ARGUSOV POGLED

UBRZAVANJE ISTORIJE

Zemlja (CC0)

Sve pojave koje su karakterisale međunarodni pejzaž pre pojave virusa, sada će biti jasnije uočljive nego ikada pre. Biće to konture sveta koji dolazi.


Ričard Has

Prolazimo kroz nešto što se po svakom parametru može opisati kao velika kriza, pa je prirodno pretpostaviti da će se pretvoriti u prekretnicu savremene istorije. U mesecima nakon pojave COVID-19 – bolesti koju izaziva novi koronavirus – analitičari različito prognoziraju kakav će svet pandemija ostaviti iza sebe. No, većina smatra da će svet u koji ulazimo biti fundamentalno drugačiji od onog koji je postojao ranije. Neki predviđaju da će pandemija iznedriti novi svetski poredak pod dominacijom Kine, drugi veruju da će doći do propasti kineskog rukovodstva. S jedne strane se priča da je ovo kraj globalizacije, s druge se nadaju da će doći do nove epohe svetske saradnje. A tu su i oni koji predviđaju da će nacionalizam dobiti turbo ubrzanje, da će slobodna trgovina biti podrivena, a da će u nizu zemalja doći do smene režima – ili da će se dogoditi sve to zajedno.

Ali malo je verovatno da će svet nakon pandemije biti radikalno drugačiji od onog koji mu je prethodio. COVID-19 neće toliko promeniti osnovni pravac svetske istorije koliko će ga ubrzati. Pandemija i reakcije na nju otkrili su i potkrepili fundamentalne karakteristike današnje geopolitike. Posledica je da ova kriza neće toliko biti prekretnica, koliko stanica duž puta kojim svet ide već par decenija.

Prerano je za predviđanje kada će se sama kriza okončati. Za šest, 12 ili 18 meseci – tačan tajming zavisiće od stepena u kojem se ljudi budu pridržavali pravila o društvenoj izolaciji i preporuka o higijeni, od dostupnosti brzih, preciznih i pristupačnih testova, antivirusnih lekova i vakcine, kao i od obima ekonomske pomoći za pojedince i kompanije. Međutim, svet koji će izroniti iz krize biće prepoznatljiv. Kopneće američko vođstvo, globalna saradnja biće krhka, jačaće razdor između velikih sila: sve pojave koje su karakterisale međunarodni pejzaž i pre pojave COVID-19, a koje pandemija iscrtava oštrije nego ikada pre. Po svemu sudeći, biće to istaknutije odlike sveta koji dolazi.

Postamerički svet
Jedna karakteristika trenutne krize je markantno odsustvo američkog vođstva. Sjedinjene Države nisu okupile svet u zajedničkom naporu za suzbijanje virusa ili njegovih ekonomskih posledica. Niti su uspele da nametnu svoj model rešavanja problema kod kuće. Druge države se same snalaze kako najbolje umeju, ili se okreću onima koji su već prošli kroz vrhunac zaraze, poput Kine na primer. Ali ako će svet koji dolazi nakon ove krize biti svet u kojem SAD imaju sve manju dominaciju – gotovo je nemoguće danas govoriti o „unipolarnom momentu – to teško da je neka novost. Taj trend je očigledan već najmanje deset godina.

U određenoj meri, ovo je rezultat onoga što je Farid Zakarija opisao kao „uspon ostalih (a naročito Kine), što je dovelo do pada relativne prednosti Sjedinjenih Država čak i dok je njihova apsolutna ekonomska i vojna moć nastavljala da raste. No još više od toga, to je posledica opadajuće američke volje, pre nego opadajućih kapaciteta Amerike. Predsednik Barak Obama je nadgledao povlačenje iz Avganistana i sa Bliskog istoka. Predsednik Donald Tramp je primenjivao uglavnom ekonomsku snagu kako bi se suprotstavio protivnicima. Ali je praktično okončao američko prisustvo u Siriji, a nastoji da učini isto u Avganistanu, i što je možda još važnije, pokazao je malo interesovanja kako za savezništva, tako i za održavanje tradicionalno liderske uloge Sjedinjenih Država u bavljenju velikim tranzicionim problemima.


Donald Tramp na G20 2018. (Saul Loeb/AFP via Getty Images)

Perspektiva ovakve promene imala je veliku ulogu u izgradnji privlačnosti Trampove poruke „Amerika na prvom mestu, kojom je obećavano da će Sjedinjene Države biti snažnije i prosperitetnije ako se budu manje bavile inostranstvom, a više fokusirale svoju snagu na domaća pitanja. Implicitna ovom stanovištu bila je pretpostavka da je dobar deo onoga što je Amerika radila u svetu bilo nepotrebno i rasipničko ponašanje, nepovezano sa domaćim blagostanjem. Za mnoge Amerikance, pandemija će samo osnažiti ovo gledište, uprkos tome što je zapravo pokazala da je domaće blagostanje povezano sa stanjem u ostatku sveta. Sjedinjene Države bi, reći će oni, morale da se usredsrede na sopstveno dvorište, odnosno da resurse posvete domaćim potrebama pre nego inostranstvu, da ulažu „u hleb umesto u puške. To je pogrešan izbor, jer ova država mora i može da priušti i jedno i drugo, ali to neće zaustaviti one koji zastupaju ovu vrstu argumentacije.

Podjednako važna kao i političke odluke SAD biće snaga američkog primera. Mnogo pre nego što je COVID-19 krenuo da besni po svetu, došlo je do strmoglavog pada privlačnosti američkog modela. Zahvaljujući trajnom političkom zastoju, nasilju izazvanom vatrenim oružjem, lošem upravljanju koje je dovelo do svetske finansijske krize iz 2008, epidemiji konzumacije opijata i koječemu drugom, ono što je Amerika predstavljala mnogima je postajalo sve odbojnije. Spor, nepovezan i prečesto neefikasan odgovor federalne vlade na pandemiju će samo osnažiti već široko rasprostranjeni stav da su Sjedinjene Države izgubljene.

Anarhično društvo
Pandemija koja počinje u jednoj zemlji, a onda se velikom brzinom širi po svetu je definicija globalnog izazova. To je i dodatni dokaz da globalizacija zapravo nije stvar izbora. Pandemija pustoši otvorene i zatvorene države, bogate i siromašne, istočne i zapadne. Ono što nedostaje je bilo kakav nagoveštaj smislenog globalnog odgovora. Njutnov zakon – da svaka akcija izaziva suprotnu i jednaku reakciju, očigledno je suspendovan. Trivijalnost Svetske zdravstvene organizacije, koja je trebalo da bude centralna institucija za suočavanje sa tekućom pretnjom, najbolje sveodoči o bednom stanju globalnog upravljanja.

Iako je pandemija ovu realnost učinila naročito očiglednom, njeni ishodišni trendovi mnogo su stariji: pojava globalnih izazova koje nijedna država, ma kako moćna, ne može uspešno sama da reši – i neuspeh međunarodnih organizacija da drže korak sa tim izazovima. Štaviše, jaz između svetskih problema i kapaciteta da se sa njima izađe na kraj u najvećoj meri objašnjava obim pandemije. Tužna ali neizbežna istina jeste to da iako se fraza „međunarodna zajednica koristi kao da ta zajednica još postoji – ona je više proizvod želje i može se primeniti na vrlo malo aspekata geopolitičke stvarnosti. To se neće promeniti u skorije vreme.

Glavne mere protiv pandemije do sada su bile nacionalne ili čak subnacionalne, a ne internacionalne. A jednom kada kriza prođe, težište će se pomeriti na nacionalnu obnovu. U ovom kontekstu teško je zamisliti mnogo entuzijazma za, na primer, rešavanje klimatskih promena, naročito ukoliko one nastave da se (pogrešno) tretiraju kao udaljeni problem koji se može gurati pod tepih u korist neposrednijih izazova.


Konferencija UN o klimatskim promenama 2019. (Foto: iisd.org)

Jedan od razloga za ovaj pesimizam je i to što je saradnja između dve najmoćnije zemlje sveta neophodna za rešavanje većine svetskih izazova, ali američko-kineski odnosi se već godinama pogoršavaju. Pandemija samo pojačava trvenje između ove dve države. U Vašingtonu mnogi smatraju kinesku vladu odgovornom zato što je nedeljama zataškavala i ignorisala zarazu, zakasnivši pritom da na vreme zatvori Vuhan – grad u kojem je epidemija počela, i dopuštajući hiljadama zaraženih da šire virus. Sadašnji pokušaj Kine da sebe prikaže kao uspešan model za rešavanje pandemije i iskorišćavanje toga kao prilike za širenje svog uticaja po svetu samo će dodatno antagonizovati Ameriku. Za to vreme, tekuća kriza ničim neće promeniti stav Kine da je američko prisustvo u Aziji istorijska anomalija, niti će umanjiti ozlojeđenost Pekinga povodom američke politike po nizu pitanja, od trgovine, preko ljudskih prava, do Tajvana.

Ideja „razdvajanja dve ekonomije dobila je značajan zamah još pre pandemije, usled strepnje da Sjedinjene Države postaju previše zavisne od potencijalnog protivnika povodom mnogih esencijalnih dobara, kao i previše podložne kineskoj špijunaži i krađi intelektualne svojine. Inicijativa za razdvajanje će samo dobiti na snazi usled pandemije, i to samo delimično zbog strahova vezanih za Kinu. Doći će do obnovljenog fokusa na potencijalna ometanja lanaca snabdevanja, zajedno sa željom da se stimuliše domaća proizvodnja. Globalna trgovina će se delimično obnoviti, ali će je sada većim delom uređivati vlade umesto tržišta.

Otpor duž većeg dela razvijenog sveta prema prihvatanju velikih brojeva imigranata i izbeglica – što je trend koji je primetan makar poslednjih pet godina – takođe će se intenzivirati usled pandemije. Ovo će se delimično desiti usled straha od uvoženja zaraznih bolesti, a delimično i zato što će visoka nezaposlenost učiniti društva netrpeljivim prema došljacima. Ovo suprotstavljanje će rasti kako brojevi razmeštenih lica i izbeglica (koji su već istorijski rekordni) budu nastavili da se uvećavaju jer brojne ekonomije više ne mogu da izdržavaju svoja stanovništva.

Posledica će biti to da će široki slojevi stanovništva ispaštati, kao i to da će doći do povećanja ekonomskih opterećenja za države koje to sebi ne mogu da priušte. Slabost država je značajan globalni problem već decenijama, ali će ekonomska cena pandemije stvoriti još slabije i neuspešnije države. Ovo će gotovo sigurno pojačati i rastući problem zaduženosti: javni i privatni dug je u većem delu sveta već bio rekordno visok, a potreba vlada da troše na zdravstvene izdatke i pomoć nezaposlenima samo će dovesti do eksplozije prezaduženosti. Naročito će se svet u razvoju suočiti sa ogromnim zahtevima koje neće moći da ispuni, a ostaje da se vidi hoće li razvijene zemlje biti voljne da pruže pomoć urpkos domaćim problemima. Postoji realni potencijal za sekundarne potrese – u Indiji, Brazilu, Meksiku i širom Afrike – što bi moglo da poremeti globalnu ekonomiju.

Širenje virusa COVID-19 kroz Evropu takođe je pokazalo gubitak snage evropskog projekta. Države su uglavnom individualno reagovale na pandemiju i njene ekonomske efekte. Ali proces evropske integracije se izduvao još mnogo pre ove krize – što je Bregzit vrlo jasno demonstrirao. Osnovno pitanje postpandemijskog sveta biće koliko će klatno nastaviti da se pomera od Brisela ka nacionalnim prestonicama dok se države budu pitale da li je kontrola sopstvenih granica mogla da uspori širenje virusa.


Granični prelaz između Španije i Francuske (Reuters/Nacho Doce)

Pandemija će verovatno pojačati demokratsku recesiju koja je evidentna proteklih 15 godina. Čuće se pozivi na veću ulogu države u društvu, bilo da se radi o ograničavanju kretanja različitih populacija, ili o pružanju ekonomske pomoći. Građanske slobode mnogi će tretirati kao kolateralnu štetu, kao luksuz koji se ne može priuštiti u krizi. Za to vreme, opasnost od neliberalnih država poput Rusije, Severne Koreje i Irana nastaviće da postoji i onda kada pandemije više ne bude. Štaviše, ta opasnost će se možda i uvećati dok pažnja bude usmerena drugde.

Svet u većem neredu
Pre više od tri godine objavio sam knjigu pod naslovom Svet u neredu. U njoj se opisuje globalni pejzaž uvećanog rivaliteta velikih sila, nuklearna proliferacija, slabe države, nabujale reke izbeglica i rastući nacionalizam, zajedno sa umanjenom ulogom SAD u svetu. Promena koju je izazvala pandemija nije sama činjenica da nered postoji, nego pitanje njegovih razmera.

U idealnim okolnostima, kriza bi iznedrila obnovljenu posvećenost izgradnji snažnijeg međunarodnog poretka, dosta nalik na to kako je kataklizma Drugog svetskog rata dovela do niza sporazuma koji su promovisali mir, prosperitet i demokratiju gotovo tri četvrtine veka. Takav poredak bi uključivao veću saradnju u praćenju epidemija zaraznih bolesti i rešavanju njihovih posledica, kao i veću spremnost na rešavanje klimatskih promena, postavljanje pravila za sajber prostor, pomoć migrantima koju su bili prisiljeni da napuste svoje domove i suzbijanje proliferacije nuklearnog oružja i terorizma.

Ali malo je razloga za verovanje da će se prošlost ponoviti nakon ove poslednje globalne katastrofe. Svet današnjice jednostavno nije pogodan za preoblikovanje. Moć je danas u rukama više aktera, kako državnih tako i nedržavnih, nego što je to ikada pre bio slučaj. Konsenzus uglavnom ne postoji. Nove tehnologije i izazovi prevazilaze kolektivnu sposobnost prilagođavanja. Nijedna država ne uživa položaj koji su Sjedinjene Države imale 1945. godine.

Štaviše, Sjedinjene Države trenutno nisu u stanju da preuzmu vodeću ulogu u svetu, što je rezultat zamora koji su napravila dva dugačka rata u Avganistanu i Iraku, kao i rastuće potrebe kod kuće. Čak i ukoliko spoljnopolitički „tradicionalista poput bivšeg potpredsednika Džozefa Bajdena u novembru pobedi na predsedničkim izborima, otpor Kongresa i javnosti sprečiće potpuni povratak na skupu ulogu koju je Amerika ranije igrala u svetu. A nijedna druga zemlja, ni Kina niti bilo ko drugi, ne poseduje istovremeno i želju i sposobnost da ispuni prazninu koja ostaje iza Sjedinjenih Država.


Scena iz Predstavničkog doma (Bloomberg via Getty Images)

Nakon Drugog svetskog rata, potreba da se suzbije lebdeća komunistička pretnja okupila je američku javnost u podršci svojoj zemlji da preuzme vodeću ulogu u svetu. Bivši državni sekretar Din Ačeson je u svojoj čuvenoj izjavi rekao da je vlada morala da upotrebi argumente koji su „jasniji od istine kako bi američku javnost i Kongres naterala da podrže napore za obuzdavanje Sovjetskog Saveza.

Neki analitičari smatraju da bi invociranje kineske pretnje moglo da na sličan način izazove podršku javnosti, ali teško da bi spoljna politika bazirana na suprotstavljanju Kini bila adekvatan odgovor na globalne izazove koji oblikuju svet današnjice. Za to vreme, ubeđivanje američkog naroda da je rešavanje svetskih problema potrebno staviti u srž američke spoljne politike i dalje će biti veoma teško. Prema tome, relevantniji primer za poređenje nije period nakon Drugog svetskog rata, nego onaj nakon Prvog svetskog rata – era opadajućeg američkog angažmana i rastućeg međunarodnog haosa. Ostatak je, kako kažu, istorija.

(Izvor Novi Standard)

O autoru

Stanko

Dodaj komentar

Ostavite komentar