SENKE SEĆANJA

U KANDŽAMA TUBERKULOZE

Pixabay

Pixabay

 

Prof. dr Dušan Popovac

Na proslavi trideset godina mature sretnem se s drugom iz osnovne škole. Razišli smo se posle upisa na studije. Svako je izabrao da studira onu oblast kojom je osmišljavao svoje životne planove i želje. I tako moj prijatelj je postao poznati ekonomista, a ja lekar, stručnjak za bolesti pluća i tuberkulozu.

– Sećaš li se, Dragiša, početka našeg školovanja? – upitah ga i dodadoh: Rat tek beše prestao i mi, za tri letnja meseca, završismo prvi razred.

– Sećam se, sećam. – kroz osmeh poče Dragiša. – Čini mi se kao da je sve to juče bilo! Odmah po završetku rata Srbi, izbegli iz Drenice, vraćali su se u desetine sela, na svoja ognjišta… Pamtim i da su, prethodno, gotovo svi ti povratnici nakratko boravili u Srbici.

Počesmo razgovor o Srbici, koja je bila varoš novijeg datuma, naročito u odnosu na Drenicu, nekadašnji posed Vuka Brankovića. Srbica je počela da niče tek tridesetih godina dvadesetog veka. Mala varoš sa četiri ulice duž kojih je bilo poređano pedesetak jednakih zgrada, građenih za doseljenike iz svih krajeva Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Posle Drugog svetskog rata uveliko se krenulo sa urbanizacijom. Otvorene su pošta, škola, žandarmerija. Bila je sresko mesto sa formiranim sreskim nadleštvima. Imala je, čak, manji hotel.

Onda se vratila i učiteljica Jelena sa suprugom Đurom – nastavih o prethodno započetoj temi. – Bila je niskog rasta, a srpski je govorila tako tečno i dobro da niko ne bi ni pomislio da je poreklom Makedonka.

Znam, znam – nasmeši se Dragiša. – Stanovali su u Gornjoj mali. Kuća im je bila odmah uz moju… A Đuro, njen muž, važio je za najobrazovanijeg čoveka u Srbici. Bio je dobre naravi i svakom je hteo da pomogne…

Naša škola je tokom rata bila demolirana. Odneti su prozori, vrata, krov. Šiptarima, koji su živeli u selima oko Srbice, a zbog kojih su Srbi i drugi pobegli, škola nije bila potrebna, iako druge u bližoj okolini nije imalo.

Ma, tada nam škola nije ni bila potrebna – ljutito odbrusi Dragiša pa se, gotovo istog trena, nasmeši i nastavi. – Bilo je leto, toplo i prijatno. Naročito u hladovini velikih vrba pored rečice Kline. Tamo smo, sećaš li se, na pesku pisali prva slova i brojeve?

To se ne zaboravlja. – odgovorih kao iz topa. – Znam da smo se svi radovali lepom jutru i nastavi kraj reke. Svi smo se sakupljali kod učiteljičine kuće i čekali da se ona pojavi. Kad bismo je ugledali, omah smo stajali u red i, dvoje po dvoje, išli za njom.

Sećali smo se i kako je učiteljica Jelena išla laganim korakom, i često zastajala da se nakratko odmori. Nakašljala bi se po koji put, pa nastavljala istim, laganim korakom. Mi, đaci, u tihom žagoru, poslušno smo koračali za njom.

Ponekad nam je smetalo to zastajkivanje i usporen hod. Čini mi se da smo imali snage da poletimo do reke – pomalo tužnim glasom nastavih. – Od onog dana kad se vratila, u stvari te i početkom sledeće godine, umrle su tri devojčice, naše vršnjakinje…

Kako je sve to bilo tužno – rekoh i nehotice čvrsto stegnuh Dragišinu ruku. – Prvo je umrla Ljubica Milanović, a ubrzo posle i ona devojčica čija je kuća bila blizu reke. Mislim da se zvala Milanka. Nisam siguran ko je treća devojčica, a ni od kojih su bolesti umirale.

Treća je moja sestra Milica – uzdahnu moj prijatelj. – Zvali smo je Kika… Umrla je u Beogradu od tuberkuloznog zapaljenja moždanih opni ili, kako se to stručno kaže, od meningitisa. I Milanka je umrla od meningitisa.

Otćutali smo nekoliko trenutaka, a onda smo se vratili na priču o učiteljici Jeleni. Sećali smo se kako smo te jeseni krenuli u obnovljenu školu koja se nalazila na oko trista metara od učiteljičine kuće. Bilo nas je tridesetak i svi smo voleli svoju učiteljicu. Ona je to osećala i, kad god je smogla snagu, dolazila je u školu.

Ali, zbog bolesti, za koju mi nismo znali, a uvek je prati umor i malaksalost, sve ređe smo je viđali u učionici. Naročito za hladnih jesenjih dana, savladana bolešću, nije mogla nikud iz kuće. Tada smo odlazili na časove u njenu kuću. Za nas, male đake, njena kuća bila je nekako velika, činilo nam se većom od svih kuća u kojima smo mi stanovali.

Kada smo dolazili u ovu neobičnu školu, prethodno razvrstani po grupama, najpre bismo se izuvali u omanjem hodniku. Pošto bismo brižljivo složili obuću, tiho smo ulazili u sobu u kojoj je na krevetu, oslonjena na nekoliko jastuka, sedela naša učiteljica. Lice joj je bilo bledo i podnadnulo, a crvenkaste usne su se jedva pomerale. Govorila je tiho. Videlo se da joj je naporno da govori, ali je ona bila uporna. Povremeno bi se zakašljala i pljunula u posudu koju je držala iza jastuka i pokrivala platnenim salvetama. Mi smo, pomalo uplašeni, sedeli na prostirkama na podu i nemo slušali. Ona nas je učila, objašnjavala, zadavala domaće zadatke i, retko kad, nekog po nešto priupitala.

Pričalo se po Srbici da učiteljica Jelena boluje od tuberkuloze – reče Dragiša. – Naši roditelji ništa nisu znali o toj bolesti, a izgleda da to nije znala ni učiteljica. Oni su bili nepismeni, nisu ni naslućivali koliko je blizina bolesne učiteljice bila rizična za njihovu decu. Njima je bilo važno da deca, pregrmela strahote rata, idu u školu…

Znaš, Dragiša, da sam o tome, veoma često, razmišljao tokom studija – prekinuh ga. – Bio sam zapanjen saznanjem kako se širi tuberkuloza. O tome sam kasnije dosta pisao u svojim udžbenicima za studente i lekare. Uvek mi je bila na pameti naša učiteljica i mi, njeni đaci.

Dobro, doktore, kaži mi šta to bi sa nama? Kako se mi nismo zarazili i ostadosmo zdravi? – upita Dragiša i uperi pogled ka meni.

Svi smo se mi, nema sumnje, inficirali bacilom tuberkuloze od naše učiteljice – počeh da objašnjavam. – Od te infekcije, ma koliko ona bila opaka, odmah ili nešto kasnije oboli manje od deset od stotine onih zaraženih. Na sreću, većina uspe da savlada infekciju. Zamisli da nije tako! Čovečanstvo bi odavno izumrlo od tuberkuloze.

A zašto su, onda, umrle one tri devojčice? – nastavi Dragiša.

Naučno je dokazano da posle prve zaraze odmah oboli troje do petoro, od sto inficiranih – nastavio sam da odgovaam. –Naše vršnjakinje, tri umrle devojčice, bile su u periodu neposredno pred ili u toku puberteta. U tom životnom dobu prirodni imunitet je znatno smanjen i zato su obolele. Leka za tuberkulozu, nažalost, u to vreme nije bilo, Inače, kod svih koji smo u prvom kontaktu savladali infekciju tuberkulozom, ostao je rizik da tokom života od nje obolimo. Ali, opet ne više od tri do pet na sto inficiranih. I to se dešava ako se nađemo u nepovoljnim životnim uslovima smanjenog imuniteta.

Dragi moj druže – ispitivački se obratih Dragiši – stalno se pitam da li je moguće da ni učiteljica Jelena nije znala da boluje od tuberkuloze i da je njen kontakt s nevinom decom, zdravom i do tada nezareženom, bio veliki rizik za njihove živote. Možda je upravo njena blizina bila fatalna za one tri devojčice?

Ne znam pouzdan odgovor na to tvoje pitanje, koje je sada i moja dilema – reče Dragiša. – Kad smo bili mali, verovali smo da ona sve najbolje zna.

Naša učiteljica Jelena je poživela još dve godine od prvih simptoma bolesti i umrla. Njeni brojni đaci su je, u sličnom redu kao onda kad ih je vodila na časove ispod vrba i na pesku im pisala prva slova, ispratili do večne kuće. Slično smo, malo pre učiteljice, ispratili Ljubicu i Milanku. Kiku su ispratile samo njena majka, tetka i baba Vaja. Tri žene u crnini išle su, uplakane, iza pogrebnih kola na Novom groblju u Beogradu.

O autoru

Stanko

Ostavite komentar