KOSMIČKO TKANJE

SUPERNOVE I HIPERNOVE

Ilustracija

Ilustracija

Kada je posmatrao zvezdano nebo jedne noći 1573. godine Tiho Brahe, najveći posmatrač predteleskopse ere, uočio je jednu potpuno novu zvezdu, pa ju je tako i nazvao: „nova zvezda, ali na latinskom koji je u ono vreme bio službeni jezik nauke: nova stella. Taj naziv se primio za sve nove zvezde, tj. one koje blesnu na nebu i potom se polako ugase.

Ali od tada, od tih vremena kada je živeo Tiho Brahe (od 1546. do 1601) znanje o zvezdama i drugim telima u kosmosu se umnogostručilo, astronomi su uočili bitne razlike između nekih zvezda itd. Uglavnom danas se srećemo i sa ovim nazivima: nova, supernove, kilnove i hipernove. Kakva je razlika među njima?

Nove

Klasične nove se javljaju u binarnim zvezdanim sistemima u kojima zvezda beli patuljak, masivniji i na taj način dominantniji u sistemu, usisava materijal od svog kompanjona, obične zvezde. Taj materijal, uglavnom vodonik, taloži se na patuljku sve dok se pod gravitacionim pritiskom u njemu ne pokrenu nuklearne fuzije, kada se vodonik pretvara u teže elemente. Temperatura se u tom procesu povećava, a vodonik još brže sagoreva što konačno dovodi do odbacivanja gornjih slojeva zvezde čime se oslobađa 10.000, čak i 100.000 puta više energije nego što je Sunce emituje za godinu dana. Ali u ovom procesu beli patuljak oduva samo spoljni sloj materijala tako da on sam ostaje netaknut, a to znači da isti proces može da se ponovi više puta. Ovo odbacivanje gornjih slojeva opaža se kao jak blesak zvezde čime ona postane upadljiva – i mi je zovemo: nova.

Kilnove

Postoje i kilnove, koje nastaju kada se dva kompaktna objekta, poput binarnih neutronskih zvezda ili neutronske zvezde i crne rupe, sudare. Ova spajanja su oko 1.000 puta svetlija od klasične nove, što je, međutim znatno manji sjaj od sjaja supernove. Supernova sija kao 10, čak i 100 kilnovih.

Supernove

Postoje dva tipa supernovih zvezda. Kada beli patuljak u binarnom zvezdanom sistemu proguta previše materijala od svog pratioca u njegovom jezgru dođe do termonuklearne reakcije, zvezda se uruši u sebe u grandoznoj eksploziji. Takvu supernovu zovemo supernova tipa Ia.

Postoje još dve varijante zvezde tipa I. To su Ib i Ic koje nastaju kolapsom zvezdanog jezgra vrlo masivne zvezde. One su izgubile spoljašnje omotače vodonika, odnosno helijuma te imaju nešto drukčiji spektar od supernove tipa Ia.

Supernova tipa II javlja se u poslednjim časovima života ogromne, gigantske zvezde. Zvezda više nema energije da izdrži pritisak snažne gravitacije svojih slojeva te kolabira, njeno jezgro se stisne u kompaktnu, čvrstu malu loptu, kada dolazi do implozije koja razara čitavu zvezdu i emituje materijal u svemir. To je zbilja dramatičan događaj koji se beleži u istoriju astronomije. Ipak od supernove zvezde postoji i moćnija.

Hipernova

To je posebno snažna supernova kod koje se samo njeno jezgro melje i kolabira. Do hipernove dolazi kada džinovska zvezda znatno veće mase nego što je masa Sunca kolabira u crnu rupu. Tada dolazi do eksplozije koja je je čak 100 puta snažnija od supernove.

Ostaci supernovih

Nakon svake kilonove ili supernove eksplozijom izbačena materija preostaje kao nebulozni omotač koji se polako rasejava. U slučaju supernovih tipa Ib, Ic, II ili hipernovih posle eksplozije postane i novi zvezdani ostatak, a to je ili neutronska zvezda ili crna rupa.

(Glavna ilustracija Sudar dve neiutroske zvezde/Wikipedia)

(Izvor Astronomski magazin)

O autoru

Stanko

Ostavite komentar