АРГУСОВ ПОГЛЕД

УНИВЕРЗИТЕТ СЕ УРУШАВА

Indeks

Ако је некоме стало да се ствари на БУ реше и да се поставе онако како закон и правилник налажу, онда је једино исправно да се случај не везује за име, већ за принцип. Не треба да се одузме докторат министру финансија зато што је министар финансија или члан ове или оне странке, већ зато и ако га је стекао мимо правилника и закона. Ни астроекономисти не треба да се одузме докторат зато што је у опозицији, већ зато што му га је доделила комисија професора који су пословно повезани с њим, што правилник и закон изричито забрањују.

 

Проф. др Бранислав Симоновић

„Љекару! Излијечи се сам.

(Јев. по Луки, 4.24.)

Свако ко има диплому Универзитета у Београду (БУ) и сваки добронамерни грађанин Србије са забринутошћу прати већ дуже време урушавање и срозавање угледа БУ. Тиме се обезвређују и све раније стечене дипломе на БУ. Свима је познато како је случај куповања испита и диплома на Крагујевачком универзитету, који више од 10 година не може да се оконча, потпуно поништио вредност и довео у сумњу и поштено стечене крагујевачке дипломе. Сад свако ко је дипломирао, магистрирао (стекао мастер титулу) или докторирао на БУ може да каже да се докторске дипломе деле не по знању и по постигнутим резултатима, већ по политичком положају или по пословном повезаношћу с професорима. Преко свега што се дешава прелази се као да се ништа није десило, а на буру у јавности БУ се оглашава да ће случај да разматра и разматраће га. И све тако све док се откривањем новог случаја не заборави претходни.

Уобичајено је код нас да се проблем „решава” тако што искрсне још већи, па се на претходно нерешени заборави. Руководећи људи са БУ морају да знају да то није њихова прћија, већ национална институција коју су век и по градили и изградили умни и честити људи којима се Србија поноси. И ако већ не могу да подигну ниво БУ, не смеју ни да га тако олако урушавају.

Аутономија универзитета не значи да свако на БУ може да ради шта хоће, и кад је то у супротности с постојећим законима и прописима, већ да и за БУ морају једнако да важе сви закони и прописи. И не само закони и прописи, већ пре свега и изнад свега моралне норме. БУ би чињењем и понашањем професора морао да даје пример моралног понашања и деловања

Јавност је већ изрекла свој суд о појединим догађањима, а на све то БУ је реаговао формирањем комисија које месецима разматрају и разматрају примедбе и никако да их до краја размотре. Као по добром нашем обичају: Кад нећеш да решиш проблем, именуј комисију. Министарство просвете, влада, а зашто да не и Скупштина Србије, морали би озбиљно да се позабаве стањем на БУ не би ли спречили даље урушавање његовог угледа. Све указује на то да сам БУ нема снаге, а још мање воље, да се сам „излијечи”, како се то каже у „Јеванђељу по Луки”.

Реч је о очигледној злоупотреби аутономије универзитета. Наиме, аутономија универзитета не значи да свако на БУ може да ради шта хоће, и кад је то у супротности с постојећим законима и прописима, већ да и за БУ морају једнако да важе сви закони и прописи. И не само закони и прописи, већ пре свега и изнад свега моралне норме. БУ би чињењем и понашањем професора морао да даје пример моралног понашања и деловања.

Ево неких примера урушавања угледа БУ. Бројни професори, а међу њима је најгласнији један академик, месецима причају о плагијату докторске дисертације министра финансија и траже да БУ поништи тај докторат. Писана је и петиција коју је потисало око 830 људи са БУ залажући се да се очува углед БУ. Многима је чудно откуд сад одједном брига толиких професора и академика за углед БУ. Некима је чак толико стало до угледа БУ, да ништа друго и не раде, већ само причају о поништавању те докторске дисертације. Највећи проблем јесте у томе што уопште не знају оно о чему толико причају. Можда понеки, па баш због тога намерно истрајавају на погрешном захтеву. Да којим случајем ствари не крену правим током и да се и они сами нађу на сличном преиспитивању.

Ако би нешто ти професори и академици морали да знају, онда је то како изгледа поступак за одбрану докторске дисертације. Наиме, постоји Правилник о докторским студијама на Универзитету у Београду који то прописује. А они баш то, што им је основно занимање, уопште не знају. Ако то нису досад знали у обављању свог редовног посла, морали су да се обавесте кад су се латили писања и потписивања петиције и жалби. Да барем целој јавности не показују своје незнање које би, иначе, остало у кругу познаника.

Да су они знали како се стиче докторат на БУ, не би тражили само да се поништи докторат министра финансија због плагијата. Зар ти професори и академици не знају да није крив студент који је незаслужено добио прелазну или високу оцену на испиту, већ да је једини кривац за то професор који је такву оцену дао? И сад професори и академици, траже да се казни судент који је незаслужено добио прелазну оцену, а не и професор који му је такву оцену дао. O, sancta simplicitas!

Очигледно им уопште није стало да се такав случај као појава трајно реши на БУ. Да се трајно реши питање олаког и незаслуженог давања оцена или доктората на БУ. Да им је стало до трајног решења, заложили би се да Сенат БУ донесе одлуку у складу с поменутим правилником. „Луд је кој два зељаника изеде, полуд је кој му ги даде”. (Луд је ко поједе два зељаника, а још је луђи ко му их је дао), како каже врањска пословица.

Поменутим правилником прописује се да, после уписаних докторских студија (наравно уз испуњење прописаних услова), факултет одређује ментора, па се пријављује тема (наслов) докторске дисертације, која се усваја на факултету и на БУ. Кад је дисертација написана (ментор је све врема надгледао писање дисертације), онда факултет именује трочлану комисију професора који се баве истом или сличном научном облашћу. Та комисија прегледа докторску дисертацију и на основу тога пише и потписује извештај о оцени докторске дисертације који доставља наставно-научном већу факултета (ННВ). ННВ тај извештај (и докторску дисертацију) ставља на увид јавности 30 дана.

Кад тај рок истекне, ННВ факултета разматра евентуално пристигле примедбе на реферат и сам извештај комисије, потом га усваја или одбацује. Записник о усвајању, евентуалне примедбе и одговоре комисије, ННВ доставља већу научних области БУ. Ово веће усваја или одбацује извештај комисије. Тада су испуњени сви законом и правилником предвиђени услови за одбрану докторске дисертације, а ННВ факултета именује комисију за одбрану докторске дисертације. Одбрана докторске дисертације је јавна, датум, време и место објављују се неколико дана раније. После успешне одбране, комисија објављује да је дисертација успешно одбрањена и да је кандидат тиме стекао звање доктора тих и тих наука.

Ако је све тако урађено, како прописује правилник, зашто се јављају сумње у нечији докторат? Проблеми настају због тога што ментори предлажу у комисију себи блиске професоре који се неће успротивити томе што ментор каже. Многима значи и плаћање учешћа у комисијама. И тако су на свим факултетима створене мање-више исте комисије код истих ментора. Веће научне области чине професори (које именују факултети) сродних факултета и оно је орган који, поред осталог, доноси коначну одлуку о (не)ваљаности било чије докторске дисертације са свих факултета који дају чланове тог већа.

У већима научних области постоји прећутни договор (готово консензус) да се усвајају извештаји факултета, да се не прави проблем неком факултету јер ће сутрадан и чланови тог већа давати узвратну бланко сагласност на извештаје другог факултета. По систему, наши чланови већа ће да гласају за ваше извештаје, а ваши чланови комисије ће да гласају за наше извештаје. Због тога је лицемерна оставка члана већа научних области, дата после 5-6 година од усвајања извештаја о спорној дисертацији. Да су се они држали оне латинске изреке, ако су уопште многи и чули за њу: Amicus Plato, sed magis amica veritas. („Драг ми је Платон, али ми је истина дража”), била та истина на власти или у опозицији, до свега овога никад не би дошло.

Други пример докторске дисертације која то по правилнику уопште није, јесте докторска дисертација астрофизичара који је стекао докторат економских наука. Већ овај податак да један астрофизичар стекне докторат економских наука, изазива неверицу и сумњу. Али то ниједном од 832 потписника петиције није ништа чудно, па тај случај уопште не помињу, нити захтевају да се докторат поништи

Забрињавајући је податак да је петицију којом се тражи поништавање доктората министру финансија потписало, чак, 832 професора са БУ. Тај број показује колико професора БУ не зна посао којим се бави, за који су бирани и за који примају плату. Питање које су себи ти професори морали да поставе јесте: Шта ће бити ако сутрадан Сенат БУ донесе одлуку о одузимању доктората министру финансија, а кроз неко време иста та (или нека друга) комисија професора додели докторат још некоме? Да ли професори БУ треба да се опредељују према имену кандидата, његовом положају и функцији, политичкој припадности или према квалитету дисертације и поштовању прописане процедуре за њено стицање?

Да ти професори, па и академици међу њима, знају посао који раде и да им стварно стало до угледа БУ, морали су својим петицијама и жалбама да искажу захтев да се са БУ удаље професори који су такав (плагирани или на било који други начин у супротности с поменутим правилником) докторат прихватили, написали позитиван извештај и својим потписима оверили његову ваљаност. Ти професори су својим извештајем у потпуности преузели одговорност за ваљаност докторске дисертације у сваком погледу. И свака сумња или оспоравање докторске дисертације пада на комисију. Једини су дужни да бране и одбране дисертацију која је предмет оспоравања јер су је они, а не студент-кандидат прогласили ваљаном. Није тај кандидат-студент украо или сам себи доделио докторску диплому, већ су то учинили професори, чланови комисије.

Други пример докторске дисертације која то по правилнику уопште није, јесте докторска дисертација астрофизичара који је стекао докторат економских наука. Већ овај податак да један астрофизичар стекне докторат економских наука, изазива неверицу и сумњу. Али то ниједном од 832 потписника петиције није ништа чудно, па тај случај уопште не помињу, нити захтевају да се докторат поништи.

Дакле, астрофизичар, будући доктор економских наука, морао је најпре да стекне титулу мастера, да би могао да упише докторске студије и да пријави докторску дисертацију. И то је успео, да просек оцена пребаци изнад 8,00 (што је услов за упис докторских студија), чак до 8,01 уз помоћ професора који му је пословни партнер у фирми. И пошто је једва успео да прескочи просек неопходан за упис на докторске студије, пријавио је докторску дисертацију. Та докторска дисертација представља, у ствари, три рада докторанда. Поменутим правилником и то је дозвољено, али радови морају да буду највише категорије (према класификацији Министарства просвете) и „кандидат мора бити први аутор најмање 3 рада категорије М21 или М22”.

Овде је комисија врло лако могла да се увери да нису испуњени услови из правилника и без читања радова. Кандидат није први аутор на радовима пријављеним као докторска дисертација. Али комисија је написала и потписала позитиван извештај, веће научних области је такву дисертацију прихватило као ваљану и кандидат је стекао докторат уз помоћ професора с којима је пословно повезан. А у правилнику се прописује да „за ментора и члана комисије не може бити именовано лице које је са кандидатом у сродству или пословном односу изван Универзитета или односу било које врсте, који може довести до сукоба интереса”. Дакле, за обе незаконитости су знали или морали да знају чланови комисије, чланови ННВ које их је именовало, као и чланови већа научних области.

Из оба наведена случаја, а таквих сигурно има још, види се да је реч о одступању од правилника и да за то једину и искључиву кривицу сносе професори, чланови комисије. Оба кандидата, као и ма који други, могла су да поднесу било шта као докторску дисертацију. А о томе да било шта не може и не сме да буде докторска дисертација, одлучује комисија професора. Кандидат који је поднео било шта као докторску дисертацију није учинио никакав прекршај или кривично дело. Чак и у случају плагијата. Њега може да тужи аутор(и) кога је плагирао. Ни кандидат који је као докторску дисертацију поднео три рада која не испуњавају услове правилника не сноси никакву одговорност.

И било ко од нас могао је да поднесе било шта као докторску дисертацију, на ФОН-у или на Економском факултету, али не би добио докторат. Не зато што није заслужио докторат (нису га заслужила ни двојица наведених), већ зато што није на власти или што није у заједничкој фирми с професорима који би му дали докторат. У правилнику нигде не пише да се докторат добија зато што је неко на власти или што је пословно повезан с професорима. Ово друго правилник изричито забрањује.

И из овога је јасно да нема никакве кривице оба наведена кандидата, већ да је једина и искључива кривица професора, чланова комисија, који су својим титулама и потписима  одобрили такве докторате. Одстрањивањем таквих професора (чланова комисија) са БУ, истовремено се на истој седници Сената, поништавају и докторати које су такви професори-чланови комисија дали.

У оба наведена случаја „спорних” доктората једину и искључиву кривицу сносе професори који су били чланови комисија који су такве „спорне” докторате прихватили. И Сенат БУ би морао да се њима позабави. Морали би да буду удаљени са факултета да би се сачувао већ добро пољуљани углед БУ.

А кад се донесе одлука о удаљавању таквих професора, аутоматски се поништавају докторати које су они „пропустилимимо правилника и закона. На тај начин лечи се узрок таквих појава, а не последице. У исто време то треба да буде наук и осталим професорима да не чине такве ствари јер ће остати без посла. А даје се знак и будућим кандидатима да не покушавају да дођу до доктората мимо правилника и закона

 Они су или (1) недовољно квалификовани да оцене ваљаност поднете докторске дисертације, или (2) знали су да било шта поднето не може да буде докторска дисертација јер је у супротности с правилником, па ипак су то пустили као докторску дисертацију из било којих разлога или (3) пустили су то као докторску дисертацију из личног користољубља или (4) пословно су повезани с кандидатом. Било о чему од наведеног да је реч, такви професори морали би да буду удаљени јер су озбиљно нарушили углед БУ. Одговорност лежи и на члановима већа научних области БУ јер су усвојили извештаје комисија, без упуштања у садржаје.

А кад се донесе одлука о удаљавању таквих професора, аутоматски се поништавају докторати које су они „пропустили” мимо правилника и закона. На тај начин лечи се узрок таквих појава, а не последице. У исто време то треба да буде наук и осталим професорима да не чине такве ствари јер ће остати без посла. А даје се знак и будућим кандидатима да не покушавају да дођу до доктората мимо правилника и закона.

Исто треба да важи и уколико Сенат БУ „наседне” на петицију 832 професора да се министру финансија поништи докторат. То у исто време значи и отказ за професоре који су били чланови комисије која је такав докторат „поклонила”. Они су урадили нешто што, по оцени Сената БУ о поништавању тог доктората, нису смели да ураде, прекршили су закон и правилник и следује им удаљавање са БУ.

То што нема нових петиција, не значи да не постоје други случајеви урушавања БУ. Ако су већ одлучили да се због плагијата заложе за одузимање доктората, чудно је да се не залажу и за кажњавање професора који су се послужили преузимањем туђих резултата, без навођења аутора (плагирањем). Одговорност професора мора да буде већа од одговорности студента. Зато што професор универзитета има много већа права (може да утиче на многе судбине и каријере), па мора да има и већу одговорност. Они траже да се због плагијата казни студент докторских студија, а не и професор БУ који се служи плагирањем. Quod licet Iovi, non licet bovi.

Само од 2010. до 2016. године број доктора наука у Србији порастао је за 880%. Највећи допринос оваквом „опамећивању Србије дао је БУ и наставља да је чашћава новим докторима наука. Више од 10.000 уписаних студената на докторским студијама донеће Србији значајно повећање броја незапослених, па ће доктори наука постати набројнији међу незапосленима

Наведена су само два случаја доктората који су испливали у јавност. А таквих има доста. Довољно је да се погледа како у последњих неколико година расте број одбрањених докторских дисертација на БУ. Само од 2010. до 2016. године број доктора наука у Србији порастао је за 880%. Највећи допринос оваквом „опамећивању” Србије дао је БУ и наставља да је чашћава новим докторима наука. Више од 10.000 уписаних студената на докторским студијама донеће Србији значајно повећање броја незапослених, па ће доктори наука постати набројнији међу незапосленима.

И нико није видео везу између овако великог пораста боја доктора наука и пада БУ за целих 100 места на Шангајској листи. Иако је очигледно да је до овако великог пораста броја доктора дошло због пада квалитета БУ, што потврђује и толики пад на Шангајској листи. Подаци показују да број уписаних на докторске студије и даље расте и приближава се броју уписаних на редовне студије, па може да се очекује да ће БУ и даље да пада на Шангајској листи.

Нажалост, нису докторати једини случајеви урушавања угледа БУ. Недавни случај спречавања избора у звање редовног професора показао је да међу професорима има и оних којима ту уопште није место. Редовни професор математике написао је и потписао: „На основу изложеног, са задовољством предлажемо Изборном већу Факултета … Већу научних области природно-математичких наука и Сенату Универзитета у Београду избор … у звање редовног професора…”

Исти тај редовни професор после пар месеци написао је и потписао: „Изјављујем да више не стојим иза тог извештаја. Наиме, на основу сазнања добијених разматрањем примедби упућених на извештај а и пажљивијим разматрањем приложене конкурсне документације сам одлучио да се оградим од извештаја који сам потписао…” Такав допис упућен је Сенату БУ. И нико, од присутних на седници Сената БУ није поставио питање одговорности таквог професора!

Извештај се пише на основу детаљног прегледа и анализе достављене документације. Ако редовни професор напише и потпише да „са задовољством предлаже” избор кандидата, значи да се уверио у ваљаност приложене документације и испуњеност услова конкурса. Ако то није урадио, значи да је ставио свој потпис на извештај, а да није извештај ни прочитао. Значи, није обаљао дужност професора како ваља. Повлачење потписа са извештаја значи да разлози за такво повлачење нису објективни (будући да је написао и потписао да „са задовољством” предлаже избор кандидата), већ лични (неко му је рекао да то уради). Било шта да је у питању, овакав професор не заслужује да буде на БУ.

Још један пример урушавања угледа БУ јесу професори који су своја звања стекли на основу радова објављених у тзв. предаторским часописима. То су часописи без рецензија, а једини услов за објављивање рада био је да се добро плати објављивање. И нико се на БУ није тиме бавио. Нико није донео одлуку да се сви радови професора објављени у предаторским часописима бришу из њиховог списка научних радова јер то и нису научни радови. Па да се после тога види који су професори стекли своја звања на основу таквих радова. И ако има таквих да им се одузму звања која су стекли на преваран начин (куповином).

Ако је некоме стало да се ствари на БУ реше и да се поставе онако како закон и правилник налажу, онда је једино исправно да се случај не везује за име, већ за принцип. Не треба да се одузме докторат министру финансија зато што је министар финансија или члан ове или оне странке, већ зато и ако га је стекао мимо правилника и закона. Ни астроекономисти не треба да се одузме докторат зато што је у опозицији, већ зато што му га је доделила комисија професора који су пословно повезани с њим, што правилник и закон изричито забрањују.

Да је професорима и академицима, потписницима петиције и жалби, баш стало до угледа БУ, залагали би се да се сви случајеви незаслужених доктората, плагијата и ко зна чега још реше једном за свагда. Залагали би се за једну „хигијенску” седницу Сената БУ, на којој би много тога морало да буде почишћено и одстрањено. Барем од онога што је досад откривено (плагирање уџбеника на Правном и на Економском факултету, плагирани докторат, докторат астро-економисте који су дали пословно повезана лица без испуњења услова из Правилника, потписивање извештаја комисије за избор у звање и повлачење потписа са истог и тако даље).

Из побројаних случајева јасно је да неће бити довољна једна седница, већ ће морати да се седничи. Бојим се да неће бити довољна само једна метла да почисти све што руши углед Универзитета у Београду, има ту посла за цело комунално предузеће којем су метле основна средства за рад.

О аутору

Станко Стојиљковић

3 коментара

  • Odličan članak!
    Manji deo krivice za plagiranje je na doktorandu, a suštinska krivica je na ljudima koji su tu da obezbede poštovanje pravila, proceduru i zakonitost kod sticanja diploma i titula i da štite ugled BU.

  • Svaka Vam čast na odvažnosti i etici, kad ste ovako otvoreno progovorili gospodine Simonoviću, javna reč čini čoveka, čovekom.
    E da je u ovoj učmaloj Srbiji više intelektualno zdravog plamena, pauci nam ne bi nebo premrežili.
    Zato Maja odlazi na doktorske studije u EU, i kaže:”Sa ovom samonametnutom strukturom ljudi mi ne možemo napred, i zašto sa njima se zamlaćivati to je gubljenje mladosti već svojim pameću tražite bolji život. I zato ja ne odlazim „trbuhom za kruhom“, već „mozgom za dostojanstvom“.Ne odlazim zbog siromaštva, već zato što ovde nema nade.”

Оставите коментар