Pokazano je da galaksije mase slične našem Mlečnom putu imaju u proseku 12 supermasivnih crnih rupa, koje obično lutaju galaktičkim rubom daleko od galaktičkog središta.
Nove simulacije pokazuju da na hiljade ogromnih crnih rupa tumaraju zvezdanim vencima galaksijaSupermasivne crne rupe su najčešće više-manje nepomične u središtima galaksija. Ali, nisu sve na ustaljenim mestima, jer neke se mogu izbaciti i vrludati oko galaksija poput gigantskih kosmičkih nomada.
Crne rupe koje lutaju svemirom nazivaju se lutalice i, u velikoj meri, jesu teoretske pojave jer ih je izrazito teško (ali ne i nemoguće) opaziti u svemiru, pa stoga i izmeriti. Nova zbirka simulacija ipak je pomogla astronomima u određivanju koliko bi takvih lutalica trebalo biti u svemiru, a i njihove lokacije, što bi trebalo pomoći da budu identifikovane u svemirskim prostranstvima.
To bi isto tako moglo imati nove implikacije na naše razumevanje kako supermasivne crne rupe, čudovišta čija je masa milionima i milijardama puta veća od mase našeg Sunca, rastu i formiraju se. Taj proces je zasad još obavijen velom tajnovitosti.Kosmolozi veruju da supermasivne crne rupe obitavaju u središtu svih ili barem većine galaksija u svemiru. Mase su im obično su ugrubo proporcionalne masi središnjeg galaktičkog izbočenja koje se nalazi oko njih, što ukazuje da je evolucija supermasivne crne rupe i njene galaksije na naki način povezana.
Na temelju tih simulacija predviđa se na hiljade lutajućih supermasivnih crnih rupa koje se nalaze unutar zvezdanih venaca galaksija. No, te supermasivne lutajuće crne rupe ne moraju nužno biti aktivne, pa bi se vrlo teško mogle opaziti u svemiru.
Zna se da se crne rupe, čije su mase na nivou masa drugih zvezda, formiraju kolapsom jezgra masivnih zvezda, no taj mehanizam ne vredi za crne rupe čija je masa 55 puta veća od mase našeg Sunca.Astronomi veruju da supermasivne crne rupe rastu nagomilavanjem zvezda, gasa i prašine i spajanjem s drugim crnim rupama (velikima u središtu drugih galaksija, nakon što se one sudare).
No, kosmološke vremenske proporcije jako se razlikuju od ljudskih, a sam proces sudara dveju galaksija traje izrazito dugo. To ostavlja mogućost da se spajanje dveju crnih rupa poremeti ili u potpunosti spreči, što onda može rezultirati pomenutim svemirskim lutalicama.Tim astronoma predvođenih Ejndželom Rikartom iz Centra za astrofiziku Harvard- Smitsonijen, iskoristio je kosmološke simulacije Romulus da odredi koliko često se pomenuti poremećaj u spajanju galaksija mogao dogoditi u prošlosti i koliko crnih rupa možda i danas još tumara svemirom.
Te simulacije dosledno prate orbitalnu evoluciju parova supermasivnih crnih rupa, što znači da mogu predvideti koje crne rupe će stići do središta novog galatkičkog doma i koliko će taj proces dugo trajati. Isto tako, one pokazuju koliko crnih rupa neće stići do središta galaksija.Romulus predviđa da se mnogi binomi supermasivnih crnih rupa formiraju nakon nekoliko milijardi godina orbitalne evolucije, dok neke supermasivne crne rupe nikad neće stići do središta, piše u studiji koja je objavljena u naučnom časopisu Monthly Notices of the Royal Astronomical Society.
Kao rezultat, pokazano je da galaksije mase slične našem Mlečnom putu imaju u proseku 12 supermasivnih crnih rupa, koje obično lutaju galaktičkim rubom daleko od galaktičkog središta, dodaje se u studiji.U ranom svemiru, oko dve milijarde godina nakon Velikog praska, navedeni tim naučnika otkrio je da crne rupe lutalice daleko nadmašuju i nadsijavaju broj supermasivnih crnih rupa u galaktičkim središtima. To znači da bi one proizvodile većinu svetlosti koju bismo očekivali videti od materijala što se užareno vrti oko aktivnih supermasivnih crnih rupa.
Te supermasivne lutalice ostaju na nivou mase nakon njihovog formiranja i verovatno potiču iz manjih satelitskih galaksija koje se vrte oko većih galaksija.Neke od tih lutalica možda tumaraju svemirom i dan-danas, pokazale su navedene simulacije. U našem lokalnom delu svemira, štaviše, trebalo bi ih biti podosta. Naučnici na temelju tih simulacija predviđaju na hiljade lutajućih supermasivnih crnih rupa koje se nalaze unutar zvezdanih venaca galaksija.
No, te supermasivne lutajuće crne rupe ne moraju nužno biti aktivne, pa bi se stoga vrlo teško mogle opaziti u svemiru. U sledećoj studiji, astronomi će istražiti u detalje moguće načine kako bi se mogle uočiti i posmatrati te kosmičke lutalice.
(Izvor Zimo)
