ŠAPUTANJE NERAVA

STARIJE VREME BRŽE TEČE

Ilustracija (Aron Visuals, Unsplash)

Kada uđemo u tridesete godine, godišnja doba počinju da lete pored nas, a godine da se smenjuju frapantnom brzinom. Zbog čega nam se percepcija proteklog vremena menja kako starimo, i zašto smo potpuno sigurni da su leta trajala zauvek kad smo bili deca?

U kakvugod osobu da odrastemo, u jednoj stvari ćemo se gotovo sigurno složiti – vreme je naprosto počelo da leti od kada smo izašli iz dvadesetih godina. Naša subjektivna percepcija vremena se tokom života menja, i ono što je nekada delovalo kao beskrajno dugi letnji raspust prepun avantura u šestom razredu osnovne škole, sada je samo sećanje na nekoliko vrelih dana tokom leta koje je doslovce proletelo pored nas, a nismo stigli ni da se okrenemo.

Svakako, ovo ne može biti tačno? 365 dana je 365 dana, i broj proživljenih minuta se ne menja u donosu na našu starosnu dob. Zašto, onda, možemo da se zakunemo da vreme sve brže leti kako smo stariji, i zašto smo uvereni da nije bilo tako kada smo bili mlađi? Neuronauke imaju odgovor.

Već do ulaska u tridesete godine, naš
mozak je imao priliku da se upozna sa
većinom bitnih kognitivnih procesa,
i do tada je postao izuzetno dobar u
skladištenju memorije – zbog ovoga naša
svakodnevna iskustva bivaju smeštena
u banku pređašnjih kalupa.

Pre svega, percepcija vremena zavisi od toga koliko novih iskustava doživimo tokom određenog perioda. Tokom detinjstva, gotovo svako iskustvo je novo, bez presedana, i našem mozgu je potrebno više vremena da doživljene stvari procesuira, uskladišti memoriju i sabere utiske. Svaka od navedenih radnji će kasnije, u retrospektivi, za posledicu imati sporo prolaženje vremena, zahvaljujući mnoštvu novih kognitivnih procesa koji su se po prvi put odigrali u glavi deteta. Odatle i naša sećanja na školske godine koje nemaju kraj, ali i raspuste koji su delovali kao da traju večno.

Kod odraslih osoba, situacija je dramatično drugačija. Već do ulaska u tridesete godine, naš mozak je imao priliku da se upozna sa većinom bitnih kognitivnih procesa, i do tada je postao izuzetno dobar u skladištenju memorije – zbog ovoga naša svakodnevna iskustva bivaju smeštena u banku pređašnjih kalupa.

Da bismo izazvali sopstveni um da se sa njima nosi kao sa originalnim sadržajem iz rane mladosti, morali bismo ili da putujemo i izložimo se potpuno novom okruženju, ili pak da počnemo da učimo neku novu veštinu. Većina odraslih osoba ne može da priušti da ove stvari radi često – što iz finansijskih razloga, što zbog rastućeg broja obaveza koje dolaze zajedno sa starijim životnim dobom.

Ilustracija (Ben White, Unsplash)

Od ulaska u srednje godine pa nadalje, uglavnom smo naučili najveći deo stvari kojima ćemo se u ostatku života baviti – što se najčešće poklapa sa strukom i poslom koji radimo – dok istovremeno uglavnom imamo vremena i novca za jedno putovanje godišnje. Ovo naprosto ne donosi dovoljno novih iskustava koje bi angažovale naš mozak njihovim procesuiranjem na način koji bi nam ostavio utisak sporijeg prolaska vremena.

Sa 10 godina starosti, samo jedna godina
života predstavlja ogromnih 10 odsto
životnog doba. Sa 50 godina, jedna godina
je samo dva posto svega što smo doživeli,
i samim tim nam deluje kao neznatan
period koji ima tendenciju da proleti.

Upravo zbog toga će naše sećanje na prvi poljubac, letovanje na moru tokom tinejdžerskih godina i rane ekskurzije u našem sećanju izgledati gotovo kao da su proživljene u usporenom snimku. Uspomene iz detinjstva su neverovatno guste, sabijene i sve su u datom trenutku bile nove, te je našem mozgu potrebno mnogo vremena da ih izlista, ostavljajući nas sa „Vau, to je trajalo čitavu večnost!” utiskom. Međutim, u pitanju je iluzija, konstrukcija našeg uma koja zavisi izrazito od gustine novih iskustava.

Jedna ilustracija ove pojave je i takozvani fenomen godišnjeg odmora. Kada promenimo okruženje i izložimo se novoj sredini, automatski smo na udaru nebrojenim novim iskustvima. Što više stvari uradimo tokom dana, to će nam sećanje na dane provedene na odmoru delovati dugotrajnije. Kada se nakon desetak dana vratimo kući sa uzbudljivog putovanja, naša nova iskustva će biti toliko gusto napakovana da ćemo gotovo neizbežno imati utisak kao da smo na putu proveli „sto godina”.

Još jedan bitan aspekt subjektivnog osećaja proticanja vremena je prosta proporcija iskustava i životnog veka. Sa 10 godina starosti, samo jedna godina života predstavlja ogromnih 10 odsto našeg životnog doba. Sa 50 godina, jedna godina je samo dva posto svega što smo doživeli, i samim tim nam deluje kao neznatan period koji ima tendenciju da proleti.

Ono što možemo učiniti kako bismo bar na kratko zaustavili vreme, ili makar našu percepciju istog, je da izađemo iz rutine, učimo nove stvari i koliko je to u našoj mogućnosti – putujemo i menjamo okruženje. Na kraju krajeva, život se meri brojem lepih uspomena.

(Izvor Kosmodrom)

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar