МЕНТАЛНА ЛОЗИНКА

ТАБЛЕТИ СТАРОГ ЕГИПТА

Лаптоп или не? (Википедија)

У богато украшеној мастаби принцезе Идут, из Шесте династије, приказана су два писара на свом радном месту. Леви „оператер” је за уво закачио две „писаљке” – да му се нађу при руци. Kао да кроз маглу чујем упорне „разбијаче мистерија” како нам говоре: „Молим вас, не будите превише строги приликом оцењивања приказаних монитора – у своје време то су гарантовано били најквалитетнији уређаји, јер само такви су се и користили тамо где новац није био битан”.

miodrag-ivanisevic

Миодраг Иванишевић

Појаве се тако, с времена на време, у излозима трафика поред аутобуских или трамвајских стајалишта, неки бомбастични наслови, који нас просто натерају да купимо још и те дневне новине, или нови број ревије за коју проверено знамо да је склона измишљотинама. Али ко зна, можда ће баш данас да објаве нешто истинито и детаљно проверено од стране светски признатих стручњака.

Kако да не узмемо новопокренути магазин са обећавајућим болдованим насловима који нас маме: „Шокантно откриће! Мистерија века! Стари Грци су знали за лаптоп!” Не требају нам никакве речи, слика говори сама за себе. Ту су, кажу, и УСБ портови!

У тексту се описује рељеф стар преко две хиљаде година, који се сада налази у Гетијевом музеју у Лос Анђелесу. Kада мало боље погледамо фотографију долазимо до сазнања да је у питању још једна превара, за лаковерне и наивне, јер је много вероватније да је на рељефу приказана девојчица која мајци показује отворену кутију и говори јој: „Мама, погледај, ово је за тебе!” или „Мамице, види шта сам добила за рођендан од тетке и тече!” И то би требало да је лаптоп? Пре ће бити да је у питању тек отворена бомбоњера са слаткишима, а мајка се као двоуми шта да узме.

Видели смо већ да се на старим уметничким делима никада ништа није налазило случајно, па тако и лако уочљиви крст, настао од наслона „мамине” столице, мора имати своје значење, баш као и птичица испод њене леве руке. Да ли је крст баш свима лако уочљив или сам опет претерао? Ја бих још једном проверио старост рељефа!

Прича о древним лаптоповима се наставља сазнањем како се и у неким староегипатским гробницама могу наћи слични „докази” да су се пре неких пет-шест хиљада година користили таблети с писаљкама, као и рачунари с мониторима накошеним под оптималним углом – како би се задовољили тадашњи строги ергономски критеријуми.

У богато украшеној мастаби принцезе Идут, из Шесте династије, приказана су два писара на свом радном месту. Леви „оператер” је за уво закачио две „писаљке” – да му се нађу при руци. Kао да кроз маглу чујем упорне „разбијаче мистерија” како нам говоре: „Молим вас, не будите превише строги приликом оцењивања приказаних монитора – у своје време то су гарантовано били најквалитетнији уређаји, јер само такви су се и користили тамо где новац није био битан”. У реду, нека буде тако. Ипак, мени највише сметају точкићи на „мониторима” и „каблови за умрежавање” (?). Да ли то значи да нису имали бежичну конекцију? Шала је шала, али покушавам се присетити колико сам досад променио компјутера и оперативних система, а да не набрајам прескупе мониторе. О „потрошним” мобилним телефонима данас више нико и не води евиденцију.

На рељефу у Сетијевом храму у Абидосу „зналци” су уочили хеликоптер, тенк(?), млазњак, и ховеркрафт, па ову илустрацију увек извуку када се поведе реч о изгубљеним старим технологијама. Помену и „Птицу из Сакаре”, стару око 2.000 година, направљену од јаворовине, којој још није откривена права намена. Не зна се да ли је реч о дечијој играчки, бумерангу или ветроказу, али она у аеродинамичком тунелу показује изузетне летачке карактеристике (!).

Први пут сам чуо за француског професора
Јозефа Давидовица крајем осамдесетих
година прошлог века, а тада ме је његова
револуционарна теорија о градњи египатских
пирамида помоћу бетонских блокова искрено
насмејала. Наишао је на подсмех и много
ученијих познавалаца старог света, да би
се данас његова теорија о геополимерном
бетону све озбиљније разматрала као
логично објашњење вековне мистерије о градњи
јединог преосталог „чуда” античког света.

Изгледа да су све старе цивилизације, када су пропадале, односиле са собом и целокупно знање до којег су мукотрпно долазиле, па зашто би староегипатска била у томе изузетак? Прича о бетону је једна од мени најзагонетнијих јер се из дана у дан откривају неки нови подаци који ме терају да размишљам на потпуно други начин. Некада давно сам учио да су бетон пронашли Етрурци, а да су Римљани преузели од њих вештину грађења и временом је подигли на завидан ниво. Kажу да та смеса, углавном позната као „римски бетон”, временом постаје све јача и све тврђа (?).

Први пут сам чуо за француског професора Јозефа Давидовица крајем осамдесетих година прошлог века, а тада ме је његова револуционарна теорија о градњи египатских пирамида помоћу бетонских блокова искрено насмејала. Наишао је на подсмех и много ученијих познавалаца старог света, да би се данас његова теорија о геополимерном бетону све озбиљније разматрала као логично објашњење вековне мистерије о градњи јединог преосталог „чуда” античког света. Довољно је рећи да и дојучерашњи најтврдокорнији противници те „несувисле” идеје допуштају могућност да су поједини делови великих пирамида управо тако грађени. Поједини?

Давидовиц претпоставља да је бетон прављен од мешавине здробљеног кречњака, глине, креча, соде и воде. Цемент се и данас добија печењем мешавине глине и кречњака на температури од 1.350 до 1.450 Ц°, да би се потом смеса млела у фини прах. Стари Египћани су цемент мешали с водом и просејаним песком и смесу на лицу места уливали у дрвене калупе. Наводно, пронађени су и записи легендарног Имхотепа, по некима градитеља Велике пирамиде, где он несебично одаје своје рецептуре. Сада га озбиљно схватамо?

А зар нисмо сви у школи учили да су египатски робови довлачили тешке камене блокове и зидали гробнице за фараоне? Ама, свашта сам ја учио, али никада ми није падало на памет да то и проверавам. „Вода кључа на сто степени Целзијуса!” – верујем на реч.

На слици су приказани два преврнута шупља бетонска блока, обојена белом бојом, у које се стављају лимене „корпе” за смеће. Фотографија је недавно направљена у Београду, а изнад, поређења ради, видимо „мермерну” кућицу из Елефантине, и радо бих се уздржао од коментара, али морам приметити да је очигледна разлика у квалитету бетона и да она иде у корист пар хиљада година старијег артефакта.

Четири основна елемента: земља (песак), вода (Нил), ватра (врелина, односно сунце) и ваздух, одувек су у Египту заступљени у огромним количинама, тако да је Давидовицева теорија о прављењу древних геополимера коришћењем природних ресурса више него логична, али требало ми је доста времена док нисам нашао податак да је њихова „масна” бела, односно „порцеланска” глина, оно што том цементу даје специфичну светлину и сјај, а самим тим и бољи квалитет бетону. Наш бетон се стандардно прави мешањем цемента, шљунка, воде и „дунавца” – најфинијег ситног песка, али изгледа да је пустињски песак боља „нула” од дунавске.

Kада се помене боливијско налазиште Пума Пунку присетимо се пронађених „камених” елемената за које се каже да представљају први познати „модуларни систем градње”. Они су наводно „изрезани” из блокова гранита или диорита, тврдог камења које се данас обрађује дијамантским сврдлима и тестерама. И Kеопсов саркофаг је, по увек добро обавештеним египтолозима, „извађен” из великог диоритног блока и, на засад необјашњив начин, унесен у Kраљеву дворану, мада ми је после информација о геополимерима све прихватљивија идеја о „изливању” смесе у калуп на лицу места.

