USHOĐENJE UOBRAZILJE

TESLA NA MODNOJ PISTI

Ilustracija Željko Lončar

Ilustracija (Željko Lončar)

A da kolekcija zaista bude pod naponom, pobrinuo se Nikola Tesla. Naime, modna revija je, pored prezentacije kreacija, podrazumevala i jednu vrstu koreografskog spektakla. Koristeći Teslin transformator, koji je naučnik izumeo 1891. godine, Ajris van Herpen je plesačice koje su otvarale reviju bukvalno obukla u napon od tri miliona volti.

Pljusak vode koji se kristalizuje u led. Magnetizam. Zvučni talas koji se lomi na površini vode. Gljive koje izbijaju iz šumskog tla. Bića iz morskih dubina. Blistava munja koja seče nebesku tminu. Ptičje pero na vetru. Beskonačnost vremena i prostora i harmonija vascelog života i univerzuma. Naučni fenomeni i prirodni procesi ili modne kreacije? Za Ajris van Herpen, odgovor je: i jedno i drugo.

Moda je nauka o izgledu, govorio je engleski pisac Henri Filding u, kako se danas čini, dalekom 18. veku. Kada je Filding 1749. godine objavio svoj čuveni roman Tom Džons, Pjer Buge je publikovao svoja istraživanja gravimetrijskih relacija, Žorž-Luj Leklerk započeo publikovanje svoje kapitalne Prirodnjačke istorije, Leonard Ojler dokazivao Fermaovu teoremu, a na Oksfordu se svečano otvorila Redklif biblioteka za nauku. Zajedničko svima njima bio je upravo njihov izgled: strukirani kaput do kolena porubljen kitnjastim vezom, čipkana košulja, kratke pantalone, dokolenice, cipele sa blagom potpeticom i bele kovrdžave perike. Francuska, naročito francuski dvorski kostim, još su diktirali modu, sve dok industrijska revolucija u Engleskoj nije doprinela destabilizaciji Francuske kao evropskog modnog centra.

Naučno-tehnološka previranja uslovljena industrijskom revolucijom svakako su potkrepila Fildingovu tvrdnju. Visoka moda, ulična moda, brza moda i mnogi drugi oblici mode postali su parametri predstavljanja, a „nauka o izgledu postala je glavno sredstvo vizuelne komunikacije u društvu. No, susret mode i nauke je svakako mnogo složeniji od samih naučno-tehnoloških dostignuća koja su doprinela inovativnim tehnikama izrade mode, a time i različitim oblicima predstavljanja.

Čuvena Svemirska trka proizvela je čitav pravac u modi šezdesetih, a moda šezdesetih je ponudila kreativne odgovore na astronautska odela, od kojih su neka i završila u svemiru. Još tada je kultni modni časopis Vog izveštavao o francuskom modnom dizajneru Pjeru Kardenu kao o jedinom civilu kome je Nacionalna vazduhoplovna i svemirska administracija (NASA) dozvolila da obuče svemirsko odelo sa Apolo 11 misije, upravo kako bi mogao da kreira sopstvenu kolekciju inspirisanu svemirom.

Kada govorimo o izgledu i komuniciranju sopstva putem modnih kodova, ne primećujemo li da je modni stvaralac u svom ateljeu obučen isto kao naučnik u laboratoriji – u beli mantil? Ako bismo modnog dizajnera premestili u laboratoriju, zadržavajući na njemu beli mantil, da li bi, po principu „izbaci uljeza“, mogli da kažemo da mu tamo nije mesto, ili obrnuto?

Ajris van Herpen
Ajris van Herpen (
Wikipedia)

Godina je 2018. Ispred Velikog hadronskog sudarača (LHC) u Evropskoj organizaciji za nuklearna istraživanja (CERN) u Ženevi, stoji Ajris van Herpen. Među svim tim belim mantilima fizičara i inženjera, ko bi pomislio ne samo da Ajris nije naučnica, već da je ona zapravo „naučnica o izgledu – modna dizajnerka?

Nauka i moda

Šta je jedna modna dizajnerka, zajedno sa manekenkama u njenim kreacijama, radila ispred mašina u CERN-u, pitaćete se? Ako bismo rekli da je kreirala modu, to bi bio previše (a podjednako) očekivan koliko i neočekivan odgovor. Ali, ona je radila upravo to. Fascinirana Higsovim bozonom i smatrajući CERN magičnim mestom, kako ga je sama opisala, holandska dizajnerka ga je prvi put posetila 2014. godine, na poziv programa tamošnje umetničke rezidencije. Tada se između Ajris i CMS-a (Kompaktni mionski solenoid) i ATLAS detektora desila ljubav na prvi pogled. Naime, Ajris ih je toliko zavolela da ih je ponela sa sobom na Parisku nedelju mode. Tačnije, manekenke su ih nosile na sebi, defilujući modnom pistom u Centru Pompidu 2015. godine, kada je i nastala Ajrisina kolekcija inspirisana CERN-om Magnetni pokret (Magnetic Movement).

 

„Želela sam da napravim haljinu koja će nam onemogućiti da vidimo gde se završava koža i telo manekenke, a gde počinje sama haljina. Haljinu koja diše, zbog koje ne znamo da li manekenka ide napred ili nazad, izjavila je Ajris o najkomplikovanijoj haljini koju je ikad kreirala.

„Postavljala je toliko mnogo pitanja o bojama i materijalima koje koristimo u eksperimentima, izjavio je Ostin Bel, fizičar i tehnički koordinator CMS detektora. Naučnica o izgledu nije bez razloga fizičaru postavljala ova pitanja, jer su upravo boje i materijali iz CERN-a činili okosnicu kolekcije Magnetni pokret za proleće/leto 2015. godine.

„Detektori su poput mode, tvrdi Ajris, „oni su kao tapiserija na koju su ušiveni magneti i aparati, rukom rađeni i opipljivi, kao i moda. Upravo su ideja kontrolisanja i razumevanja nevidljivih čestica putem opipljivog, kao i odnos između materije i antimaterije bili polazna tačka za Ajrisinu kolekciju inspirisanu magnetizmom. Geometrijsku apstrakciju mašina i njihov metalik sjaj Ajris je pretvorila u modne kreacije, toliko minuciozno urađene da je gotovo neverovatno da su one od najfinijih tekstilnih materijala, a ne delovi mašina.

Kako joj je to pošlo za rukom? Lekcije iz CERN-a Holanđanka je primenila u procesu kreiranja mode tako što je u silikon dodala metalni prah, a onda oblikovala modne dodatke i siluete pomeranjem magneta ispod i iznad metalno-silikonske mase. Tako je stvorila mrežaste mikročipke od kojih su neke evocirale pera, kristale ili tečnost, koristeći upravo magnetna polja.

Još 2011. godine Ajris je, u kolekciji Kristalizacija (Crystallization), pokušala da stvori ledenu kristalnu haljinu kojom je želela da „uhvati proces u kom se pljusak vode kristalizuje u led. Kombinujući tradicionalne tehnike drapiranja sa 3D štampanjem i magnetizmom, Ajris je stvorila spektakularnu haljinu koja upravo izgleda kao trenutak koji je želela da uhvati: pretvaranje vodenog pljuska u led.

Magazin „Tajm proglasio je njenu haljinu za jednu od 50 najboljih izuma. Da, dobro ste pročitali. Haljina je postala jedan od najboljih izuma, a nauka o izgledu je, makar u Ajrisinom slučaju, postala, možemo reći gotovo magnetno povezana s drugim, pravim naukama.

Mikroorganizmi

Naravno, Ajris se, na svu sreću, nije zaustavila na magnetizmu, pa je u svoj modni portfolio uvrstila i mnoge druge fizičke, hemijske i biološke procese i fenomene, preispitujući vizuelizaciju nevidljivog putem mode i tehnologije.

Kolekcije Mikro (Micro) i Napon (Voltage), koje su prethodile Magnetnom pokretu, upravo su bazirane na takvom preispitivanju. Kolekcija Mikro iz 2012. inspirisana je svetom mikroorganizama i fotografijama naučnog fotografa Stiva Gšmajsnera.

Umetnička predstava žene
(
Željko Lončar)

Gšmajsnerove fotografije mikroba, nastale upotrebom skenirajućeg elektronskog mikroskopa (SEM), Ajris je pretvorila u kolekciju skulpturalnih kreacija čiji oblici podsećaju na strukture ćelija i cilije. Kombinujući svilu i kašmir sa srebrom, bakrom, imitacijom zmijske kože i providnim akrilom, dizajnerka je mikroorganizme uvećala, pretvorivši ih u modni dizajn. Menjajući svoj oblik pod svetlom i pokretom manekenki, kreacije su predstavile proces otkrivanja nevidljivog, bogatstvo mikroorganizama, i ćelijske procese kao simbole nastanka i prestanka života.

 

Udahnuvši dah života u haljinu beskonačnosti, Ajris van Herpen je postavila pitanje: gde prestaje moda, a počinje nauka, i obrnuto, i još značajnije, ima li između ova dva sveta uopšte granice? Mogućnosti su, kao i haljina, beskonačne.

Kolekcija Napon za prolećnu sezonu 2013. godine, opisana kao modna alhemija, inspirisana je elektricitetom, odnosno „neuhvatljivom energijom, kako je Ajris nazvala elektricitet. Ovog puta, dizajnerka se okrenula saradnji ni sa kim drugim nego Nikolom Teslom, kao i sa Masačusetskim tehnološkim institutom (MIT). Priznaćemo, za jednu modnu dizajnerku, saradnja sa velikanima nauke i vodećim svetskim naučnim institucijama od Ajris čini pravu naučnicu o izgledu u svakom smislu. U saradnji sa naučnicima sa MIT-a, Ajris je pomoću programiranja, digitalne arhitekture, matematike i 3D štampe realizovala svoj novi modni eksperiment u kom je svaka haljina, kao rukom isečena od papira, predstavila dizajnerkino viđenje elektriciteta kao vizuelnog elementa.

A da kolekcija zaista bude pod naponom, pobrinuo se Nikola Tesla. Naime, modna revija je, pored prezentacije kreacija, podrazumevala i jednu vrstu koreografskog spektakla. Koristeći Teslin transformator, koji je naučnik izumeo 1891. godine, Ajris je plesačice koje su otvarale reviju bukvalno obukla u napon od tri miliona volti. U specijalno dizajniranim kreacijama, manekenke su plesale zajedno sa munjama, same postajući električni generatori. Ljubičasto-plave munje činile su se kao najlepši modni aksesoari igrajući oko tela manekenki i plesačica, a „neuhvatljivi elektricitet zaigrao je pred Ajris kao što je to činio i pred Teslom.

Kroćenje elemenata

Pored magnetizma, kristalizacije, elektriciteta i mikroorganizama, Ajris je svojim kreacijama čak vizuelizovala i vazduh i zvuk, tačnije vazdušna strujanja i zvučne talase. Kolekcija Seđaku (Seijaku) iz 2016, inspirisana japanskim konceptom traženja mira u haosu, predstavila je dizajnerkin odgovor na kimatiku, to jest proces kojim se vizueliziuju zvučni talasi koji se potom pretvaraju u specifične geometrijske obrasce. Da bi postigla takve obrasce, Ajris je koristila ručno rađene staklene mehure prelivene silikonom, tradicionalnu tehniku plisiranja, te japansku tehniku farbanja, šibori, koju je nemoguće industrijski izvesti. Na taj način, svoje kreacije je pretvorila u nestvarnu igru zvuka, vazduha i vode. Zvučna instalacija koja je pratila reviju doprinela je utisku da su kreacije nastajale upravo na samoj reviji pomoću kimatike, a da manekenke čak i ne nose haljine, već nekakve oklope ili školjke sačinjene od zvučnih talasa.

„Kroćenju vode Ajris se posvetila u kolekciji Čulna mora (Sensory Seas) iz 2020. godine, koju je opisala kao pogled kroz mikroskop uperen ka morskim organizmima, dendritima i ljudskom nervnom sistemu iz kog su nastale haljine-akvareli iz dubokog mora. Ovoga puta, Ajris se okrenula pomorskoj biologiji i neurologiji, nalazeći inspiraciju u anatomskim crtežima španskog neurologa i nobelovca Santijaga Ramona i Kahala. Pionir istraživanja mikroskopskih struktura mozga i otac moderne neuronake, Kahal je, što medicinskim naučnicima to i istoričarima umetnosti, umetnicima i dizajnerima, podario neke od najkvalitetnijih naučno-umetničkih ilustracija.

Preko svog mikroskopa Kahal je spojio nauku i umetnost, podarivši našim očima čarobne niti biologije, izjavila je Ajris o španskom nobelovcu i svom „saradniku. Inspirisana Kahalovim crtežima i nervnim nitima, Holanđanka je „zaronila u morske dubine u potrazi za polipoidnim i meduzoidnim žarnjacima (Hydrozoa). I Kahalovi crteži i ova bića podsećaju na dendritske ćelije, odnosno na grananje nervnog sistema i biljaka. Za Ajris, ovi organizmi predstavljaju, kako ih dizajnerka naziva, „vez okeana“, tkaninu koja stvara slojeve žive čipke.

Koristeći Teslin transformator, koji je naučnik izumeo 1891. godine, Ajris je plesačice koje su otvarale reviju bukvalno obukla u napon od tri miliona volti. U specijalno dizajniranim kreacijama, manekenke su plesale zajedno sa munjama, same postajući električni generatori. 

 

Ova metafora nije nimalo slučajna, jer oni svojim oblikom upravo podsećaju na morsku floru. Kako pomorski biolog i stručnjak za konzervaciju morskih trava Vahadž Mahmud-Braun objašnjava, „za ove organizme se neretko pomisli da su u stvari morska trava, što se objašnjava homoplazijom. Priroda često poteže za sličnim rešenjima na slične probleme, čak i kada su u pitanju potpuno nepovezane vrste. Zato i ne iznenađuje činjenica da ih je Ajris van Herpen nazvala vezom, čipkom ili tkaninom, uvidevši sličnosti između ovih organizama, Kahalovih neuroanatomskih crteža, dendrita te niti iz kojih nastaje moda.

Kreacije iz Čulnih mora Ajris je okarakterisala kao siluete i tečne lavirinte koji se pomoću ćelijske geometrije pretvaraju u akvarele morskih dubina. Da bi kreacije pretvorila u morska bića, koristila je „vodenaste“ materijale poput svile, organdina i šifona u tonovima plave, zelene, ljubičaste, oker i koralno crvene, a u kombinaciji sa 3D štampanjem putem silikonskih niti i laserskim sečenjem PET polimera. Čak je i tehniku izrade kreacija za ovu kolekciju, baš kao naučnica, nazvala po žarnjacima koji su joj poslužili kao inspiracija.

Haljina beskonačnosti

Svojom najnovijom, to jest poslednjom kolekcijom visoke mode, Korenje preporoda (Roots of Rebirth) za proleće/leto tekuće godine, Ajris je ukrotila sva četiri elementa, prizivajući buđenje proleća iz pandemijskog mraka, inspirisana mikologijom i dendrologijom, odnosno gljivama i korenjem drveća kao simbolima životnog ciklusa. Haljine dizajnirane u obliku pera na vetru, morskog talasa, korenja koje izbija iz zemlje ili plamena, objedinile su Ajrisinu poetiku, u čijem središtu jeste hilozoizam – filozofska teorija koja pripisuje psihološka obeležja čitavoj prirodi i zastupa mišljenje da je čitava materija prožeta životom.

 

Pored magnetizma, kristalizacije, elektriciteta i mikroorganizama, Ajris je svojim kreacijama čak vizuelizovala i vazduh i zvuk, tačnije vazdušna strujanja i zvučne talase.

Hilozoizmu je Ajris u celosti čak i posvetila kolekciju visoke mode za jesen 2012. godine, ali je on svakako najprisutniji u Ajrisinoj čuvenoj „haljini beskonačnosti (Infinity dress) iz kolekcije Hipnoza (Hypnosis) za jesen/zimu 2019. godine. Ova kreacija ujedno je najkompleksnija i po rečima same dizajnerke, najteže izvodiva kreacija u njenom celokupnom opusu, pa je istoričari i teoretičari mode često smatraju i Ajrisinim manifestom. Za Ajris, kolekcija Hipnoza je vizualizacija tapiserija prirode i simbioza naše biosfere satkane od vazduha, zemlje i okeana, metafora za ritam života i krhkost i povezanost svih živih bića. Luminozne haljine sferičnog oblika, kreirane od gotovo prozirnog organdina, manekenke su prezentovale prolazeći kroz kružnu kinetičku skulpturu Omniverzum (Omniverse) američkog skulptora Entonija Hova, čime je postignut hipnotišući efekat optičke iluzije.

Završnicu revije činila je upravo haljina beskonačnosti, koja se, kao i Hovova skulptura, pomerala sama od sebe. „Želela sam da napravim haljinu koja će nam onemogućiti da vidimo gde se završava koža i telo manekenke, a gde počinje sama haljina. Haljinu koja diše, zbog koje ne znamo da li manekenka ide napred ili nazad, izjavila je Ajris o najkomplikovanijoj haljini koju je ikad kreirala. Udahnuvši dah života u haljinu beskonačnosti, Ajris van Herpen je postavila pitanje: gde prestaje moda, a počinje nauka, i obrnuto, i još značajnije, ima li između ova dva sveta uopšte granice?

Mogućnosti su, kao i haljina, beskonačne.

(Izvor CPN)

O autoru

Stanko

Ostavite komentar