ČEŠLJANJE JEZIKA

SVEPROŽIMAJUĆA TAJNA

230 pregleda
Džulijan Asanž (Max Pixel)

Preplitanje pojmova zavere i teorije zavere, ponekad teško razlučivih, okončava se tačkom preseka i distinkcije – tajnom.

Konačna tajna hermetičke inicijacije glasi da je sve tajna, piše Umberto Eko o gnostičkom shvatanju ovog pojma. Sveprožimajuće svojstvo skrivenog dolazi do izražaja u mnogim oblastima života, naročito u politici. Borislav Pekić je to apostrofirao kao osnovno političko pravilo funkcionisanja kroz vekove:Jedno od najstarijih i najvrednijih načela političke strategije, u ratu kao i u miru, jeste tajnost. Biblijski princip, po kome ni desnica ne sme znati šta joj radi levica. Vojnički aksiom, po kome se pola pobede nalazi u iznenađenju.”

Preplitanje pojmova zavere i teorije zavere, ponekad teško razlučivih, okončava se tačkom preseka i distinkcije – tajnom. Ona je jedan od načina da se objasne i odvoje ova dva društvena fenomena.Usled ogromnih zloupotreba reči zavera mnogi zaziru od objašnjenja događaja preko nje. Rečnik je definiše kao tajno dogovaranje nekoliko lica radi zajedničkog delovanja protiv nekoga ili nečega”.

Od najranijih vremena smatrana je teškim prestupom. Pravna regulacija ovakvog ponašanja se pominje još u članu 109. Hamurabijevog zakonika: Ako krčmarica, kad se u njenoj kući skupe zaverenici, ne uhvati ih i ne preda dvoru, da se ubije”. Hamurabi, vavilonski vladar i zakonodavac iz 18. veka p.n.e. prepoznao je zavereničke radnje kao društveno opasne i uredio ih strogom sankcijom, jer su imale pokriće u realnom životu.

Njeno egzistiranje u konkretnom slučaju, u današnjem vremenu, povezano je sa izvršenjem najtežih krivičnih dela tako da je dokazivost teška. Ne može svako činjenje biti zavera, već samo ono poznato manjoj grupi ljudi, čije posledice najčešće nastupaju iznenada ili eventualno suviše kasno da bi bile sprečene.

Sasvim je jasno da su kroz istoriju postojale zavere, a i danas su modus operandi u ratovima i politici. Bilo ih je mnogo i u različitim epohama, od ubistva Cezara, Barutne zavere iz 1605. godine u Engleskoj, ubistva dva srpska kralja Aleksandra i možda najspecifičnije i sa najviše uticaja i na sadašnji trenutak, napad na Poljsku, septembra 1939. i početka Drugog svetskog rata. Pakt Ribentrop-Molotov se može uzeti kao paradigma, zato što je imao tajne protokole i spada u gore pomenutu definiciju, jer nije bilo poznato javnosti šta su se zapravo strane ugovornice dogovorile: podela interesnih sfera, gde je napravljena karta, buduće, većim delom porobljene Evrope. Postojao je tajni dogovor, kao genus proximum genus proksimum svake zavere, a nedugo zatim uspešno sproveden napad na Poljsku, podeljenu između Nemačke i SSSR. Kasnije su i druge zemlje bile okupirane. Za zavere je krucijalna tajnost dogovaranja, dajući potrebnu distinkciju sve do trenutka dok se ne počinje sprovoditi ideja u delo (uspešno ili bezuspešno).

Sintagma teorija zavere upotrebljena je prvi put u 19. veku u Njujork tajmsu”. U istom mediju, stotinu godina kasnije, počelo je njeno šire korišćenje u javnosti. Nedugo posle ubistva Kenedija i rada Vorenove komisije krenule su da se razvijaju različite verzije oko famoznog atentata na predsednika SAD, a da bi se uklonile počelo je korišćenje ove fraze.

Širenje i zloupotreba narativa teorija zavere počelo je pre 1963. godine, početkom dvadesetog veka, sa knjigom Protokoli sionskih mudraca”, antisemitskim spisom, dokazanim falsifikatom, stvorenim od tajne policije carske Rusije (sastanak na kome je plan nastao, Prvi cionistički kongres, prikazan je kao tajni iako je bio otvoren za javnost i učestovovali su osobe drugih nacionalnosti sem Jevreja, a i falsifikovano je delo Razgovor između Makijavelija i Monteskjea na onom svetu”). Kasnije je uveliko zloupotrebljivan od mnogih, naročito nacista.

Oksfordski rečnik engleskog jezika definiše ovaj fenomen kao uverenje da je neka tajna, ali uticajna agencija (obično političke motivacije i opresivne namere) odgovorna za neobjašnjivi događaj. Ovde dolazi do bitnog, lingvističkog, a posle i drugih razlikovanja od zavere. Teorija zavere je uverenje, pretpostavka da se nešto subverzivno dešava. Ne samo što najčešće nema dokaza, nego samim saznavanjem tajne i njenim iznošenjem u javnost više ne može postojati zavera.

Vezu između tajne, zavere i teorije zavere istakli su Umberto Eko i Karl Poper preko duha gnoze. Prema gnostičkim učenjima čovek je žrtva kosmičke zavere i time se oslobađa odgovornosti za zlo u svetu. Eko naznačava u svojoj knjizi Granice tumačenja” da jedovoljno podsetiti se na Protokole sionskih mudraca” ili na makartizam i da diktature teže pronalaženju spoljašnjeg neprijatelja kao neprestane pretnje građanima i kako gnoza dobija svoj današnji izraz preko teorija zavere: I eto kako se forma magijskog i inicijacijskog mišljenja može ispoljiti i unutar neke pozitivističke, tehnološke i tehnokratske kulture. Postoji otklon od odgovornosti za učinjeno prebacujući sve na nekog drugog, na neku drugu grupu.

S druge strane, pojam teorije zavere je prerastao u moćno oružje propagande, u vidu stigmatizovanja neistomišljenika i političkih protivnika u javnom diskursu. Istraživanja Đine Hasting i Martina Ora ukazuju na te metode. U tekstu Dangerous Machinery: Conspiracy Theorist as a Transpersonal Strategy of Exclusion iznose sledeće načine etiketiranja:

1) Ustaljenu strategiju isključivanja;

(2) Mehanizam preoblikovanja koji odvraća pitanja ili zabrinutosti o moći, korupciji i motivu; i

(3) Napad na ličnost i stručnost ispitivača.

Preko njih se kontroliše upliv drugačijeg mišljenja u javni prostor, sklanja fokus sa pitanja na ličnost ispitivača, često je pežorativno dovodeći u vezu sa poremećajima paranoje: U krajnjoj liniji, etiketa teorija zavere se u političkom kontekstu koristi i kao retoričko sredstvo za delegitimizaciju određenih tvrdnji koje preispituju, možda i sa punim pravom i racionalnošću, neka zvanična objašnjenja ili političke malverzacije.

Najpoznatiji uzbunjivač javnosti na svetu, Džulijan Asanž, etiketiran je od strane mejnstrim medija kao branilac diktatora, teoretičar zavere, izdajnik, zato što je odavao informacije od javnog značaja neprijatne za vrhuške SAD, Britanije i drugih zapadnih zemalja. Devalviranje reči zavera usled dugotrajne zloupotrebe sa strahovitim posledicama očekuje i teoriju zavere zbog neumerenog korišćenja, tj. evoluiranja u floskulu ili izraz čije se korišćenje izbegava.

Večne tajne sveta i društva dobijaju svoj odraz u različitim narativima proizašlim iz pokušaja njihovog otkrivanja. Skrivena mesta poznanja stvarnosti često su omeđena stranputicama iluzije odgonetanja, držeći podalje radoznale. Binarno razmišljanje o ovim pojavama predstavlja vrata ulaska u iskrivljene poglede na realnost.

Literatura:

Granice tumačenja, Umerto Eko prevod: Milana Piletić, izdavač Paideia,

Tamo gde loze plaču, Borislav Pekić,

Hamurabijev zakonik, prevod: Čedomilj Marković,

Rečnik srpskog jezika (2011), Matica srpska, Milica Vujanić,

The Oxford English Dictionary

Conjectures and refutations, Karl Popper

Dangerous Machinery: Conspiracy Theorist as a Transpersonal Strategy of Exclusion, Ginna Husting, Martin Orr.

(Pulse)

O autoru

administrator

Ostavite komentar