SRICANJE ISTORIJE

TVORAC CITIRANJA

Dr Judžin Garfild (Vikipedija)

Judžin Garfild (1925-2017)

Akademik Rajko Igić

Akademik Rajko Igićgra

Judžin Garfild (Eugene Garfield) je otac modernog naučnog informisanja. On je u Filadelfiji 1960. godine osnovao Institut za naučno informisanje (Institute for Scientific Information, ISI), i kreirao Current Contents, Science Citation Index (SCI), Social Science Citation Index (SSCI), Arts and Humanities Citation Index (AHCI), Journal Citation Reports (JCR) i Index Chemicus.

ISI je preuzet od strane Thomson korporacije, 1992. godine da bi na kraju (od 2016. godine) prešao u vlasništvo Clarivate Analytics. Postojanje SCI omogućilo mu je da se izračunava impakt faktor kojim se meri važnost naučnih časopisa. Pomoću tog faktora je ustanovljeno da su Nature i Science vodeći  časopisi u bazičnim naukama. Međutim, SSCI i AHCI nisu mogli da prepoznaju glavne časopise koji su nosioci vrhunskih istraživanja za društvene i humanističke discipline. Garfild je ustanovio i nekoliko algoritama  (HITS, PareRank i HistCite).

Judžin Garfild je rođen 1925. godine u Njujorku. Doktorat iz strukturne lingvistike je odbranio u 36. godini na Univerzitetu u Pensilvaniji. Kao doktorand uočio je da postoji bolji način traženja bibliografskih podataka od procedure koja se koristi u Nacionalnoj biblioteci za medicinu (National Library of Medicine). To ga je podstaklo, a posebno publikacija Vanevara Buša (Life Magazine, 1945. godine), da osmisli svoj indeks citiranja kako bi se efikasnije širile naučne misli. Tako danas postoji Web of Science koji obuhvata SCI, SSCI i AHCI. Mada je po nekima time data prednost engleskom jeziku, ipak su njegovi bibliometrijski poduhvati revolucionisali širenje naučnih informacija i olakšali procenu vrednosti naučnih dostignuća.

Poziv iz Tuzle

Od pre nepune četiri decenije bio sam u stalnoj prepisci s Judžinom Garfildom; sve je počelo kada sam ga pozvao da bude gost Medicinskog fakuleta u Tuzli i održi predavanje na postdiplomskim studijama. Nažalost, prilikom planiranja njegove posete Sovjetskm Savezu moje pismo s pozivom zakasnilo je samo dva dana – već je kupio avionske karte i sačinio plan putovanja – pa u Tuzlu nije doputovao. Godinama posle toga odužio mi se jer je u časopisu „Skripta medika” (Scripta Medica, Banjaluka), koji sam tada uređivao, objavio članak Evalutive measures for resource quality: Beyond the impact factor.[1]

Izvodi iz komentara članka Judžina Garfilda objavljenog u časopisu „Skripta medika” [2]

„… U ovom članku koji je Garfild prezentirao kao predavanje na sastanku Udruženja medicinskih bibliotekara (Medical Library Association), autor iznosi kako je došao na ideju o impakt faktoru. On je prvi put taj naziv (impact factor) pomenuo 1955. godine (Science 1955; 122: 108-11).

Kada je 1961. godine formiran SCI, ta sekundarna naučna publikacija je u pocčetku obuhvatala 600 časopisa i to one koje je pokrivao Current Contents. Da bi proširili broj časopisa u SCI, bilo je nužno odabrati najuticajnije. Author citation index prebačen u Journal citation index i tako je pokazano koji su časopisi često citirani; oni su pridodati časopisima koje je već pokrivao SCI.

Impakt faktor je specijalna mera koja pokazuje koliko je puta prosečan članak,  objavljen u nekom časopisu, citiran u određenoj godini ili nekom drugom vremenskom periodu. Godišnji impakt faktor je odnos između broja citata i broja članaka objavljenih u datom časopisu, a postoji i impakt faktor za časopis. On se izračunava tako što se broj citata radova iz tog časopisa podeli s brojem radova koje je objavio taj časopis u toku dve prethodne godine.

Impakt faktor za časopise eliminiše greške koje bi se desile kod poređenja velikih i malih časopisa, jer kada bi se posmatrao samo ukupan broj citata časopisa, mali ili noviji časopisi bili bi niže rangirani. Podatke o impakt faktoru objavljuje časopis JCR. Interesantno je da se impakt faktor časopisa praćenih u periodu od 15 godina veoma malo menja. Važno je napomenuti da pisma uredništvu, komentare, vesti, in memoriam članke, intervjue i slične članke ne uključuje imenitelj pri izračunavanju impakt faktora. Račun za impakt faktor časopisa izgleda ovako: A = ukupan broj citata u 2009. godini članaka iz 2007. i 2008. godine iz nekog časopisa.  B = broj članaka koji su u tom časopisu objavljeni 2007. i 2008. Godine. C = A/B = impakt faktor za 2009. godinu.

Ključne odrednice impakt faktora nisu broj autora ili članaka u određenoj oblasti, već gustina citata i starost citirane literature. Veličina oblasti dovodi do povećanja broja tzv. Supercitiranih radova. I dok nekoliko desetina radova koji opisuju nove metode imaju enormnu citiranost, hiljade drugih radova o metodama ili revijskih članaka nisu često citirani. Objavljivanje osrednjih radova neće neminovno dovesti do povećanja impakta časopisa. Primeri klasičnih supercitiranih radova su Lorijev (Lowry) method za određivanje proteina, koji je citiran u preko 300.000 članaka ili EM Southern Blot tehnika koja je citirana preko 30.000 puta.

Među 38 miliona članaka koji su citirani u periodu od 1900 do 2005. godine, samo je 0,5% č̌lanaka citirano više od 200 puta. Biblioteka Matice srpske u Novom Sadu ima liste citata autora iz Srbije, a pre dvadesetak godina je izradila i listu citiranosti autora iz Bosne i Hercegovine.

Kategorizacija časopisa pomoću JCR koju pravi Thomson Scientic (ranije Thomson ISI), nije perfektna, kaže dr Judžin Garfild. Zato su Pudovkin, on i neki drugi pokušali da grupišu časopise objektivno. Imajući u vidu da se za izbor u nastavna i naučna zvanja često koristi rangiranje časopisa, treba izraziti oprez kod apsloutnog prihvatanja tih rang-listi. Bolje je kombinovati taj novi pristup s tradicionalnim. Uz to, striktna primena rangiranja časopisa ima za posledicu da mnogi istraživači u zemljama s nisko rangiranim naučnim časopisima izbegavaju da publikuju u domaćim časopisima, čak i onima koji izlaze na engleskom jeziku. To vodi sve većem zaostajanju časopisa u manje razvijenim zemljama. Da bi se to izbeglo, univerziteti daju uvećanu vrednost radovima koji se publikuju lokalno.

Biomedicinski časopisi iz bivše Jugoslavije i iz novonastalih republika imaju veoma nizak impakt faktor (impakt faktor za Srpski arhiv se kreće svake godine ispod 0,1). Zbog ovog i drugih razloga urednici nekih časopisa nastoje da objavljuju glavne ili sve istraživačke radove na engleskom jeziku i da časopis bude besplatno dostupan čitaocima putem interneta kako bi se uticaj publikacija proširio.

Neki časopisi koriste Open Journal Systems  ili druge elektronske sisteme pomoću kojih se šalju radovi, vrši komunikacija s urednicima, recenzentima i ostalima koji učestvuju u pripremi i objavljivanju članka u časopisu, a na kraju i sa čitaocima. U svakom slučaju, ta nastojanja malih časopisa ne vode samo podizanju kvaliteta publikacija, već i kvaliteta istraživanja.

Dr Stanislava Miloševioć, Čikago

„Uspavane lepotice”

U vreme UN blokade Srbije, zamolio sam dr Judžina Garfilda da uredniku naučnog dodatka u „Politici”, Stanku Stojiljkoviću, da intervju. On je to, bez obzira na sramnu odluku Ujedinjenih nacija, rado prihvatio.  Kasnije je Judžin Garfild pomoću svog programa HistCite izvršio pretragu citiranja tri srpska naučnika (slika 1). Tu je, pored Milutina Milankovića i Ivana Đaje, uključio moje ime.[3]

Slika 1. Citiranost publikacija tri autora iz Srbije od 1916. do marta 2011. godine.

Ovo pretraživanje izvršio je Judžin Garfild pomoću HistCite programa. Interesantno je da su radovi Milana Milankovića od 1928. do 1960. godine veoma retko citirani, a posle toga počinje uspon broja citata. Takav tip citiranja, kada se zapostavljena ili skoro zaboravljena istraživanja odjednom aktuelizuju, svrstava se u kategoriju„ uspavana lepotica” (Sleeping Beauty). Najpoznatiji primer za takvu uspavanost su istraživanja Gregora Mendela koja je vršio od 1856. do 1863. godine; niko mu nije duže od trideset godina verovao, jer „matematika se ne može primenjivati u biološkim naukama”.

Slično su postupili i Milankovićevi savremenici; ni oni nisu verovali da viša matematika može objasniti klimatske promene. Za razliku od obrasca citiranosti Milankovićevih radova, radovi naučnika (druga dva primera) obično se citiraju samo nekoliko godina nakon nihovog objavljivanja, a kasnije sve ređe jer dolaze novija istraživanja koja potiskuju završena i/ili zastarela.

Ako se obrazac citiranja vrhunskih naučnika uporedi s citiranjem vrhunskih književnika i filozofa, uočava se da su, u proseku, dela prvih citirana mnogo kraće, a ostvarenja drugih citiraju se dugotrajno, ako ne i večito. Razlog za razliku je što dela naučnika otkrivaju saznanja o prirodi i društvu koja vremenom bivaju potisnuta novijim, a ostvarenja iz humanističkih disciplina (književnika i filozofa) otkrivaju drugačije odlike čoveka.

Reference

1. Garfield E. Evaluative measures for resource quality: Beyond the impact factor. Scr Med  2010;41:7-12.

2. Milošević S. Komentar članka. Scr Med 2010;41:12-3.

3. Igić R, urednik. Naučno istraživanje i naučna saopštenja. Banjaluka, Medicinski fakultet, 2017.

NOBELOVCI SU NAJCITIRANIJI

Nobelovci objavljuju pet puta više radova od prosečnih autora, a citirani su 40 do 50 puta više! Analizu citiranosti ne treba koristiti za pojedinačno upoređivanje primenjene sa listom naukom.

Prošlogodišnja „Politikina” lista stotinu najcitiranijih domaćih naučnika i dalje uznemirava naučničke duhove. U međuvremenu su se mnogi javljali da saznaju kada će biti objavljen novi, dopuljen spisak. Razumljivo je da se s najvećom gorljivošću iščekuje kako su svrstani akademici koji oličavaju vrhunac ovdašnjeg naučnog stvaralaštva.

No, nije mali broj onih koji su odmah odbacili ovakakv način vrednovanja naučnih dostignuća. Zato smo se obratili dr Judžinu Garfildu, osnivaču znamenitog Instituta za naučne informacije u Filadelfiji i tvorcu merenja naučnih rezultata pomoću navođenja (citati), da objasni u čemu su preimućstva i nedostaci ovakvog vrednovanja. Čuveni izučavalac scientonterije se odazvao molbi i za čitaoce „Politike”, koja prvi put u nas objavljuje razgovor s njim, odgovorio na nekoliko pitanja.

Gospodine Garfild, da li su naučni citati najpouzdanije merilo naučnog doprinosa?

Šta vi podrazumevate pod naučnim doprinosom? Indeks naučnih citata (SCI) može se koristiti za merenje produktivnosti naučnika, imajući u vidu šta objavljuju. On se, isto tako, može koristiti za merenje njihovog uticaja (navođenje autora u kasnijim člancima). Uvek preporučujemo, kad god je mogućno, da se indikatori navođenja koriste u kombinaciji s drugim pokazateljima, čak i sa ličnim merilima.

Koliko ih naučnici u svetu prihvataju? U mojoj zemlji se mnogi opiru ovakvom vrednovanju?

Za procenjivanje naučne aktivnosti široko se korisiti i analiza navođenja. Siguran sam da imam mnogo naučnika koje ta analiza uznemirava, alim ima mnogo drugih koji su njome ushićeni. Prema mojem iskustvu, podaci SCI, kada se pravilno koriste, mogu izuzetno da pomognu. Kada se ti podaci loše koriste, mogu biti izuzetno opasni. Tako, na primer, pre više godina Italijanski istraživački savet jednostavno je korisitio SCI da utvrdi da li su njihovi naučnici-istraživači objavili jedan jedini članak u priodu od deset godina. Važno je zapaziti koliko je mnogo naučnika-političara bilo u stanju da koristi istraživačke fondove, iako u periodu od deset ili dvadeset godina nisu objavili nijedan članak.

U bivšem Sovjetskom Savezu bilo je mnogo akademika u sličnom stanju. Nedavno je Fondacija Soros upotrebila SCI da utvrdi koji je od njih nešto objavio ili bio citiran u nekom od međunarodnih časopisa. Prirodno je i mogućno da naučnici lakše objavljuju radove u svojim lokalnim časopisima. Ali, čak i tada, koliko ih njihovi zemljaci često citiraju? U jednoj studiji francuske nauke, koju sam objavio pre više godina, pronašli smo da su francuski naučnici više citirali stranu literaturu nego sopstvenu.

Postoje li drugi pokazatelji koji upotpunjuju sliku o uspešnosti nekog naučnika?

Da bi se utvrdila produktivnost hemičara ili biologa, morate koristiti hemijske ili biološke izvode (apstrakte). A za lekare možete koristiti „Indeks medikus”. Međutim, možete propustiti članke koji spadaju u multidisciplinarne oblasti. Nijedan od tih indeksa neće vam reći koliki je uticaj citiranosti. Zbog žalbi manjih zemalja da SCI, kao izvor podataka, nije koristio sve okalne časopise, uvek je moguće sastaviti lokalni indeks navođenja (citiranosti).

Nisu li citatima favorizovani naučnici koji istražuju u najpropulzivnijim disciplinama?

Vi pitate „propulzivnim  disciplinama”? Pretpostavljam da mislite na oblasti koje se brzo razvijaju. To pitanje je, kako bih rekao, proročanstvo koje se samo ispunjava. Prema definiciji, visokopropulzivne discipline treba da budu često navođene. S druge strane, ako se vaše pitanje odnosi na razlike među disciplinama, onda je prirodno da će ih biti. Podatke o matematičarima ne treba upoređivati sa podacima o biohemičarima. Uticaj se delimično utvrđuje prosečnim brojem referenci citiranih u prosečnom članku. Biohemičari tri puta više citiraju članke nego matematičari. Uz to, biohemičari citiraju mnogo novije, dok matematičari često citiraju starije radove.

Obuhvataju li citati monografije, naučne skupove, knjige i tako dalje?

SCI uzima u obzir svaku knjigu ili monografiju koja je citirana u časopisima. Pored toga, kao izvor podataka za SCI uključeno je nekoliko stotina monografskih serija (knjiga koje je napisao veći broj autora). Međutim, većina knjiga koje je napisao jedan autor nije uzeta kao izvor podataka za SCI ili za SSCI (Indeks citiranja društvenih nauka). Pregledi knjiga široko su obuhvaćeni u SSCI. Da ponovim: da bi se utvrdilo da li je neka knjiga citirana, treba koristiti SCI, SSCI ili AHCI (Indeks citiranja humanističkih nauka i umetnosti).

Može li se na osnovu citiranja predvideti da li će nko dobiti Nobelovu nagradu?

Veoma sam mnogo pisao o korišćenju SCI u cilju predviđanja ko će dobiti Nobelovu nagradu. U časopisu „Sajentist” pre nekoliko godina objavljen je veći broj članaka o tome. Opet, odgovor zavisi od vaše definicije anticipacije. Ponovljene studije su pokazale da se dobitnici Nobelove nagrade nalaze među najcitiranijim autorima. Nobelovci objavljuju pet puta više radova od prosečnog autora i citirani su 40 do 50 puta više od prosečnih autora. Našu prvu studiju o tome načinili smo pre gotovo 30 godina.

Kako pomiriti fundamentalna i aplikativna istraživanja? Ovi drugi kažu da su naučnici fundamentalci u prednosti?

Da bi se uporedilo fundamentalno ili bazično s primenjenim istraživanjem, analiza citiranosti mora se veoma brižljivo koristiti. Studije koje su obavili Holanđani, a posebno Kornelus Lepen iz Holandske naučne fondacije, pokazale su da je pomoću analize citiranosti mnogo teže procenjivati tehnologiju, ukoliko se ne uzme u obzir litaratura o patentima. S druge strane, šta podrazumevate pod „primenjenim istraživanjem”? Hiljade naučnih članaka (radovi) predstavljaju, u stvari, osnovu za primenjeno istraživanje i mnoge marketinške organizacije koriste SCI za praćenje primene bazičnih naučnih radova.

Da ponovim: analizu citiranosti ne treba koristiti za pojedinačno upoređivanje primenjene sa listom naukom.

Stanko Stojiljković

(POLITIKA, 19. mart 1994)

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar