Prof. drDejan Milojičić:„Samo pominjanje moga imena u istoj rečenici sa ovom dvojicom velikana najveća je čast koju sam mogao da zaslužim. Sve što su oni uradili, a pogotovo Nikola Tesla, ne znam da li iko može skoro da dostigne. On je ceo svoj život posvetio nauci i dobrobiti čovečanstva.”
Stanko Stojiljković
„Odrastao sam na Slaviji, maltene od samog rođenja odgajili su me baka i deka. Ona je imala samo četiri razreda osnovne, ali je verovala u školu i pre mene je izvela do diplome i moju majku i tetku. Imao sam retku priliku da pešačim do osnovne, srednje škole i fakulteta. U našem malom dvorištu proslavili smo mnoge radosne događaje, kao u filmovima Emira Kusturice. Posle diplomskog rada, magistrirao sam na TIM računarima, koje smo od samog početka razvili u ’Pupinu’ i ’Energodati’”, započinje svoju životnu ispovest Dejan Milojičić, odskora predsednik Društva za računarske nauke (Computer Society) koje, pod okriljem čuvenog Instituta elektroinženjera i elektronskih inženjera (IEEE), okuplja oko sto hiljada naučnika i stručnjaka širom sveta.
Podsećamo da je Nikola Tesla bio potpredsednik, a Mihajlo Pupin predsednik Američkog instituta elektroinženjera (AIEE), iz kojeg je nastao Institut elektroinženjera i elektronskih inženjera (IEEE), sa gotovo 400.000 članova na svim meridijanima. Najveće od ukupno 38, Društvo za računarske nauke, prvi put predvodi Srbin Dejan Milojičić, direktor jednog od istraživačkih centara kompanije „Hjulit Pakard” i profesor na Kalifornijskom univerzitetu u San Hozeu.
Doktorat je prijavio na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, ali je ubrzo shvatio da mora tome potpuno da se posveti i da ne može da ga završi odlazeći svakog dana na posao u Institut „Mihajlo Pupin”. Upravo se vratio iz SAD, kada je pročitao oglas za stipendije u Nemačkoj. Otišao je u Kajzerslautern na godinu dana, sa idejom da završi praktični deo teze i onda doktorira u Beogradu. Videvši ga da radi od pet ujutro do pet po podne, profesor mu je ponudio da doktorira kod njega.
Dejan Milojičić i Stanko Stojiljković
U to vreme otpočeo je rat u bivšoj Jugoslaviji, pa su produžili stipendiju za jednu godinu, zatim za još pet meseci. Ako se ne računaju dva meseca učenja jezika i poslednja tri kada je već bila gotova, doktorsku tezu je okončao za dve godine. Većina ostalih je to uradila tek posle 7-8 godina. S nekolicinom kolega je objavio tri rada, spojio to u tezu i, čak, doživeo da mu u Nemačkoj izađe knjiga. Ispostavilo se da je to bilo odlučujuće za brzo dobijanje američke vize i kasnije usavršavanje.
Na šta ste istog trena pomislili saznavši da ćete predsedavati najuglednijem i najuticajnijem društvuza računarske nauke u svetu? Jeste li, u dubini duše, priželjkivali takav ishod glasanja?
Pravo da kažem: ni na šta nisam pomislio, nisam imao vremena da mislim. Bio sam na važnom sastanku u „Hjulit-Pakardu” (HP) kada su pokušali da mi jave na mobilni, na stabilni telefon i, na kraju, elektronskom poštom. Nisam imao mnogo vremena da se radujem, evo odgovaram na pitanja u avionu na putu za Kinu.
Sećam se kada sam se u gimnaziji takmičio iz matematike, uvek sam tačno znao da li ću pobediti ili ne. Na ovim izborima sam imao više šansi da pobedim u stručnosti, imao sam više zapaženih rezultata u poslednje vreme. Izgledi mog protivkandidata krili su se u engleskom imenu. Uz sve poštovanje suparnika koga dobro poznajem i veoma cenim, verujem da sam imao prednost kod glasača koji su pročitali moju biografiju i šta sam predložio. Da nisam priželjkivao takav ishod, ne bih ni pristao da se kandidujem.
Zakoračili ste stopama dvojice slavnih preteča – Nikole Tesle i Mihajla Pupina, koji su doživeli veću počast. Kako se, kao prvi Srbin na tom položaju, osećate?
Samo pominjanje moga imena u istoj rečenici sa ovom dvojicom velikana najveća je čast koju sam mogao da zaslužim. Sve što su oni uradili, a pogotovo Nikola Tesla, ne znam da li iko može skoro da dostigne. On je ceo svoj život posvetio nauci i dobrobiti čovečanstva. Kada sam tražio preporuke, vodio sam računa da ih što više stigne od mojih kolega iz Srbije, iz „Mihajla Pupina”, sa Elektrotehničkog fakulteta… To je malo za konačnu pobedu, ali dovoljno za moje veliko zadovoljstvo. Ova pobeda je, ujedno, pobeda Srbije, Beogradskog univerziteta, ETF-a, „Pupina”, drugara iz nekadašnje Osme beogradske, Osnovne škole „Sveti Sava” i svih mojih profesora i kolega.
Vaš naučnostručni životopis je zadivljujući, pomenućemo da ste osnovali multidisciplinarni časopis „Savremeno računarstvo” (IEEEComputingnow), kakav je, upravo, nedostajao stručnjacima računarstva?
Mislim da je moj životopis više neobičan nego zadivljujući, barem meni tako izgleda. Nekako sam uvek znao šta hoću i nisam se preterano dvoumio. Ne kažem da sam uvek u svemu odmah uspevao, pojedini moji drugari kažu da sam na svoju ruku. Kao mali bio sam odličan matematičar, ali sam bez mnogo razmišljanja izabrao elektrotehniku, potom elektroniku, naposletku računarsku tehniku.
U toku spremanja diplomskog u „Pupinu”, moj profesor, čuveni Slavoljub Caja Marjanović hteo je da sve vreme provedem proveravajući analogni računar koji je trebalo da se isporuči SSSR-u, a ja sam to odbio. Kada sam ga po svojoj proceni dovoljno ispitao, rekao sam mu da ću da nastavim da pišem rad. Kada sam prvi put izašao na ispit kod njega, dao mi je šesticu, ali nije ocena bila razlog mog nezadovoljstva, već način na koji mi je to saopštio. Otprilike: „Evo ti, jedva si je zaslužio, ’ajde idi sada”. Ja sam negodovao, nisam je ni upisao u indeks. Na ponovljenom ispitu usmeni je rađen pismeno, opet sam dobio šesticu! Šta ću, morao sam treći put da izađem. Na kraju sam dobio osmicu. Nije mi, dakle, bila važna ocena, već način na koji sam je dobio. U međuvremenu sam bolje sam naučio prvi deo elektronike.
Bila bi nepravda pripisati svu zaslugu meni za časopis „Savremeno računarstvo”. Ja sam osnivač internetskog (online) izdanja, ali bilo je pokušaja i ranije iz kojih sam mnogo naučio.
Krilatica Instituta elektroinženjerai elektronskih inženjera (IEEE) glasi: „Napredak tehnologija u službi čovečanstva”. Koliko će tome doprineti oblasti kojima se bavite: paralelno, distribuirano i računarstvo u oblaku?
„Oblaci” (Clouds) su deo evolucije računarstva. Pre toga su bile „mreže” (Grids), pre toga „skupovi” (Clusters) itd. U svim prethodnim sam učestvovao, čak sam osmišljao standarde. Industrija kudikamo više prihvata „oblake”, najviše zbog toga što poslovna ponuda „plati posle usluge”, i ranije primenjivana, sada nudi obradu, smeštaj i prenos podataka.
Zbog čegaje izmišljeno „računarstvo u oblacima” (CloudComputing)?
Uveli su ga stručnjaci kompanije „Amazon”, koji su hteli da iskoriste kapacitete svojih računarskih centara, osmišljenih za najveću potražnju u vreme Božića, a u preostalim mesecima prilično neiskorišćenim. U suštini, prodaje se na sat, samo kada je to kompaniji potrebno. Koncept nije nov, slično je u iznajmljivanju automobila.
Čime ste i sami, prema mišljenju drugih naučnika i stručnjaka, najviše doprineli toj oblasti, a i računarskim naukama uopšte?
Ja sam direktor istraživačkog centra (Open Cirrus), čiji su članovi 15 najpoznatijih fakulteta i organizacija širom sveta. Drugi vid doprinosa ogleda se istraživačkom: eksperimentišem s računarima vrhunskih odlika (high performance computing). Objavili smo više radova u ovoj oblasti, a ja sam zaštitio nekoliko patenata.
U kojoj meri će inteligentni uređaji i bežične senzorske mreže na internetu promeniti naš budući život?
Nadam se nabolje, jer će senzori pomoći da se prate ponašanje bolesnika, vremenskih nepogoda, istražuju prirodna bogatstva i još mnogo toga. U HP-u je jedan tim kolega koristio 100.000 senzora da prati oscilacije zemlje u potrazi za naftom. Drugi oprema budući bolesnički krevet i automatizuje bolnice.
S kakvim će se izazovima u skoroj budućnosti suočiti računarstvo? Kako uskladištiti cunami digitalnih podataka koji je iz godine u godinu sve veći?
Odlično pitanje. Tehnologija stvara teškoće, ali ih i rešava. Proizvodnja novih podataka je prevazišla mogućnosti smeštaja, prenosa i obrade. Nezamislivo je da se u savremenom svetu oni prenose kamionima, jer su mreže suviše spore. Uobičajeno je da se smeštaju na disk i isporučuju poštom. Nadu ulivaju nove memorije, od kojih jedna vrsta nastaje u HP-u, tzv. memristor. To je jedna od najvećih inovacija u proteklih 50 godina. Druga su optičke mreže sa znatno manjom potrošnjom energije, boljim upravljanjem i gušćim pakovanjem. Potrošnja energije, u suštini, postaje kritičan činilac u računarstvu.
Digitalna podela sveta stvara i nepremostiv jaz i nove šanse za manje zemlje. Kakvi su izgledi Srbije da u zauzme bolje mesto?
Mislim da nove tehnologije demokratizuju računarstvo. Ranije su najvećim računarima imale pristup samo vrhunske laboratorije, danas to svako može za prilično nisku cenu. Preko interneta se pristupa gotovo svim stručnim člancima. Srpski istraživači imaju više šansi za uspešno samoškolovanje i istraživanje nego što smo mi imali. Indija, Kina, Rusija i Brazil su to odavno uradili.
Stekli ste diplomu na ETF-u u Beogradu, započeli istraživački rad u Institutu „Mihajlo Pupin”. Da li je obrazovanje na Beogradskom univerzitetu bila dobra osnova za uspešnu karijeru?
Izuzetna. Profesori nam nisu samo predavali nauku i tehniku, već su nas učili kako da mislimo, da primenjujemo znanje. Naučili su me kako da shvatim probleme i kako da ih rešavam.
Koliko su naši naučnici i stručnjaci uvaženi u svetu? Zašto ste odabrali SAD za svoje boravište?
Ugled naših je veoma visok, ali i Rumuna, Francuza. Rusi su, na primer, najcenjeniji u matematici i fizici, manje u računarstvu. Ameriku sam odabrao iz praktičnih razloga, za moj ukus evropski pristup je više filozofski. U SAD se, pre svega, vodi računa šta će da donese finansijsku dobit. Kada sam doktorirao, ponuđeno mi je da budem asistent na Univerzitetu Ahen (Nemačka), a ja sam prihvatio da odem u Boston.
Verujete li da je čovečanstvo u stanju da jednoga dana sklopi superkompjuter „jupiterov mozak”, veliki kao istoimena planeta, kao što piše u romanu „Autostoperski vodič kroz galaksiju”?
Čovečanstvo je u stanju da uradi mnoge stvari. Nadam se da će sve što radimo biti za dobrobit, a ne na štetu ljudskog roda i naše planete.
Saigrači kažu da ste odličan fudbalski trener. Hoćete li se, možda, u mirovini tome posvetiti?
Mislim da je obratno: već 15 godina treniram decu (ispod deset do maltene 19 godina). Mislim da to radim do penzije. U početku su to bile devojčice u timovima u kojima su igrale moje ćerke. Kada su otišle na fakultet, odabrao sam dečake. Izveo sam nekoliko naraštaja na fakultet. Ove godine imam izuzetan tim, pre nekoliko dana smo pobedili tim susednog grada, Foster Sitija, sa 3:1.
Zrnce mudrosti koje biste svakome podarili?
Sve novo što naučite ili uradite može vam jednog dana koristiti. Što sam naučio kao trener, koristim kao direktor; iskustvo iz IEEE koristi mi na poslu i predavanjima. Podsticanje ljudi na pregalaštvo slično je u sportu, inženjerstvu i nauci. Postavljati ciljeve, raditi naporno i pametno. Napredovati u ma čemu i stremiti boljem meni je život učinilo zanimljivim, a posao od napora pretvorilo u ozbiljnu ali zanimljivu igru koju uživam da neprekidno igram. Tada ništa nije teško, sve je moguće postići. Probajte sami!
(POLITIKA, 2012)
Svake godine u Srbiji
„Imam 52 godine, dve ćerke (Višnja je završila sociologiju na Kalifornijskom univerzitetu u Dejvisu, a Milena je na četvrtoj godini u Santa Barabari), oženjen sam Majom. Živim u Palo Altu. U Srbiju dolazim, bar, dva-tri puta godišnje. Jednom na odmor, ostalo kada boravim u Evropi. U početku sam obilazio baku i deku, sada tetke i drugare, s kojima se neizostavno sastajem. Da li ću se jednog dana vratiti? Ne znam. Pretpostavljam da zavisi od toga gde će moja deca i možda i njihova biti u to vreme. Za sada sam zadovoljan u kompaniji. U Americi sve zavisi od posla, ljudi se zbog toga najčešće sele. Tako sam i ja otišao na istočnu obalu, a potom na zapadnu obalu.
Pojam dokolice mi odavno nije poznat. Između zaposlenja, IEEE i fudbala, imam tri celodnevna posla i jedva stižem bilo šta drugo. Ali volim da održavam travnjak, da majstorišem oko kuće (postavio prskalice, okrečio kuću, čak zamenio krov). Nažalost, za sve to imam sve manje vremena, a kako sam stariji sve mi teže ide. Sećam se da se moj deda u osamdesetim godinama penjao na krov i popravljao crep, tako da maločas pomenuti izgovor ne vredi.”