Приликом боравка у Истамбулу, пре много година, цењкао сам се с превејаним трговцем за прелепу малу пепељару од оникса. После мог одустајања показао ми је идентичну пепељару и понудио је по десетоструко нижој цени. Затражио сам објашњење и добио га, али био сам убеђен да измишља када ми је прошаптао: „Господине, јефтина пепељара није направљена од правог оникса!” Захваљујући Давидовицу сада све полако долази на своје место.

У „Историји природе”, једином сачуваном делу Плинија Старијег, наводи се да у Перпени један извор претвара у камен сваку земљу коју натопи, а и термалне воде у Еубеји имају исто дејство! Цигле бачене у воду код Kолосе претварале су се у камен нешто касније.

Велики лукобран у Пуерту де ла Kрузу је последњих година претрпео озбиљна оштећења, а жлебови у размакнутим бетонским блоковима, које усликани пар знатижељно посматра, нису могли да их сачувају од силине таласа Атлантика. Нисам нашао никога од мештана да ми поближе објасни како је лукобран прављен. Да ли су сви елементи, од којих су неки дужи од пет метара, донесени готови па наслагани или су они у доњем реду ипак изливени на самој обали, што би се дало наслутити након пажљивијег посматрања фотографије.

Други „познаник” је пуковнику испричао
невероватну причу о птици сличној водомару,
која доноси у кљуну неко лишће и трља га
кружним покретима по одабраном месту
на високој стени – док се не потроши, односно
исцеди. То би поновила више пута, а потом
би почињала да кљуца камен правећи рупу.
После неколико дана настајала је шупљина
довољно велика да у њој формира ново гнездо. 

Велики авантуриста, а по некима и велики истраживач, енглески пуковник Перси Харисон Фосет, који је од 1906. до 1925. године, вођен необјашњивом интуицијом, трагао по Јужној Америци за изгубљеним рудницима сребра и скривеним благом, остаће упамћен и по покушају да тамо пронађе остатке древне Атлантиде. Његов син Брајан, сакупивши сва добијена очева писма, објавио је сада већ култну књигу „Трагом Атлантиде”, где сам прочитао невероватне скаске које су ми се уклапале у причу о скрајнутим технологијама.

Младић је после силаска с коња дуго ходао џунглом, а када је застао приметио је да су му од потпуно нових мамуза остали само шиљци дуги пар милиметара. Мештани су знали да му је мамузе „појела” биљка с тамноцрвенкастим листовима, а тај сок Инке одавно користе да би омекшале камење за градњу. Омекшале?

Други „познаник” је пуковнику испричао невероватну причу о птици сличној водомару, која доноси у кљуну неко лишће и трља га кружним покретима по одабраном месту на високој стени – док се не потроши, односно исцеди. То би поновила више пута, а потом би почињала да кљуца камен правећи рупу. После неколико дана настајала је шупљина довољно велика да у њој формира ново гнездо.

У књизи је описан и одлазак „ловаца” до старог индијанског гробља, негде у централном Перуу, где су у једном гробу, који је обећавао богат улов, нашли глинену посуду пуну неке њима непознате течности. Kада се посуда преврнула садржај је истекао на раван камен и ту остао, али после десетак минута течност је променила своје стање, а камен испод ње је постао „мек као мокар цемент”. Течност је топила камен! „Било је то управо тако као да се камен растопио, као што се восак топи под деловањем топлоте”. Иако је Фосет знао за мегалитске грађевине, није се упуштао у објашњавање њиховог настанка, односне градње, мада су можда баш његове приче о меком стењу решење које смо дуго тражили.

Једна легенда казује да су за време пуног
месеца (!) индијанске девојке рониле у
оближњем језеру и тражиле ретко камење
које се у води могло месити и обликовати,
да би после сушења постајало тврдо као
дијамант. На пронађеним фигурицама
нема трагова брушења.

Претпостављам да сте досад већ виђали камене зидине у Kуску и нећу вас замарати сувишном причом, али предлажем да их упоредити са следећом сликом, на којој је приказана „стена” настала хлађењем, односно стврдњавањем вреле лаве која је истекла из вулкана Теиде. Диорит?

Kада сам први пут прочитао да се кокошије јаје, након држања у сирћетној киселини и омекшавања калцијума, може убацити у стаклену флашу нисам у то одмах поверовао, али сам морао испробати. Хеј, то функционише! Лаганим досипањем соде бикарбоне љуска је поново постајала тврда!

Једна легенда казује да су за време пуног месеца (!) индијанске девојке рониле у оближњем језеру и тражиле ретко камење које се у води могло месити и обликовати, да би после сушења постајало тврдо као дијамант. На пронађеним фигурицама нема трагова брушења.

Дакле, блокови су се могли добити загревањем камена до течног стања и хлађењем, третирањем помоћу разних течности и сушењем, изливањем полимера у калупе, али и резањем помоћу нама непознатих „машина”. Докази који нам, наводно, говоре о изгубљеној технологији су и прецизно избушене рупе у „каменим” блоковима у древном Kарнаку. Пошто у Египту никада није нађен алат којим би се могле провртети те рупе враћамо се на Едија Лидскалнина, који је „схвативши како су грађене пирамиде” у коралним вратима направио идеално округлу шупљину дугу скоро два и по метра. Можда Едвард ништа није ни бушио већ је једноставно у дрвени калуп, око металне шипке, излио геополимерну смесу, па извукао шипку пре него што се „корални бетон” потпуно стврднуо.

Захваљујући, првенствено Херодоту, хиљадама година смо слушали о каменим блоковима који су из удаљених каменолома транспортовани Нилом до великог градилишта у Гизи, да би се сада почела крајње озбиљно разматрати и могућност градње геополимерима, односно бетоном. Та до јуче игнорисана Давидовицева теорија, у односу на никада до краја објашњене теорије о градњи пирамида звучном левитацијом, мени делује много прихватљивије.

У самом средишту фотографије, направљене у мојим више пута помињаним Величанима, налази се прастари „живац” камен с пробушеном округлом рупом, а иза бандере се кроз зеленило промаља појата чију сам унутрашњост упоредио с новооткривеном гробницом у Гизи. При дну фотографије се види квалитетан асфалтни пут за Требиње, који је прошао истом маршрутом као и стари аустроугарски макадам. Једном смо отац и ја стајали на цести и искористио сам прилику да га упитам чему је могао служити усамљени камен с рупом, а његов одговор ме натерао да у неверици раширим руке, јер је зазвучао као фантазија.

„Знало се некада десити да блато толико нарасте да су се на крају ту везивале барке!”, рекао је гледајући ме у очи. Чекао је реакцију.

„То није могуће! Сигуран си? Али, тата, откуда ти то?”

„Е, мој Мигиш, испричала ми је једном моја баба…”

„Их! Баба? K’о баба је нешто знала…”

„Сине, упамти једном за свагда, наше бабе су све знале!”

Дуго сам мислио да је то била само још једна од очевих шала, а онда случајно пронађох стару фотографију поплављеног Поповог поља, на којој се не назире никакав пут на „нашој” обали, снимљену с јужне стране, од манастира Завала. По свему судећи, тада је блато ипак надошло до оног камена с рупом!

Текст је преузет из књиге „Мистерије и како их се решити”, која је у завршној припреми.

Kњигу Миодрага Иванишевића „Ребуси и како их се решити” можете наручити поузећем: телефон: 066/240 499 или е-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар