ARGUSOV POGLED

TVRDI DOLAR, MEKI JUAN

Ubrzana izgradnja Kine

Mnoge afričke i južnoameričke države preferiraju kineske investicije u odnosu investicije Vašingtona. Od Kineza prosto stiže mekši novac. A za Kinu je to i način za preusmeravanje sveta sa američkog dolara, kroz podsticanje zemalja da svoje dolarske rezerve zamene za juanske. To se već odvija sve većom brzinom.

Peter Kenig

Kineska ekonomska filozofija je sušta suprotnost zapadnjačkoj. Zapad uvek nastoji da podrije interese svojih partnera, bilo da se radi o trgovinskim ili političkim sporazumima; bilo da su ti partneri sa zapada – kao njihova manja i slabija braća – ili da su sa istoka, juga ili odakle već – uvek postoji element eksploatacije, jednostrane uzvišenosti, izigravanja partnera ili dominacije. Jednakost i poštenje su nepoznanica za Zapad.

Ili bolje rečeno, čak i da je takav koncept nekada bio poznat – makar u nekim zemljama i makar kod nekih ljudi – on je izbrisan indoktrinacijom neoliberalnog razmišljanja koje podrazumeva egocentričnost, mentalni sklop definisan kao „ja na prvom mestu”; kao i čistu, sveprožimajuću doktrinu „maksimiziranja profita”, kratkoročnog razmišljanja, momentalnog zadovoljenja potreba. Ekstremnijim rečnikom– ubijmo danas za šansu ili sporazum koje ćemo imati sutra. Trgovina fjučersima je epitom manipulatorskih ekonomskih vrednosti. Ali samo na kapitalističkom Zapadu.

Ovo je postala ključna odlika zapadnih finansija i trgovine. Manipulacija i eksploatacija ispred etike; profitÜber Alles! Je l’ vam to možda zvuči kao fašizam? E pa i jeste. A ukoliko partner ne nasedne na zamku, na snagu stupa prinuda i na kraju u igru ulaze zapadne vojske sa bombama i tenkovima i zadatkom smene režima – uništavajući tako zemlju nad kojom Zapad želi dominaciju. To je zapadnjačka brutalna ekonomija – potpuna hegemonija. Ne deli se ništa.

Za razliku od zapadnih investicija,
dobit kineskih investicija se deli
sa partnerima. Kineske investicione
i rudarske koncesije 
nisu stečene prisilom,
nego fer pregovaranjem.

Kineski pristup je bitno drugačiji. Njegova suština je u deljenju, participaciji, uzajamnoj koristi. Kina ulaže milijarde dolara u zemlje u razvoju – u Aziji (naročito u Indiju, a sada takođe i u Pakistan), Africi, Južnoj Americi, i to pre svega u infrastrukturne projekte, ali i iskopavanje prirodnih resursa. Za razliku od zapadnih investicija, dobit kineskih investicija se deli sa partnerima. Kineske investicione i rudarske koncesije nisu stečene prisilom, nego fer pregovaranjem. Kineski investicioni odnos sa partnerskom zemljom ostaje miroljubiv i nema invazivne i zloupotrebljavajuće aspekte, kao što je to slučaj kod većine zapadnih aranžmana u kojim se pretnje i topovi koriste za ostvarivanje željenog cilja.

Od fizičkog do dužničkog rostva

Naravno, Zapad se žali na kineske investicije, laže kako su zloćudne, a u stvari je uplašen zbog kineske konkurencije u Africi i Južnoj Americi – kontinentima koji se i dalje tretiraju kao zapadni domen pošto su vekovima bili kolonizovani od strane zapadnih sila i imperija, a danas egzistiraju u formi neokolonijalizma koji ne održava toliko sirova vojna snaga, koliko jezivo finansijsko gušenje sprovođeno sankcijama, bojkotima, embargom i drugim krajnje ilegalnim metodama sa aspekta bilo kakvih međunarodnih standarda. Ali nema tog međunarodnog zakona koji se poštuje. Međunarodni sudovi i sudije su prisiljeni da se povinuju diktatima Vašingtona, inače im se ne piše dobro.

Uzmimo primer Zapadne i Centralne Afrike, nekadašnjih francuskih kolonija. Francuska zapadnoafrička zona obuhvata osam zemalja: Benin, Burkinu Faso, Gvineju Bisao, Obalu Slonovače, Mali, Niger, Senegal i Togo, dok francuska centralnoafrička zona pokriva šest zemalja – Kamerun, Centralnoafričku Republiku, Čad, Repubiku Kongo, Ekvatorijalnu Gvineju i Gabon. Svih 14 zemalja ima istu valutu, odnosno CFA franak (CFA stoji za Communauté financière africaine, odnosno „afričku finansijsku zajednicu”).

Emanuel Makron sa francuskim vojnicimau Maliju

Tačnije radi se o dve odvojene valute, ali u stalnom paritetu i stoga razmenljive. Zapadna i Centralnoafrička monetarna unija imaju odvojene centralne banke – Banque Centrale des États de l’Afrique de l’Ouest, odnosno BCEAOsa sedištem u Dakaru (Senegal) i Banque des États de l’Afrique Centrale, odnosno BEACu Jaundeu (Kamerun). Za obe valute garantuje Francuska. To znači da ne samo da ekonomije ovih 14 zemalja zavise od Francuske, već i da postavljanje vrednosti valute (koja trenutno iznosi 655 CFA franaka za jedan evro) u potpunosti spada u nadležnost Centralne banke Francuske. Ova ultrakomplikovana struktura napravljena za bivše-sadašnje francuske kolonije nije samo posledica francuskog računovodstva, nego pre svega sredstvo kamufliranja očiglednih zloupotreba.

Sa francuskom kontrolom valuta zapadne i centralne Afrike, spoljnotrgovinski kapacitet ovih zemalja je sveden na ono što dopušta Francuska, koja tako uživa de facto monopol nad proizvodnjom u ovim zemljama. Ukoliko Francuska prestane da kupuje robu svojih „bivših-sadašnjih”kolonija, ove zemlje će bankrotirati jer nisu mogle da naprave alternativna tržišta pod francuskim jarmom. Tako su one uvek u (ne)milosti Francuske, MMF-a, Svetske banke i Afričke razvojne banke. Od fizičkih robova, početkom šezdesetih postali su dužnički robovi neoliberalnog doba.

„Bivše”francuske kolonije moraju da
pozajmljuju sopstveni novac od Centralne
banke Francuske! Slično dužničko
porobljavanje se odvija i u bivšim
britanskimi portugalskim kolonijama.

Uz to, kako bi se osigurale garancije francuskog Ministarstva finansija, 85 odsto deviznih rezervi ovih zemalja Centralna banka Francuske drži u blokadi, a dotične zemlje ih mogu koristiti samo uz specijalnu dozvolu, i to kao – verovali ili ne – pozajmicu. Zamislite! „Bivše”francuske kolonije moraju da pozajmljuju sopstveni novac od Centralne banke Francuske! Slično dužničko porobljavanje se odvija i u bivšim britanskim i portugalskim kolonijama, iako ništa od toga ne može da se poredi sa flagrantnom eksploatacijom koju vrše Francuzi.

Kad se ovo ima u vidu, stvarno je pravo čudo što su kineski investitori oberučke prihvaćeni u Africi. A poznajući manipulatorske i poremećene zapadnjačke mentalne sklopove, nije ni čudo da Kina biva demonizovana od strane Zapada kao „surovi eksploatator Afrike”, iako se događa upravo suprotno. Ali svemoćni zapadnjački lažovsko-propagandni mediji su isprali mozgove zapadnih naroda da veruju kako Kina krade afričke prirodne resurse. Kinesko poštenje je zaista žestok konkurent za uobičajeno zapadnjačko varanje i trikove.

Oslobađanje od dolara

U Africi Kina nije samo fokusirana na kupovinu i trgovinu prirodnim resursima, nego se bavi i obučavanjem i korišćenjem lokalne afričke pameti za transformisanje Afrike iz roba Zapada u ravnopravnog partnera. Na primer, kako bi se pojačala afrička autonomija, Kina koristi pristup koji je Gadafi nameravao da primeni – ulazi u sistem bežične telefonije, osvaja deo tržišta efikasnim baterijama i pruža jeftinije i efikasnije usluge od zapadnjaka, čime se direktno takmiči sa zapadnim eksploatatorskim tržištem telefonije u Africi. Kineski telefoni stižu sa sopstvenim pretraživačima kako bi internet na kraju bio dostupan i u najudaljenijim krajevima Afrike, što bi dalo vrhunski alat za obrazovanje.Suprotstavljanje multimilijarderskim tržištima SAD i EU bio jejedan od razloga zašto je Gadafi tako brutalno ubijen od strane NATO snaga pod vođstvom Francuske. Naravno, kinesko prisustvo će biti nešto teže ukloniti od Gadafijevog.

Ovo je samo jedan od signala da Kina nije u Africi – ili Aziji, ili Latinskoj Americi – samo zbog legendarnog američkog „brzog dolara”, nego zbog iskrenih investicija u dugoročni ekonomski razvoj koji uključuje razvoj transportnih mreža i efikasnih i nezavisnih finansijskih sistema koji bi mogli da izbegnu zapadne SWIFT i FED/Volstrit bankarske strukture kroz koje se američke sankcije nameću. Ovo bi moglo da uključi i uspostavljanje blokčejn valuta pod državnom kontrolom – setite se primera venecuelanskog „petra“ sa hidrokarbonskom podlogom – i povezivanje afričkih valuta sa juanom i ŠOS monetarnim sistemima – čime bi Afrika bila oslobođena hegemonije dolara.

Uz pomoć Kine i Rusije, Afrika bi zaista mogla da postane predvodnik u kripto-valutama, pa bi – u slučaju Zapadne i Centralne Afrike – 14 zemalja mogle da steknu finansijsku nezavisnost i da, na veliku žalost Centralne banke Francuske, upravljaju sopstvenim finansijskim resursima, slamajući tako malo poznati francuski jaram. Vrlo je moguće da će uz kinesku razvojnu pomoć Afrika postati značajan trgovinski partner Istoka, ostavljajući zapadnjačko eksploatatorsko i zlokobno poslovanje sa svojim bankarskim magnatima u blatu.

Si Đinping u poseti Zimbabveu

Američka privatna investiciona agencija „Prekookeanska kooperacija za privatne investicije”(Overseas Private Investment Cooperation – OPIC) zabrinuta je što američki investitori gube od kineskih i želi da se američke korporacije takmiče agresivnije – što je upravo ono što Afrika odbacuje: siledžijsko-bombaški pristup Amerike za nametanje svojih trgovinsko-koncesionih pravila uz pomoć MMF-a i Svetske banke. Afrika – konačno – teži suverenosti, odnosno samostalnom odlučivanju o sopstvenoj finansijskoj i političkoj sudbini. Ovo podrazumeva i biranje investitora i trgovinskih partnera prema sopstvenim afinitetima.

Mnoge afričke i južnoameričke države preferiraju kineske juanske investicije u odnosu na dolarske investicije Vašingtona. Od Kineza prosto stiže mekši novac. A za Kinu je to i način za preusmeravanje sveta sa američkog dolara, kroz podsticanje zemalja da svoje dolarske rezerve zamene za juanske. To se već odvija sve većom brzinom.

Od voza do baterije

Kineska perspektiva na domaćem i spoljnom planu je ništa manje nego spektakularna. Kod kuće grade najsavremeniju transportnu infrastrukturu poput brzih pruga kojima, na primer, povezuju Šangaj i Hangžou, presecajući trajanje puta sa jednog i po sata na 45 minuta. A kineski superbrzi „metak voz”prvi put povezuje Hongkong sa ostatkom zemlje, pri čemu je trajanje putovanja od Hongkonga do Pekinga skraćeno sa 24 časa na 9 časova. U oktobru ove godine, nakon devet godina izgradnje, predsednik Si Đinping je otvorio najduži pomorski most na svetu, koji povezuje Hongkong sa Makaom i kontinentalnim kineskim gradom Žuhajom. Most je dugačak 55 kilometara – što je nekih 20 puta duže od Golden gejta iz San Franciska. U okvirima urbanog razvoja, planira se izgradnja postojećih i novih multimilionskih gradova koji niču za manje od jedne generacije.

Kina je upravo izgradila 2,1 milijardi dolara vredan industrijski park veštačke inteligencije (AI), a ne žmuri ni na polju ekološke zaštite gde ulaže milijarde u istraživanje i razvoj alternativnih, čistih energija, naročito solarne i njenih potencijala za skladištenje, kao i naredne generacije baterija koje bi prevazišle obične litijumske, pri čemu se eksperimentiše sa čvrstim litijumom, elektrolitima, grafenom i bakarnom penom. I to nije sve. Svaka od navedenih tehnologija baterija pruža uvećani kapacitet, bezbednost i poboljšane brzine punjenja i pražnjenja.

Na domaćem i međunarodnom frontu, inicijativa „Pojas i put”– poznatija kao „Novi put svile”– predstavlja fenomenalnu inicijativu Sija Đinpinga za povezivanje sveta od Kine do Zapadne Evrope pomoću nekolicine transportnih ruta, što bi u prvom redu dovelo do razvoja zapadne Kine, istočne Rusije, Centralne Azije i Istočne Evrope. Ovaj masivni ekonomsko-razvojni program uključuje industrijske parkove, trgovinsku i kulturnu razmenu, istraživanje i razvoj kroz postojeće univerzitete i nove naučno-prosvetne centre. Predviđene su i pomorske rute koje bi preko Kenije i Južne Evrope stizale u Afriku, povezujući Bliski istok, grčku luku Pirej i Iran. Planirana je i južna ruta koja bi dosezala do juga Latinske Amerike.

Pitanje je bitno jer kineske zalihe novca
zavise od kineskog ekonomskog proizvoda,
za razliku od zapadnih valuta koje su
čisto virtuelni novac.

Poduhvat je tako ogroman da je nedavno ušao i u kineski ustav. U narednim decenijama, pa možda i čitavom veku, mobilisaće milijarde juana investicija, uglavnom iz Kine, Rusije i drugih zemalja ŠOS, kao i evropske partnere – a pre svih pekinšku AIIB (Azijsku infrastrukturnu investicionu banku) koja već okuplja 70 zemalja, uključujući Australiju, Kanadu, zemlje Zapadne Evrope i dvadesetak drugih perspektivnih zemalja, ali ne i Sjedinjene Američke Države.

Kineska peta kolona

Naravno, nije da pred ovim gigantskim projektom nema izazova. Iako je obaveza „dokazivanja kreditne dostojnosti”vezivanjem za MMF i Svetsku banku otišla u daleku prošlost osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, Kina je i dalje vezana za MMF i SB. Zašto? Po mom mišljenju, to dokazuje dve stvari. Narodna banka Kine – odnosno kineska centralna banka – i dalje je pod kontrolom Federalnih rezervi i Banke za međunarodna poravnanja (centralna banka svih centralnih banaka), i snažne pete kolone koja ne prepušta ni milimetar svoje moći. Kinesko rukovodstvo bi moglo da implementira neophodne izmene ka punoj finansijskoj suverenosti, ali zašto se to ne događa? Zbog zapadnih pretnji i njihovih tajnih službi koje su tokom proteklih sedam decenija postale još sofistikovanije mašine za otimanje i „neutralisanje”.

19. Kongres Komunističke partije Kine

Sledeće pitanje jestekoliki je limit kineskih pozajmica za zemlje koje planiraju ili su se već uključile u inciijativu „Pojas i put”kako bi im se pomoglo da otplate dugove prema Zapadu i integrišu se u novi istočni ekonomski model i monetarni sistem. Pitanje je bitno jer kineske zalihe novca zavise od kineskog ekonomskog proizvoda, za razliku od zapadnih valuta koje su čisto virtuelni novac.

Takođe, kako će se urediti vlasništvo nad nekretninama u inostranstvu, odnosno infrastrukturom koja će biti finansirana i izgrađena? Da li će to biti kineska imovina, uvećavajući tako kinesku kapitalnu bazu i protok novca, ili će se ispregovarati neke dugoročne koncesije nakon kojih će države moći da isplate njihovu cenu kako bi pribavile suvereno pravo vlasništva? Ili će se imovinom upravljati akcionarski sa Kinom? Ovo su bitna pitanja, naročito kada se imaju u vidu ogromne investicije „Novog puta svile”planirane za naredne godine. Ove odluke bi trebalo da autonomno donese kinesko rukovodstvo, potpuno izvan uticaja zapadnjačkih monetarnih careva iz MMF-a i SB.

Još jedan faktor na koji se polako ali sve glasnije skreće pažnja na Zapadu – naravno u cilju demonizacije Kine i obeshrabrivanja zemalja „civilizovanog Zapada”da sarađuju sa Kinom – jeste kineski koncept „socijalnog rejtinga”. On je umnogome baziran na onome što Zapad naziva diktatorskom državom nadzora u kojoj se građanima otimaju slobode – sa sve kamerama i facijalnom rekognicijom. Naravno, totalno se ignoriše zapadnjački nadzor u stilu orvelijanskog „Velikog Brata”i aparat laži koji sebe naziva demokratijom. Tačnije, to je nekadašnja demokratija koju elita plutokrata postepeno i kroz snažno propagandno ispiranje mozgova konvertuje u otvoreni fašizam – mi na Zapadu smo skoro stigli do te tačke. I to na štetu „tihe jagnjadi”– kako bi to rekao Rajner Mausfeld u svojoj najnovijoj knjizi „Zašto su jagnjad tiha”. Da, upravo to smo postali – tiha jagnjad.

Lako je demonizovati Kinu u njenom pokušaju da stvori harmoničnije, kohezivnije i mirno društvo. Naravno, ovakav tip nadzora u Kini, kao i na Zapadu, u velikoj meri razara individualizam, samostalno razmišljanje, ograničavajući stoga ljudsku kreativnost i slobodu. Ovo je pitanje kojim će kineska socijalistička vlast, nezavisno od zapadnih kritika, verovatno morati da se pozabavi uskoro kako bi očuvala jedan od ključnih principa kineskog društva – „društvenu koheziju”i osećaj jednakosti i slobode.

Šta je sistem „socijalnog rejtinga”? To je digitalni otisak svega što Kinezi rade, kao privatni građani, kao korporativni menadžeri u proizvodnji, kao bankari, radnici, prodavci hrane ili bilo ko drugi, i to kako bi se stvorio ambijent pune transparentnosti (to je cilj, iako je daleko od ostvarenog) u kojem bi se videla „kreditna dostojnost”građana i korporacija u finansijskom smislu, ali i kriminalni dosije, političkie sklonosti, stepen radikalizma, sklonost terorizmu (interesantno je kako kod većine slučajeva terorističkih napada na Zapadu zvaničnici kažu kako su teroristi bili od ranije poznati policiji – što naprosto nameće zaključak da su oni delovali uz prićutni pristanak snaga reda), kako bi se pojačala bezbednost hrane u restoranima i kod prodavaca namirnica.

Drugim rečima, cilj je uspostaviti korporativne i individualne „bodovne karte”koje će funkcionisati kao sistem nagrađivanja i kažnjavanja, po principu „štapa i šargarepe”. U zavisnosti od kriminala ili odstupanja od zakona, možete biti kažnjeni i otići u minus sa bodovima, što možete popraviti ukoliko promenite ponašanje. Život pod belegom negativnog broja bodova bi mogao da, na primer, podrazumeva ograničen pristup udobnim i brzim putovanjima, vozovima, avionima, pojedinim kulturnim događajima i drugom. Da, ideja formiranja stabilnog društva ima i svoje mane. Nadzor razara najveći deo individualizma i kreativnosti i podstiče konformizam. Vodilja vlade jeste „želimo društvo u kojem ljudi neće želeti da krše pravila, ali prvi korak je da se plaše da krše pravila”.

Postavljanje uličnih kamera na trgu Tjenanmen

Na kraju, pitanje je da li će pristup „socijalnog rejtinga”koji podrazumeva totalitarni državni nadzor u kojem se svi podaci beleže u mrežu potpune kontrole biti koristan ili poguban za kineski cilj realizacije izuzetnog i egalitarističkog pristupa ekonomskom razvoju, transportne i industrijske infrastruktrue, naučnog istraživanja i kulturne razmene poznate kao „Pojas i put”, odnosno „Novi put svile”. Budućnost nosi odgovor na to pitanje, ali Kinezi nisu sami. Oni imaju pouzdane partnere u ŠOS-u, a poduhvati dugoročnog ekonomskog razvoja nikada ne funkcionišu u linearnim vrednostima, nego sa nepoznatom dinamikom za koju su ljudska bića unikatno adaptirana.

(Izvor Novi Standard)

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar