената којима је дао да одгаје вучју штенад. Студенти су их хранили цуцлом, носили су их са собом кући, шетали с њима водећи их на повоцу и учили их извршењу простих команди.

После неколико месеци, истраживачи су ставили мале вучиће и неколико младих паса пред исти проблем: учили су их како да дођу до комада меса из једне посуде. Након неког времена, извођач експеримента би посуду затворио. Вучићи би после тога неуморно обилазили око лонца покушавајући да дођу до свог комада меса, док би млади пси после првог неуспелог покушаја одлазили до експериментатора, сели поред њега гледајући га право у очи и чекали даљи развој догађаја. Вучићи су се, као и пси, интересовали само за храну, али за разлику од паса нису знали да ће до циља доћи само ако комуницирају са човеком.

Стратегија псећег учења

Научница др Камински тврди да се код паса врло простим механизмима може постићи врло комплексно разумевање. Граничарски пас је у стању да упамти називе двеста различитих играчки, а што је најчудније нове појмове учи по принципу који користе мала деца приликом зaкључивања о значењу нових речи.Одзив паса по имену Пас је, наиме, могао да од осам играчки, од којих му је по имену седам било познато, апортира баш ону непознату јер му је тражена а да раније раније није чуо њен назив. Од десет покушаја успео би седам пута. И он би, као и дете, непознату реч повезивао са непознатом играчком. До сада су стручњаци сматрали да тако нешто могу урадити само људи.

Због оваквих сензационалних случајева и извештаја у протеклим годинама, истраживање понашања паса постало је модел за изучавање психологије животиња, а на том пољу се може јако много истраживати. Већ је доказано да четвороношци примењују стратегију учења за коју се веровало да је својствена само деци старијој од годину дана: примењују тзв. селективну имитацију.

Једна керуша је добијала храну само ако би отворила поклопац притиском шапом на полугу. Приликом отварања поклопаца на њен начин остали пси би били доведени да је посматрају. Кад би била приморана да у устима држи тениску лопту и да притом шапицом притиска полугу и отвара поклопац, остали пси би своје судове отварали њушком. Али кад би керуша, без лоптице у устима, отварала поклопац својом шапом, и остали пси би применили исти метод и уместо њушки и они би користили шапе. Кад би керуша отварала поклопац на неки још сложенији и тежи начин, сви пси би је имитирали.  

Дресура на Универзитету “Етвош Лоранд” у Будимпешти

Исто тако се понашају и мала деца. Кад посматрају одраслу особу која прекидач за светло притиска челом уместо прстом, одмах га имитирају, али само ако овај нема ништа у рукама. Сасвим свесно се опредељују за знатно компликованији метод паљења светла. Међутим, уколико одрасла особа има нешто у рукама и због тога пали светло притискањем прекидача за светлост својим челом, деца ће по правилу палити светло на нормалан начин, притискајући прекидач прстом.

Логика љубимаца

Пси нису без разлога направили каријеру, не само као маркери животног стила многих људи, већ и као лабораторијске звезде које омогућавају изучавање понашања и људи и осталих четвороножаца. За разлику од ранијих времена када су држани на ланцу, данас многи власници своје љубимце воде у школу за младе псе на „agility training”, што би значило да их уче да на рампама одржавају равнотежу, да се провлаче кроз разне цеви и изводе вештине које се не практикују у стандардној дресури.

Немачки овчар

Међу псима се јасно показују разлике у мисаоним способностима, при чему се као нарочито паметне издвајају оне расе које су пре само неколико генерација коришћене за лов и чување стада и говеда на ливадама. Граничарски коли најрадије би јурили по пољима пазећи на поверена им стада оваца. Ти пси, једноставно, воле да раде.

Књиге Стенлија Корена

Познати амерички истраживач и стручњак за псе Стенли Корен, професор психологије паса на канадском Универзитету у Британској Колумбији, држи да граничарски коли припада најинтелигентнијој од свих 400 псећих раса. Стенли Корен у својој књизи пише да интелигенција паса зависи од њихових гена у 51 одсто случајева, а од околине у 49 осто. Он верује да су менталне способности паса једнаке интелигенцији детета од две године.

Псећи IQ

Многи власници паса убеђени су да су баш њихови љубимци обдарени специјалним способностима и добровољно их доводе у лабораторије у којима би им се тестирала интелигенција. Брита Остхаус, британска професорка са Универзитета Екстер, каже да је за њу болно што при сваком тестирању брзо долази до границе интелигенције преко које пси не прелазе. 

Пси играју покер (слика К. М. Кулиџа, 1894)

Недавно је у својој лабораторији поставила баштенски „шпалир живе ограде, тако да на једној страни буде пас, а на другој власник. На једном крају провидног „шпалира кроз који је пас могао да види свог власника налазио се отвор за пролаз на другу страну. Кад би пси неколико пута прошли корз „шпалир, госпођа Остхаус би га окренула тако да отвор за пролаз буде на супротном крају од пређашњег. Свих 20 испитиваних паса одмах је јурнуло ка крају шпалира на коме је био пролаз у претходном експерименту.

Очигледно је било да навика надвладава разум. Један доберман је једноставно остајао да чучи на месту на коме је раније био отвор и не покушавајући да оде на други крај. Други пси су пак настојали да насилно продру кроз ограду, баш на месту ранијег отвора. Иако се пси лако прилагођавају многи чему што је у вези са њиховим власником и обично извршавају лаке задатке, кад год је у игри и мало логике они остају немоћни, што међу онима који их воле изазива праву жалост.

Филм “Леси се враћа кући” (1940), према роману Ерика Најта

Тако, на пример, пси умеју да потезањем из кутије извуку комад меса повлачењем канапа на чијем је крају месо завезано. Међутим, уколико се канап на чијем је крају месо помери у страну, а преко њега дода још један канап у правцу залогаја, пас ће увек повлачиту њега и то безуспешно, и не покушавајући да провери да месо можда није на помереном канапу.

Суперчуло мириса

Canis familiaris, најчешћи кућни љубимац, нема логику као најјачу особину, али располаже способностима препознавања и идентификације људи на основу њиховог мириса и то са прецизношћу од 1:100.000, односно с једном погрешном идентификацијом на милион исправних. У томе има преретеривања, тврде стручњаци, јер да је тако у полицији и у судницама не би седели полицајци и судије већ четвороношци. Ипак, не могу се пренебрећи способности паса трагача, а најбољи доказ који говори о лакоћи с којом они проналазе људе по мирису јесте и некадашњи озлоглашени Mantrailing, поступак којим су некад у Америци хватани одбегли робови.

Тренинг пса трагача

Сви људи и жене ослобађају мирисе који се појављују на површини њихове коже и из природних отвора. Ниједан други примат нема у свом пазуху мирисне жлезде као што их има човек. У људском пазуху лучи се врло компликована мешавина хормона званих стероиди, масних киселина и још најмање стотину других међусобно различитих супстанци.

Првобитна улога парфема била је прикривање мириса људског тела који, као што знамо, уме да буде и јак и непријатан. Многе бактерије које на кожи живе као сапрофитни организми храну и енергију апсорбују осмотски, од ткива и сокова који су у фази рападања. Најчешће се ради о бактеријама, паразитима и биљкама које не производе хлорофил те због тога немају способност фотосинтезе. То је разлог да се одмах устремљују на зној и почињу да га метаболишу, што нос, наравно, региструје. После удисања мириса зноја особа које су биле под стресом због страха појачавају се одбрамбени рефлекси, а псима је то непогрешив сигнал да се ради о особи која има проблем, дакле која може бити сумњива.

Тајна њуха

Пас, чије је чуло мириса неупоредиво осетљивије од човековог, располаже са 210 милиона ћелија у носној слузници. У великој је предности над људским родом и по броју рецептора – пас их има око 1.000 и сви они оцењују молекуле који „миришу, а долазе са удахнутим ваздухом. Али, ни човек није немоћан. Са својих 350 различитих рецептора у више слојева мирисне слузнице, распознаје око 10.000 различитих мирисних акорда. На несрећу, генетичке анализе које су недавно спроведене показују да је људско чуло мириса знатно слабије него пре неколико милиона година, чак и да се тенденција слабљања и даље наставља.  

Псећа њушка

Пси поред мирисне слузнице поседују и нарочит орган задужен за ловљење феромона. Тај „инструмент, познат и као Јакобсонов вомероназални орган (ВНО), код човека је закржљао и представаља реликт, тако да је дугачак свега око десет милиметара, а широк само један милиметар. Он, у суштини, не функционише јер има само око пет рецептора који су измешани са осталим из носне слузнице. Код паса је ВНО начичкан са 200-300 типова рецептора, а задатак му је да преко феромона распозна припаднике своје врсте.

Много је тога што доприноси тајни canis familiarisa у његовим могућностима мирисања. Врло компликована набораност његове мирисне слузнице у носу доприноси површини слузнице, која је тридесет пута већа него површина исте слузнице у људи. Кад би се раширила и кад би јој дебљина била као у двоножаца, та слузница би заузимала површину од целог квадратног метра. Сваки квадратни сантиметар псеће мирисне слузнице садржи милион и по чулних ћелија, које су својим влакнима директно повезане са свим деловима мозга.

Полицијски пас у потрази за наркотицима

Из једне сложене хемијске информације пси могу профилтрирати и најсуптилније мирисне сигнале, тако да између десет милијарди других мирисних сигнала они издвајају онај који долази од фрагмената само једног молекула. Грађа псећег носа је јединствена. Приликом дисања пас покреће нос тако да издахнут ваздух излази кроз пукотине са стране и не преклапа се са струјом ваздуха која долази са циља. За сада не постоји ниједан електронски инструмент који би се могао приближити феноменалним могућностима псећег носа. Међутим, време и доба дана могу утицати на прецизност закључака које пас доноси о ономе што је намирисао. 

Пси дијагностичари 

Лоренс Мајерс, један од највећих светских познавалаца паса и експерт с Колеџа за ветеринарску медицину на Универзитету у Оберну у Алабами, САД, истиче да пас не распознаје само мирис хране, новчаница или динамита, већ по мирису мокраће или издахнутог ваздуха, открива и прве назнаке неких болести. Стручњаци Пољске академије наука и калифорнијске клинике Пајн Стрит, која се уз ортодоксну бави и традиционалном кинеском медицином, упустили су се на ову тему у контролисану клиничку студију, начинивши 12.000 проба њуха три лабрадора и две португалске пудле.

Трејлер за филм “Бели бог” Корнела Мундруца (2015)

Пси су без неког претходног тренинга припремани две недеље, при чему су упознавали мирис издахнутог ваздуха здравих и болесних особа. Потом су мирисали пластичне цилиндаре у које је издисало ваздух 86 болесника с раком плућа или дојке и 83 других, с ваздухом здравих особа. Цилиндри су били затворени и без имена болесника, а нико од особља, па чак ни руководиоци студије, нису знали у којима је чији ваздух. У питању је била тзв. двоструко слепа студија. Биланс теста био је задивљујући: у равно 90 одсто случајева пси би поставили тачну дијагнозу болести. Одушевљени руководилац студије, др Мајкл Мекалох, с клинике Пејн Стрит, мисли да границе постављања дијагнозе уз помоћ псећег њуха ни издалека нису достигнуте.

У Енглеској су паметни четвороношци тренирани да по мирису распознају мокраћу болесника с карциномом мокраћне бешике. руководилац ове студије Керолин Вилис у British Medical Journalu написао је како се током тренинга паса одиграо чудан догађај: на један од узорака мокраће здравих особа из контролне групе, пси би се увек изнова враћали и њушкали га. На крају, желећи да виде у чему је ствар, истраживачи су прегледали здравог учесника теста и на опште изненађење утврдили постојање малог тумора десног бубрега.

Панда, бордер коли, узима узорке мириса у

мађарској ординацији, 2010.

Коментатор угледног часописа своје дивљење целом догађају изразио је посебним текстом у коме се пита да ли смо дотле дошли да све апарате који коштају милионе гурнемо у неки ћошак и запослимо четвороношце као савршене дијагностичаре. 

Живот пише романе 

Доказ да живот пише романе јесу и неке неке случајности које из основа мењају гледање на ствари. Позната је и више пута понављана прича британског хирурга коме је захваљујући осетљивом носу његовог пса спасен живот. Седећи једне летње вечери 1989. године уморни доктор Брајан Џенет никако није могао да доврши читање новина у својој бержери, јер му је кућни љубимац, доберман, непрекидно њушкао десну ногавицу покушавајући да је откине. Цела ствар се понављала неколико узастопних дана, док доктор на крају није пажљиво погледао потколеницу да би видео разлог узнемирености пса.

Ништа нарочито: на спољашњој страни било је једно потпуно индолентно испупчење, исте боје као и околна кожа. За сваки случај, отишао је код свог дерматолога који је утврдио рак у почетној и излечивој фази раста. Доктор је оперисан, а анегдота је изазвала приличну пажњу у локалној медицинској заједници, тако да је 1989. године о томе изашао чланак у медицинском часопису The Lancet.

Пси као књижевни јунаци

Иако се тврди да пси морају проћи кроз школовање да би се њихов њух могао користити у свакодневној пракси намењеној људима, изгледа да има самоуких паса, што се видело током снимања емисије о клиници Пајн Стрит. Наиме, док је јапанска телевизијска екипа снимала емисију о клиници, неколико паса се окомило на камермана чији им је „дисајни профил био сумњив. То је био аларм за лекаре, који су истог дана код сиротог, али и срећног камермана установили тумор плућа у самом почетку раста, бар тако истиче очевидац, Гинтер Стокингер, репортер немачке ревије Шпигл

Мирис дисидената

Полицијски стручњаци у бившој Источној Немачкој већ су седамдесетих година истраживали својства мириса тела разних дисидената. На Хумболтовом универзитету у Берлину је 1985. један криминолог промовисан у доктора наука пошто је одбранио тезу о сузбијању криминала с нарочитим освртом на „трагове мириса тела починиоца преступа.

Полицијски пас у обезбеђењу Минхенске

безбедносне конференције, 18. фебруара 2022.

Колико је наука у реалном социјализму била у спрези с праксом показали су стручњаци некадашње ДДР, а осетила је на својој кожи Сузана Б. октобра 1989, кад је била приведена у Инспекцију народне полиције у Источном Берлину, у градској четврти Плензлауер. Сузана је заједно са својом дванаестогодишњом сестром ухапшена у рану зору под оптужбом да је својеручно састављене и написане летке лепила на улазна врата многих зграда. „Устаните против старог и окошталог режима, писало је на лецима који су представљали приватан и наиван чин позива на перестројку.

Чувари поретка, међутим, мислили су другачије од Сузане. „Деловање противно параграфу 220 Кривичног законика, писало је у полицијском дневнику. Пошто су нотиране Сузанине физичке карактеристике као што су висина, тежина, боја очију и слично, из једне фиоке је извађена боца у којој се налазила жута марама, сећала се Сузана у исповести датој часопису Шпигл у мају 1990. Морала је ту мараму да стави на препоне и притисне је на голу кожу. Јасно је било да је узет узорак њеног телесног мириса који ће бити упоређен с мирисом летка.

Једна од боље чуваних тајни Министарства државне безбедности бивше ДДР била је фантастична колекција бочица с милионима узорака мириса, углавном на памучним марамицама, које су стављане преко предмета које су користила сумњива лица. Потом би марамице биле чуване у вакуумски затвараним бочицама.

Из Штазијеве архиве мириса

Штази је преко сарадника илегално долазио до делова одеће опозиционара, тако што су шалови и марамице крадени с њихових радних места, а столице у ресторанима на којима су седели сумњиви противници режима такође би биле обрађиване и са њих би били узимани узорци мириса. Касније, кад затреба, полиција би лако могла упоредити мирисе с лица места и оних који јој стоје у регистрима. Поређење би се лако обављало помоћу паса.

Истини за вољу, судови у ДДР-у нису прихватали доказе о кривици који би били добијени поређенем мириса помоћу паса. Но полиција је имала своје разлоге због којих је извођење доказа помоћу мириса тела довела до савршенства. Истражитељи и тужиоци у Западној Немачкој боље су пролазили, јер су њихови докази засновани на псећем њуху често прихватани. Чувени је случај од пре 33 године кад је порота у Хамбургу донела пресуду алкохолисаном лађару, који је током пљачке убио једну старију жену. Пресуда је донета на основу доказа које су обезбедила два пса овчара, пошто су открила мирис руку убице на дршкама ташне убијене жене.

Полицијски пси у Ла Пазу

Ипак, непогрешивост пасјег њуха још није добила интеренационално признање. Иако су се људу од науке, скупивши се на једној експертској међународној конференцији у Лос Анђелесу 1999, с резервом односили према улози псећег њуха у полицијским истрагама, сматрајући да је квота погрешних идентификација превисока. У Министарству унутрашњих послова Нордхајм-Вестфалије постоји специјална школа за псе, у којој се спроводи обука зарад проналажења људи после природних катастрофа, али и на препознавању и откривању прекршилаца закона на основу мириса зноја.

Два дипломирана пса, са именима др Вотсон и др Квинси, по мирису зноја могу открити тражена лица и у највећој гомили људи. Они се оријентишу на основу невидљивих честица које стално отпадају с људске коже на тло, или их ветар наноси на травњаке, грмље и гране дрвећа. Али доктори Вотсон и Квинси нису обучавани за откривање криминалаца. Они ће се бавити искључиво проналажењем старих људи који су се загубили и лутају улицама у погрешном правцу тражећи своје куће, или деце која су се изгубила током шетњи непознатим деловима града. 

Бордер колији дисцилпинују гуске

Електронски нос 

Амерички стручњаци и научници испробавају могућност дигитализације контроверзног метода идетификације мирисом, како би се он користио у борби против тероризма. Америчко министарство одбране финансира метод оптималног откривања мириса у истраживачком ценртру DARPA, у коме се планира развој детектора мириса којим би се откривали убачени терористи.

Електронски нос, који се већ користи у прехрамбеној индустрији и у васионским станицама и бродовима, где региструје концентрацију амонијака у кабинама, на путу је ка полицијској и медицинској примени. На пример, коришћењем полимера као индикатора омогућено је откривање трагова мириса који настају као последица метаболизма туморских ћелија.

Структуре биолошког олфакторног система и електронског носа

Ова околност је позната откад је гасном хроматографијом доказано излучивање формалдехида, алкена и деривата бензена из туморских ћелија, али досад није било техничких могућности њеног коришћена, истакао је доктор Валас Сампсон на првој светској радионици која је на ову тему одржана 8. октобра прошле године у Истанбулу. Доктор је пензионисани онколог са Станфорда, а сада је руководилац пројекта примене електронског носа. 

Лична мирисна карта

У пројекту разазнавања мириса псећим њухом, стручњаци из Филаделфије су већ пронашли да је мирис човека недељив од његове генетичке индивидуалности и да је у тесној вези са имунским системом. „Сваки човек има јединствен, индивидуални мирис, каже Гери Бочемп, директор Монел центра за хемијска чула у Институту за истраживање мириса. Испарењима из свог тела људи око себе емитују бескрајно много података, које само треба знати протумачити. „Може се, чак, сазнати колико је неко стар, којег је пола и од које болести пати, убеђен је Бочемп. „Потребан је огроман технички скок да би се направили сензори за ту сврху. На томе се мора много радити јер је техника надохват руке.

Монел центар, Филаделфија, САД

Постоје предности идентификације мириса у односу на друге биометријске поступке: сумњиво лице се може открити са дистанце. Осим тога, мирис остаје у ваздуху, иако је осумњичени већ отишао. Кафтан Бин Ладена био би довољан добром псу да га са лакоћом пронађе. Мирис који је дигитализован може се сачувати, такође, на дигитални начин. Чак и конвенционални регистри мириса, каквих већ има, могу се дигитализовати и по потреби упоредити с мирисом који се појављује испарењем с површине тела било које особе.

Наравно, проћи ће још времена док се то не оствари, али зато не постоје правне препреке за чување бочица с мирисом овејаних криминалаца и убица. Још мање има разлога за занемаривање школовања обдарених четвороножаца чије су способности идентификације разних мириса далеко веће од било ког електронског носа. 

(Извор РТС)

О аутору

Stanko

Оставите коментар