КОСМИЧКО ТКАЊЕ

СУПЕРНОВЕ И ХИПЕРНОВЕ

Илустрација

Илустрација

Kада је посматрао звездано небо једне ноћи 1573. године Тихо Брахе, највећи посматрач предтелескопсе ере, уочио је једну потпуно нову звезду, па ју је тако и назвао: „нова звезда, али на латинском који је у оно време био службени језик науке: nova stella. Тај назив се примио за све нове звезде, тј. оне које блесну на небу и потом се полако угасе.

Али од тада, од тих времена када је живео Тихо Брахе (од 1546. до 1601) знање о звездама и другим телима у космосу се умногостручило, астрономи су уочили битне разлике између неких звезда итд. Углавном данас се срећемо и са овим називима: нова, супернове, килнове и хипернове. Kаква је разлика међу њима?

Нове

Kласичне нове се јављају у бинарним звезданим системима у којима звезда бели патуљак, масивнији и на тај начин доминантнији у систему, усисава материјал од свог компањона, обичне звезде. Тај материјал, углавном водоник, таложи се на патуљку све док се под гравитационим притиском у њему не покрену нуклеарне фузије, када се водоник претвара у теже елементе. Температура се у том процесу повећава, а водоник још брже сагорева што коначно доводи до одбацивања горњих слојева звезде чиме се ослобађа 10.000, чак и 100.000 пута више енергије него што је Сунце емитује за годину дана. Али у овом процесу бели патуљак одува само спољни слој материјала тако да он сам остаје нетакнут, а то значи да исти процес може да се понови више пута. Ово одбацивање горњих слојева опажа се као јак блесак звезде чиме она постане упадљива – и ми је зовемо: нова.

Kилнове

Постоје и килнове, које настају када се два компактна објекта, попут бинарних неутронских звезда или неутронске звезде и црне рупе, сударе. Ова спајања су око 1.000 пута светлија од класичне нове, што је, међутим знатно мањи сјај од сјаја супернове. Супернова сија као 10, чак и 100 килнових.

Супернове

Постоје два типа супернових звезда. Kада бели патуљак у бинарном звезданом систему прогута превише материјала од свог пратиоца у његовом језгру дође до термонуклеарне реакције, звезда се уруши у себе у грандозној експлозији. Такву супернову зовемо супернова типа Iа.

Постоје још две варијанте звезде типа I. То су Ib и Ic које настају колапсом звезданог језгра врло масивне звезде. Оне су изгубиле спољашње омотаче водоника, односно хелијума те имају нешто друкчији спектар од супернове типа Ia.

Супернова типа II јавља се у последњим часовима живота огромне, гигантске звезде. Звезда више нема енергије да издржи притисак снажне гравитације својих слојева те колабира, њено језгро се стисне у компактну, чврсту малу лопту, када долази до имплозије која разара читаву звезду и емитује материјал у свемир. То је збиља драматичан догађај који се бележи у историју астрономије. Ипак од супернове звезде постоји и моћнија.

Хипернова

То је посебно снажна супернова код које се само њено језгро меље и колабира. До хипернове долази када џиновска звезда знатно веће масе него што је маса Сунца колабира у црну рупу. Тада долази до експлозије која је је чак 100 пута снажнија од супернове.

Остаци супернових

Након сваке килонове или супернове експлозијом избачена материја преостаје као небулозни омотач који се полако расејава. У случају супернових типа Ib, Ic, II или хипернових после експлозије постане и нови звездани остатак, а то је или неутронска звезда или црна рупа.

(Главна илустрација Судар две неиутроске звезде/Wikipedia)

(Извор Астрономски магазин)

О аутору

Stanko

Оставите коментар