MENTALNA LOZINKA

TABLETI STAROG EGIPTA

Laptop ili ne? (Vikipedija)

U bogato ukrašenoj mastabi princeze Idut, iz Šeste dinastije, prikazana su dva pisara na svom radnom mestu. Levi „operater” je za uvo zakačio dve „pisaljke” – da mu se nađu pri ruci. Kao da kroz maglu čujem uporne „razbijače misterija” kako nam govore: „Molim vas, ne budite previše strogi prilikom ocenjivanja prikazanih monitora – u svoje vreme to su garantovano bili najkvalitetniji uređaji, jer samo takvi su se i koristili tamo gde novac nije bio bitan”.

miodrag-ivanisevic

Miodrag Ivanišević

Pojave se tako, s vremena na vreme, u izlozima trafika pored autobuskih ili tramvajskih stajališta, neki bombastični naslovi, koji nas prosto nateraju da kupimo još i te dnevne novine, ili novi broj revije za koju provereno znamo da je sklona izmišljotinama. Ali ko zna, možda će baš danas da objave nešto istinito i detaljno provereno od strane svetski priznatih stručnjaka.

Kako da ne uzmemo novopokrenuti magazin sa obećavajućim boldovanim naslovima koji nas mame: „Šokantno otkriće! Misterija veka! Stari Grci su znali za laptop!” Ne trebaju nam nikakve reči, slika govori sama za sebe. Tu su, kažu, i USB portovi!

U tekstu se opisuje reljef star preko dve hiljade godina, koji se sada nalazi u Getijevom muzeju u Los Anđelesu. Kada malo bolje pogledamo fotografiju dolazimo do saznanja da je u pitanju još jedna prevara, za lakoverne i naivne, jer je mnogo verovatnije da je na reljefu prikazana devojčica koja majci pokazuje otvorenu kutiju i govori joj: „Mama, pogledaj, ovo je za tebe!” ili „Mamice, vidi šta sam dobila za rođendan od tetke i teče!” I to bi trebalo da je laptop? Pre će biti da je u pitanju tek otvorena bombonjera sa slatkišima, a majka se kao dvoumi šta da uzme.

Videli smo već da se na starim umetničkim delima nikada ništa nije nalazilo slučajno, pa tako i lako uočljivi krst, nastao od naslona „mamine” stolice, mora imati svoje značenje, baš kao i ptičica ispod njene leve ruke. Da li je krst baš svima lako uočljiv ili sam opet preterao? Ja bih još jednom proverio starost reljefa!

Priča o drevnim laptopovima se nastavlja saznanjem kako se i u nekim staroegipatskim grobnicama mogu naći slični „dokazi” da su se pre nekih pet-šest hiljada godina koristili tableti s pisaljkama, kao i računari s monitorima nakošenim pod optimalnim uglom – kako bi se zadovoljili tadašnji strogi ergonomski kriterijumi.

U bogato ukrašenoj mastabi princeze Idut, iz Šeste dinastije, prikazana su dva pisara na svom radnom mestu. Levi „operater” je za uvo zakačio dve „pisaljke” – da mu se nađu pri ruci. Kao da kroz maglu čujem uporne „razbijače misterija” kako nam govore: „Molim vas, ne budite previše strogi prilikom ocenjivanja prikazanih monitora – u svoje vreme to su garantovano bili najkvalitetniji uređaji, jer samo takvi su se i koristili tamo gde novac nije bio bitan”. U redu, neka bude tako. Ipak, meni najviše smetaju točkići na „monitorima” i „kablovi za umrežavanje” (?). Da li to znači da nisu imali bežičnu konekciju? Šala je šala, ali pokušavam se prisetiti koliko sam dosad promenio kompjutera i operativnih sistema, a da ne nabrajam preskupe monitore. O „potrošnim” mobilnim telefonima danas više niko i ne vodi evidenciju.

Na reljefu u Setijevom hramu u Abidosu „znalci” su uočili helikopter, tenk(?), mlaznjak, i hoverkraft, pa ovu ilustraciju uvek izvuku kada se povede reč o izgubljenim starim tehnologijama. Pomenu i „Pticu iz Sakare”, staru oko 2.000 godina, napravljenu od javorovine, kojoj još nije otkrivena prava namena. Ne zna se da li je reč o dečijoj igrački, bumerangu ili vetrokazu, ali ona u aerodinamičkom tunelu pokazuje izuzetne letačke karakteristike (!).

Prvi put sam čuo za francuskog profesora
Jozefa Davidovica krajem osamdesetih
godina prošlog veka, a tada me je njegova
revolucionarna teorija o gradnji egipatskih
piramida pomoću betonskih blokova iskreno
nasmejala. Naišao je na podsmeh i mnogo
učenijih poznavalaca starog sveta, da bi
se danas njegova teorija o geopolimernom
betonu sve ozbiljnije razmatrala kao
logično objašnjenje vekovne misterije o gradnji
jedinog preostalog „čuda” antičkog sveta.

Izgleda da su sve stare civilizacije, kada su propadale, odnosile sa sobom i celokupno znanje do kojeg su mukotrpno dolazile, pa zašto bi staroegipatska bila u tome izuzetak? Priča o betonu je jedna od meni najzagonetnijih jer se iz dana u dan otkrivaju neki novi podaci koji me teraju da razmišljam na potpuno drugi način. Nekada davno sam učio da su beton pronašli Etrurci, a da su Rimljani preuzeli od njih veštinu građenja i vremenom je podigli na zavidan nivo. Kažu da ta smesa, uglavnom poznata kao „rimski beton”, vremenom postaje sve jača i sve tvrđa (?).

Prvi put sam čuo za francuskog profesora Jozefa Davidovica krajem osamdesetih godina prošlog veka, a tada me je njegova revolucionarna teorija o gradnji egipatskih piramida pomoću betonskih blokova iskreno nasmejala. Naišao je na podsmeh i mnogo učenijih poznavalaca starog sveta, da bi se danas njegova teorija o geopolimernom betonu sve ozbiljnije razmatrala kao logično objašnjenje vekovne misterije o gradnji jedinog preostalog „čuda” antičkog sveta. Dovoljno je reći da i dojučerašnji najtvrdokorniji protivnici te „nesuvisle” ideje dopuštaju mogućnost da su pojedini delovi velikih piramida upravo tako građeni. Pojedini?

Davidovic pretpostavlja da je beton pravljen od mešavine zdrobljenog krečnjaka, gline, kreča, sode i vode. Cement se i danas dobija pečenjem mešavine gline i krečnjaka na temperaturi od 1.350 do 1.450 C°, da bi se potom smesa mlela u fini prah. Stari Egipćani su cement mešali s vodom i prosejanim peskom i smesu na licu mesta ulivali u drvene kalupe. Navodno, pronađeni su i zapisi legendarnog Imhotepa, po nekima graditelja Velike piramide, gde on nesebično odaje svoje recepture. Sada ga ozbiljno shvatamo?

A zar nismo svi u školi učili da su egipatski robovi dovlačili teške kamene blokove i zidali grobnice za faraone? Ama, svašta sam ja učio, ali nikada mi nije padalo na pamet da to i proveravam. „Voda ključa na sto stepeni Celzijusa!” – verujem na reč.

Na slici su prikazani dva prevrnuta šuplja betonska bloka, obojena belom bojom, u koje se stavljaju limene „korpe” za smeće. Fotografija je nedavno napravljena u Beogradu, a iznad, poređenja radi, vidimo „mermernu” kućicu iz Elefantine, i rado bih se uzdržao od komentara, ali moram primetiti da je očigledna razlika u kvalitetu betona i da ona ide u korist par hiljada godina starijeg artefakta.

Četiri osnovna elementa: zemlja (pesak), voda (Nil), vatra (vrelina, odnosno sunce) i vazduh, oduvek su u Egiptu zastupljeni u ogromnim količinama, tako da je Davidoviceva teorija o pravljenju drevnih geopolimera korišćenjem prirodnih resursa više nego logična, ali trebalo mi je dosta vremena dok nisam našao podatak da je njihova „masna” bela, odnosno „porcelanska” glina, ono što tom cementu daje specifičnu svetlinu i sjaj, a samim tim i bolji kvalitet betonu. Naš beton se standardno pravi mešanjem cementa, šljunka, vode i „dunavca” – najfinijeg sitnog peska, ali izgleda da je pustinjski pesak bolja „nula” od dunavske.

Kada se pomene bolivijsko nalazište Puma Punku prisetimo se pronađenih „kamenih” elemenata za koje se kaže da predstavljaju prvi poznati „modularni sistem gradnje”. Oni su navodno „izrezani” iz blokova granita ili diorita, tvrdog kamenja koje se danas obrađuje dijamantskim svrdlima i testerama. I Keopsov sarkofag je, po uvek dobro obaveštenim egiptolozima, „izvađen” iz velikog dioritnog bloka i, na zasad neobjašnjiv način, unesen u Kraljevu dvoranu, mada mi je posle informacija o geopolimerima sve prihvatljivija ideja o „izlivanju” smese u kalup na licu mesta.

Prilikom boravka u Istambulu, pre mnogo godina, cenjkao sam se s prevejanim trgovcem za prelepu malu pepeljaru od oniksa. Posle mog odustajanja pokazao mi je identičnu pepeljaru i ponudio je po desetostruko nižoj ceni. Zatražio sam objašnjenje i dobio ga, ali bio sam ubeđen da izmišlja kada mi je prošaptao: „Gospodine, jeftina pepeljara nije napravljena od pravog oniksa!” Zahvaljujući Davidovicu sada sve polako dolazi na svoje mesto.

U „Istoriji prirode”, jedinom sačuvanom delu Plinija Starijeg, navodi se da u Perpeni jedan izvor pretvara u kamen svaku zemlju koju natopi, a i termalne vode u Eubeji imaju isto dejstvo! Cigle bačene u vodu kod Kolose pretvarale su se u kamen nešto kasnije.

Veliki lukobran u Puertu de la Kruzu je poslednjih godina pretrpeo ozbiljna oštećenja, a žlebovi u razmaknutim betonskim blokovima, koje uslikani par znatiželjno posmatra, nisu mogli da ih sačuvaju od siline talasa Atlantika. Nisam našao nikoga od meštana da mi pobliže objasni kako je lukobran pravljen. Da li su svi elementi, od kojih su neki duži od pet metara, doneseni gotovi pa naslagani ili su oni u donjem redu ipak izliveni na samoj obali, što bi se dalo naslutiti nakon pažljivijeg posmatranja fotografije.

Drugi „poznanik” je pukovniku ispričao
neverovatnu priču o ptici sličnoj vodomaru,
koja donosi u kljunu neko lišće i trlja ga
kružnim pokretima po odabranom mestu
na visokoj steni – dok se ne potroši, odnosno
iscedi. To bi ponovila više puta, a potom
bi počinjala da kljuca kamen praveći rupu.
Posle nekoliko dana nastajala je šupljina
dovoljno velika da u njoj formira novo gnezdo. 

Veliki avanturista, a po nekima i veliki istraživač, engleski pukovnik Persi Harison Foset, koji je od 1906. do 1925. godine, vođen neobjašnjivom intuicijom, tragao po Južnoj Americi za izgubljenim rudnicima srebra i skrivenim blagom, ostaće upamćen i po pokušaju da tamo pronađe ostatke drevne Atlantide. Njegov sin Brajan, sakupivši sva dobijena očeva pisma, objavio je sada već kultnu knjigu „Tragom Atlantide”, gde sam pročitao neverovatne skaske koje su mi se uklapale u priču o skrajnutim tehnologijama.

Mladić je posle silaska s konja dugo hodao džunglom, a kada je zastao primetio je da su mu od potpuno novih mamuza ostali samo šiljci dugi par milimetara. Meštani su znali da mu je mamuze „pojela” biljka s tamnocrvenkastim listovima, a taj sok Inke odavno koriste da bi omekšale kamenje za gradnju. Omekšale?

Drugi „poznanik” je pukovniku ispričao neverovatnu priču o ptici sličnoj vodomaru, koja donosi u kljunu neko lišće i trlja ga kružnim pokretima po odabranom mestu na visokoj steni – dok se ne potroši, odnosno iscedi. To bi ponovila više puta, a potom bi počinjala da kljuca kamen praveći rupu. Posle nekoliko dana nastajala je šupljina dovoljno velika da u njoj formira novo gnezdo.

U knjizi je opisan i odlazak „lovaca” do starog indijanskog groblja, negde u centralnom Peruu, gde su u jednom grobu, koji je obećavao bogat ulov, našli glinenu posudu punu neke njima nepoznate tečnosti. Kada se posuda prevrnula sadržaj je istekao na ravan kamen i tu ostao, ali posle desetak minuta tečnost je promenila svoje stanje, a kamen ispod nje je postao „mek kao mokar cement”. Tečnost je topila kamen! „Bilo je to upravo tako kao da se kamen rastopio, kao što se vosak topi pod delovanjem toplote”. Iako je Foset znao za megalitske građevine, nije se upuštao u objašnjavanje njihovog nastanka, odnosne gradnje, mada su možda baš njegove priče o mekom stenju rešenje koje smo dugo tražili.

Jedna legenda kazuje da su za vreme punog
meseca (!) indijanske devojke ronile u
obližnjem jezeru i tražile retko kamenje
koje se u vodi moglo mesiti i oblikovati,
da bi posle sušenja postajalo tvrdo kao
dijamant. Na pronađenim figuricama
nema tragova brušenja.

Pretpostavljam da ste dosad već viđali kamene zidine u Kusku i neću vas zamarati suvišnom pričom, ali predlažem da ih uporediti sa sledećom slikom, na kojoj je prikazana „stena” nastala hlađenjem, odnosno stvrdnjavanjem vrele lave koja je istekla iz vulkana Teide. Diorit?

Kada sam prvi put pročitao da se kokošije jaje, nakon držanja u sirćetnoj kiselini i omekšavanja kalcijuma, može ubaciti u staklenu flašu nisam u to odmah poverovao, ali sam morao isprobati. Hej, to funkcioniše! Laganim dosipanjem sode bikarbone ljuska je ponovo postajala tvrda!

Jedna legenda kazuje da su za vreme punog meseca (!) indijanske devojke ronile u obližnjem jezeru i tražile retko kamenje koje se u vodi moglo mesiti i oblikovati, da bi posle sušenja postajalo tvrdo kao dijamant. Na pronađenim figuricama nema tragova brušenja.

Dakle, blokovi su se mogli dobiti zagrevanjem kamena do tečnog stanja i hlađenjem, tretiranjem pomoću raznih tečnosti i sušenjem, izlivanjem polimera u kalupe, ali i rezanjem pomoću nama nepoznatih „mašina”. Dokazi koji nam, navodno, govore o izgubljenoj tehnologiji su i precizno izbušene rupe u „kamenim” blokovima u drevnom Karnaku. Pošto u Egiptu nikada nije nađen alat kojim bi se mogle provrteti te rupe vraćamo se na Edija Lidskalnina, koji je „shvativši kako su građene piramide” u koralnim vratima napravio idealno okruglu šupljinu dugu skoro dva i po metra. Možda Edvard ništa nije ni bušio već je jednostavno u drveni kalup, oko metalne šipke, izlio geopolimernu smesu, pa izvukao šipku pre nego što se „koralni beton” potpuno stvrdnuo.

Zahvaljujući, prvenstveno Herodotu, hiljadama godina smo slušali o kamenim blokovima koji su iz udaljenih kamenoloma transportovani Nilom do velikog gradilišta u Gizi, da bi se sada počela krajnje ozbiljno razmatrati i mogućnost gradnje geopolimerima, odnosno betonom. Ta do juče ignorisana Davidoviceva teorija, u odnosu na nikada do kraja objašnjene teorije o gradnji piramida zvučnom levitacijom, meni deluje mnogo prihvatljivije.

U samom središtu fotografije, napravljene u mojim više puta pominjanim Veličanima, nalazi se prastari „živac” kamen s probušenom okruglom rupom, a iza bandere se kroz zelenilo promalja pojata čiju sam unutrašnjost uporedio s novootkrivenom grobnicom u Gizi. Pri dnu fotografije se vidi kvalitetan asfaltni put za Trebinje, koji je prošao istom maršrutom kao i stari austrougarski makadam. Jednom smo otac i ja stajali na cesti i iskoristio sam priliku da ga upitam čemu je mogao služiti usamljeni kamen s rupom, a njegov odgovor me naterao da u neverici raširim ruke, jer je zazvučao kao fantazija.

„Znalo se nekada desiti da blato toliko naraste da su se na kraju tu vezivale barke!”, rekao je gledajući me u oči. Čekao je reakciju.

„To nije moguće! Siguran si? Ali, tata, otkuda ti to?”

„E, moj Migiš, ispričala mi je jednom moja baba…”

„Ih! Baba? K’o baba je nešto znala…”

„Sine, upamti jednom za svagda, naše babe su sve znale!”

Dugo sam mislio da je to bila samo još jedna od očevih šala, a onda slučajno pronađoh staru fotografiju poplavljenog Popovog polja, na kojoj se ne nazire nikakav put na „našoj” obali, snimljenu s južne strane, od manastira Zavala. Po svemu sudeći, tada je blato ipak nadošlo do onog kamena s rupom!

Tekst je preuzet iz knjige „Misterije i kako ih se rešiti”, koja je u završnoj pripremi.

Knjigu Miodraga Ivaniševića „Rebusi i kako ih se rešiti” možete naručiti pouzećem: telefon: 066/240 499 ili e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar