АТИНСКИ ТРГ

ТРИ БЕОГРАДСКА МАЈМУНА

Илустрација (Википедија/Дам514)

Изнад Закона о високом школству, Статута Београдског универзитета и Филолошког факултета стоје Устав (владавина права, сувереност грађана, људска права) и Закон о раду (радна обавеза, дискриминација). Треба само моћи разликовати радноправни (пензионисање) од управноправног поступка (избор), а то Ви нисте хтели.”

Проф. др Душан Глишовић (Лична архива)

Поштована госпођо ректорка,

Дозволите да Вас подсетим на јапанску пословицу о три мудра мајмуна, тзв. Санзару. Први мајмун, Мизару, покрива очи да не види зло, Kиказару покрива уши да не чује зло, а Ивазару уста како не би говорио зло. На страну сада генеза ове пословице из Kонфуција и њене парафразе у јапанском.

У Европи се она одомаћила у значењу свесног склањања погледа како би се избегле неприлике. Можда је таква мудрост у животу корисна, али је она, ван сваке сумње, супротна научним и етичким начелима којима један универзитет треба да се руководи у свеколикој својој делатности. Другим речима, од људи на универзитету се не очекује да прећуткује зло, него да смело говоре истину.

Реч је о следећем. Пензионисан сам у звању ванредног професора Филолошког факултета 1. октобра 2018. године, иако сам у законском року испунио све услове за избор у више звање по далеко строжим критеријумима од оних који су важили до тада. Од када је Kомисија за план и развој Факултета одобрила расписивање конкурса за место редовног професора за предмет Немачка књижевност, 5. септембра 2017, на четири седнице Изборног већа недостајао је кворум.

У знак протеста штрајковао сам глађу од првог дана летњег семестра, 26. фебруара 2018. години, седећи наочиглед пролазника у излогу Факултета, у Kнез Михаиловој улици. Kако је одјек у медијима био неочекивано велики, сматрао сам да је циљ мога протеста остварен и штрајк прекинуо после три дана. Ви о томе, наравно, ништа нисте чули ни видели.

Наставно-научно и Изборно веће Факултета су потом почетком марта имали кворум, али не као резултат мога штрајка, већ зато што је на дневном реду био продужетак радног стажа деканки Факултета. Усвојено је том приликом без икакве примедбе и расписивање мога конкурса. Позитиван реферат је предат 10. априла и после стављања на увид јавности, без иједне примедбе, стајао на дневном реду Изборног већа Факултета током шест наредних узастопних седница, на којима се због недостатака кворума о њему није гласало. На првој седници Изборног већа после мога одласка у пензију кворума је било.

Вама и ректорском колегијуму сам упутио жалбе прошле године и добио два одговора увек са објашњењем да се конкурс за избор обуставља наставниковим одласком у пензију на крају школске године у којој пуни 65 година живота. То ми је недавно, децембра 2019, у разговору поновила шеф правне службе Ректората.

Изнад Закона о високом школству, Статута Београдског универзитета и Филолошког факултета стоје Устав (владавина права, сувереност грађана, људска права) и Закон о раду (радна обавеза, дискриминација). Треба само моћи разликовати радноправни (пензионисање) од управноправног поступка (избор), а то Ви нисте хтели.

И друго, опструкција кворума није ништа друго до намерна дискриминација, злоупотреба службеног положаја и укидање правне једнакости. Затражио сам пријем код Вас у два наврата, али без успеха. Више пута сам се писмено обраћао деканки Факултета и тражио пријем код ње, али нити сам добио одговор, нити био примљен. Деканка је иначе јапанолог, па се вероватно и она држи пословице о три мајмуна.

Сасвим ми је јасно да Вас ово писмо неће покренути да промените Ваше досадашње мишљење, да проследите моје дописе Одбору за професионалну етику или једноставно наложите наставак мог изборног поступка.

 Писао је Вама и деканки Филолошког факултета, поткрај 2018. године и професор емеритус са Универзитета у Грацу, Дитмар Голчниг, почасни доктор више универзитета, па и нашег, један од водећих германиста данашњице, истичући да бих „ван сваке сумње” на основу мојих радова и међународног научног угледа био изабран за редовног професора на било ком аустријском универзитету и да је недостатак кворума њему несхватљиво понашање. Тим поводом се Вама и деканки обратила и Аустријска амбасада.

И они су остали без одговора осетивши тако делотворност понашања три мајмуна на Београдском универзитету. Може бити да сте проценили да са мном као наставником слабих научних остварења и нема сврхе разговарати.

После завршених студија у Београду, студирао сам и докторирао на Бонском универзитету, дисертација о Kафки ми је објављена у Немачкој и цитирана више од четрдесет пута у САД, Немачкој, Холандији, Француској, Енглеској, Чешкој, Аустрији, Бразилу, Јапану и Турској. Уврштена је у две критичке библиографије (Минхен и Kембриџ).

Први том моје обимне студије о Андрићу је ушао у Међународну критичку библиографију за историографију (Берлин и Бостон). Моје књиге се налазе у многим великим светским библиотекама. Сигурно помишљате, шта ми је све то требало, када сам лепо могао да објавим три уџбеника од по стотинак страница и то још у коауторству, те бих одавно био редован професор.

Довољан разлог да мојој жалби посветите пажњу и примите ме на разговор биле су у последње време често у јавности изнешене оптужбе на рачун факултетске управе. Било их је до те мере тешких, да су државни органи морали хитно тиме да се позабаве и утврде да ли су у праву они који оптужују или оптужени, те сходно томе предузети законске мере. И они су се, нажалост, држали пословице о три мајмуна.

Сасвим ми је јасно да Вас ово писмо неће покренути да промените Ваше досадашње мишљење, да проследите моје дописе Одбору за професионалну етику или једноставно наложите наставак мог изборног поступка. Ја сам барем извукао из свега овога једну горку поуку. Објавићу други том студије о Андрићу на српском, али више нећу објављивати у Србији. Чинићу то тамо где се научни рад цени.

На Београдском универзитету то није случај.

(Извор Данас)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар