АРГУСОВ ПОГЛЕД

У МИРУ НЕМА ИСТОРИЈЕ

Wikimedia Commons

Могуће је, међутим, да рат против вируса, који се тренутно чини као идеално оруђе, којим владе много лакше усмеравају догађаје према својим потребама него у правом рату, заврши, као и сваки рат, тако што ће им се отети контроли.


Проф. др Ђорђо Агамбен

Неопходно је да озбиљно схватимо тезу коју су владе многих држава поновиле више пута, према којој су човечанство и све нације данас у ратном стању. Подразумева се да она служи легитимисању ванредног стања с драстичним ограничењима слободе кретања и апсурдним изразима као што је „полицијски час, као и потезима власти који се тешко могу оправдати. Веза између власти и рата је, међутим, приснија и конзистентнија.

Чињеница је да власти никако не могу трајно без рата. У свом роману Толстој рату супротставља мир, у којем људи мање-више слободно прате своје жеље, своја осећања и мисли и који му се чини као једина стварност, насупрот апстракцији и ратној лажи, у којој као да све настаје из неумољиве потребе.

Сличну представу видимо и на фресци у здању градске скупштине у Сијени, на којој Лоренцети приказује град у миру, где се становници слободно крећу у складу са својим занимањима и задовољствима, док у првом плану неке девојке плешу држећи се за руке…

Иако се фреска традиционално назива Добра владавина (Il buon governo), таквим или сличним стањем, сатканим од малих дневних догађаја из заједничког живота и руковођеног жељама свакога од нас, заправо се дугорочно не може управљати.

Управо због тога силе које желе да владају светом морају пре или касније прибећи рату, без обзира да ли је он стваран или пажљиво симулиран. А будући да у доба мира човеков живот тежи изласку из сваке историјске димензије, не изненађује то што владе данас не презају од мисли о томе како рат против вируса означава почетак нове историјске епохе, у којој ништа неће бити исто као пре.

Иако може бити подвргнуто ограничењима и контроли сваке врсте, такво стање по својој природи тежи избегавању прорачуна, планова и правила – или је то макар тајни страх моћника. То се може изразити на још један начин, ако кажемо да је историја, без које је моћ готово незамислива, строго повезана са ратом, док је живот у миру по дефиницији стање без историје. Назвавши свој роман Историја (La Storia), у којем је прича о једноставним животима људи супротстављена ратовима и катастрофалним догађајима 20. века, Елса Моранте је сигурно тако нешто имала на уму.

Управо због тога силе које желе да владају светом морају пре или касније прибећи рату, без обзира да ли је он стваран или пажљиво симулиран. А будући да у доба мира човеков живот тежи изласку из сваке историјске димензије, не изненађује то што владе данас не презају од мисли о томе како рат против вируса означава почетак нове историјске епохе, у којој ништа неће бити исто као пре.

Многи међу онима који не признају да упадају у замку ограничења слобода, прихватају такву ситуацију управо зато што су уверени, не без трунке поноса, да улазе – после скоро 70 година мирног живота, односно живота ван историје – у нову еру. Чак и ако, као што је већ очигледно, то буде доба ропства и жртвовања, у којем ће све што живот чини вредним живљења претрпети понижење и ограничење, они се томе добровољно подвргавају, јер тврдоглаво и наивно верују да ће тако пронаћи нови смисао живота, ни не слутећи да ће изгубити онај који су имали у миру.

Могуће је, међутим, да рат против вируса, који се тренутно чини као идеално оруђе, којим владе много лакше усмеравају догађаје према својим потребама него у правом рату, заврши, као и сваки рат, тако што ће им се отети контроли. И можда тада, ако не буде касно, људи опет потраже онај неконтролисани мир којег су се тако непромишљено одрекли.

(Извор Пешчаник)

О аутору

Stanko

Оставите коментар