UNIVERZITET SE URUŠAVA

Ako je nekome stalo da se stvari na BU reše i da se postave onako kako zakon i pravilnik nalažu, onda je jedino ispravno da se slučaj ne vezuje za ime, već za princip. Ne treba da se oduzme doktorat ministru finansija zato što je ministar finansija ili član ove ili one stranke, već zato i ako ga je stekao mimo pravilnika i zakona. Ni astroekonomisti ne treba da se oduzme doktorat zato što je u opoziciji, već zato što mu ga je dodelila komisija profesora koji su poslovno povezani s njim, što pravilnik i zakon izričito zabranjuju.

Prof. dr Branislav Simonović

„Ljekaru! Izliječi se sam.”

(Jev. po Luki, 4.24.)

Svako ko ima diplomu Univerziteta u Beogradu (BU) i svaki dobronamerni građanin Srbije sa zabrinutošću prati već duže vreme urušavanje i srozavanje ugleda BU. Time se obezvređuju i sve ranije stečene diplome na BU. Svima je poznato kako je slučaj kupovanja ispita i diploma na Kragujevačkom univerzitetu, koji više od 10 godina ne može da se okonča, potpuno poništio vrednost i doveo u sumnju i pošteno stečene kragujevačke diplome. Sad svako ko je diplomirao, magistrirao (stekao master titulu) ili doktorirao na BU može da kaže da se doktorske diplome dele ne po znanju i po postignutim rezultatima, već po političkom položaju ili po poslovnom povezanošću s profesorima. Preko svega što se dešava prelazi se kao da se ništa nije desilo, a na buru u javnosti BU se oglašava da će slučaj da razmatra i razmatraće ga. I sve tako sve dok se otkrivanjem novog slučaja ne zaboravi prethodni.

Uobičajeno je kod nas da se problem „rešava” tako što iskrsne još veći, pa se na prethodno nerešeni zaboravi. Rukovodeći ljudi sa BU moraju da znaju da to nije njihova prćija, već nacionalna institucija koju su vek i po gradili i izgradili umni i čestiti ljudi kojima se Srbija ponosi. I ako već ne mogu da podignu nivo BU, ne smeju ni da ga tako olako urušavaju.

Autonomija univerziteta ne znači da svako na BU može da radi šta hoće, i kad je to u suprotnosti s postojećim zakonima i propisima, već da i za BU moraju jednako da važe svi zakoni i propisi. I ne samo zakoni i propisi, već pre svega i iznad svega moralne norme. BU bi činjenjem i ponašanjem profesora morao da daje primer moralnog ponašanja i delovanja

Javnost je već izrekla svoj sud o pojedinim događanjima, a na sve to BU je reagovao formiranjem komisija koje mesecima razmatraju i razmatraju primedbe i nikako da ih do kraja razmotre. Kao po dobrom našem običaju: Kad nećeš da rešiš problem, imenuj komisiju. Ministarstvo prosvete, vlada, a zašto da ne i Skupština Srbije, morali bi ozbiljno da se pozabave stanjem na BU ne bi li sprečili dalje urušavanje njegovog ugleda. Sve ukazuje na to da sam BU nema snage, a još manje volje, da se sam „izliječi”, kako se to kaže u „Jevanđelju po Luki”.

Reč je o očiglednoj zloupotrebi autonomije univerziteta. Naime, autonomija univerziteta ne znači da svako na BU može da radi šta hoće, i kad je to u suprotnosti s postojećim zakonima i propisima, već da i za BU moraju jednako da važe svi zakoni i propisi. I ne samo zakoni i propisi, već pre svega i iznad svega moralne norme. BU bi činjenjem i ponašanjem profesora morao da daje primer moralnog ponašanja i delovanja.

Evo nekih primera urušavanja ugleda BU. Brojni profesori, a među njima je najglasniji jedan akademik, mesecima pričaju o plagijatu doktorske disertacije ministra finansija i traže da BU poništi taj doktorat. Pisana je i peticija koju je potisalo oko 830 ljudi sa BU zalažući se da se očuva ugled BU. Mnogima je čudno otkud sad odjednom briga tolikih profesora i akademika za ugled BU. Nekima je čak toliko stalo do ugleda BU, da ništa drugo i ne rade, već samo pričaju o poništavanju te doktorske disertacije. Najveći problem jeste u tome što uopšte ne znaju ono o čemu toliko pričaju. Možda poneki, pa baš zbog toga namerno istrajavaju na pogrešnom zahtevu. Da kojim slučajem stvari ne krenu pravim tokom i da se i oni sami nađu na sličnom preispitivanju.

Ako bi nešto ti profesori i akademici morali da znaju, onda je to kako izgleda postupak za odbranu doktorske disertacije. Naime, postoji Pravilnik o doktorskim studijama na Univerzitetu u Beogradu koji to propisuje. A oni baš to, što im je osnovno zanimanje, uopšte ne znaju. Ako to nisu dosad znali u obavljanju svog redovnog posla, morali su da se obaveste kad su se latili pisanja i potpisivanja peticije i žalbi. Da barem celoj javnosti ne pokazuju svoje neznanje koje bi, inače, ostalo u krugu poznanika.

Da su oni znali kako se stiče doktorat na BU, ne bi tražili samo da se poništi doktorat ministra finansija zbog plagijata. Zar ti profesori i akademici ne znaju da nije kriv student koji je nezasluženo dobio prelaznu ili visoku ocenu na ispitu, već da je jedini krivac za to profesor koji je takvu ocenu dao? I sad profesori i akademici, traže da se kazni sudent koji je nezasluženo dobio prelaznu ocenu, a ne i profesor koji mu je takvu ocenu dao. O, sancta simplicitas!

Očigledno im uopšte nije stalo da se takav slučaj kao pojava trajno reši na BU. Da se trajno reši pitanje olakog i nezasluženog davanja ocena ili doktorata na BU. Da im je stalo do trajnog rešenja, založili bi se da Senat BU donese odluku u skladu s pomenutim pravilnikom. „Lud je koj dva zeljanika izede, polud je koj mu gi dade”. (Lud je ko pojede dva zeljanika, a još je luđi ko mu ih je dao), kako kaže vranjska poslovica.

Pomenutim pravilnikom propisuje se da, posle upisanih doktorskih studija (naravno uz ispunjenje propisanih uslova), fakultet određuje mentora, pa se prijavljuje tema (naslov) doktorske disertacije, koja se usvaja na fakultetu i na BU. Kad je disertacija napisana (mentor je sve vrema nadgledao pisanje disertacije), onda fakultet imenuje tročlanu komisiju profesora koji se bave istom ili sličnom naučnom oblašću. Ta komisija pregleda doktorsku disertaciju i na osnovu toga piše i potpisuje izveštaj o oceni doktorske disertacije koji dostavlja nastavno-naučnom veću fakulteta (NNV). NNV taj izveštaj (i doktorsku disertaciju) stavlja na uvid javnosti 30 dana.

Kad taj rok istekne, NNV fakulteta razmatra eventualno pristigle primedbe na referat i sam izveštaj komisije, potom ga usvaja ili odbacuje. Zapisnik o usvajanju, eventualne primedbe i odgovore komisije, NNV dostavlja veću naučnih oblasti BU. Ovo veće usvaja ili odbacuje izveštaj komisije. Tada su ispunjeni svi zakonom i pravilnikom predviđeni uslovi za odbranu doktorske disertacije, a NNV fakulteta imenuje komisiju za odbranu doktorske disertacije. Odbrana doktorske disertacije je javna, datum, vreme i mesto objavljuju se nekoliko dana ranije. Posle uspešne odbrane, komisija objavljuje da je disertacija uspešno odbranjena i da je kandidat time stekao zvanje doktora tih i tih nauka.

Ako je sve tako urađeno, kako propisuje pravilnik, zašto se javljaju sumnje u nečiji doktorat? Problemi nastaju zbog toga što mentori predlažu u komisiju sebi bliske profesore koji se neće usprotiviti tome što mentor kaže. Mnogima znači i plaćanje učešća u komisijama. I tako su na svim fakultetima stvorene manje-više iste komisije kod istih mentora. Veće naučne oblasti čine profesori (koje imenuju fakulteti) srodnih fakulteta i ono je organ koji, pored ostalog, donosi konačnu odluku o (ne)valjanosti bilo čije doktorske disertacije sa svih fakulteta koji daju članove tog veća.

U većima naučnih oblasti postoji prećutni dogovor (gotovo konsenzus) da se usvajaju izveštaji fakulteta, da se ne pravi problem nekom fakultetu jer će sutradan i članovi tog veća davati uzvratnu blanko saglasnost na izveštaje drugog fakulteta. Po sistemu, naši članovi veća će da glasaju za vaše izveštaje, a vaši članovi komisije će da glasaju za naše izveštaje. Zbog toga je licemerna ostavka člana veća naučnih oblasti, data posle 5-6 godina od usvajanja izveštaja o spornoj disertaciji. Da su se oni držali one latinske izreke, ako su uopšte mnogi i čuli za nju: Amicus Plato, sed magis amica veritas. („Drag mi je Platon, ali mi je istina draža”), bila ta istina na vlasti ili u opoziciji, do svega ovoga nikad ne bi došlo.

Drugi primer doktorske disertacije koja to po pravilniku uopšte nije, jeste doktorska disertacija astrofizičara koji je stekao doktorat ekonomskih nauka. Već ovaj podatak da jedan astrofizičar stekne doktorat ekonomskih nauka, izaziva nevericu i sumnju. Ali to nijednom od 832 potpisnika peticije nije ništa čudno, pa taj slučaj uopšte ne pominju, niti zahtevaju da se doktorat poništi

Zabrinjavajući je podatak da je peticiju kojom se traži poništavanje doktorata ministru finansija potpisalo, čak, 832 profesora sa BU. Taj broj pokazuje koliko profesora BU ne zna posao kojim se bavi, za koji su birani i za koji primaju platu. Pitanje koje su sebi ti profesori morali da postave jeste: Šta će biti ako sutradan Senat BU donese odluku o oduzimanju doktorata ministru finansija, a kroz neko vreme ista ta (ili neka druga) komisija profesora dodeli doktorat još nekome? Da li profesori BU treba da se opredeljuju prema imenu kandidata, njegovom položaju i funkciji, političkoj pripadnosti ili prema kvalitetu disertacije i poštovanju propisane procedure za njeno sticanje?

Da ti profesori, pa i akademici među njima, znaju posao koji rade i da im stvarno stalo do ugleda BU, morali su svojim peticijama i žalbama da iskažu zahtev da se sa BU udalje profesori koji su takav (plagirani ili na bilo koji drugi način u suprotnosti s pomenutim pravilnikom) doktorat prihvatili, napisali pozitivan izveštaj i svojim potpisima overili njegovu valjanost. Ti profesori su svojim izveštajem u potpunosti preuzeli odgovornost za valjanost doktorske disertacije u svakom pogledu. I svaka sumnja ili osporavanje doktorske disertacije pada na komisiju. Jedini su dužni da brane i odbrane disertaciju koja je predmet osporavanja jer su je oni, a ne student-kandidat proglasili valjanom. Nije taj kandidat-student ukrao ili sam sebi dodelio doktorsku diplomu, već su to učinili profesori, članovi komisije.

Drugi primer doktorske disertacije koja to po pravilniku uopšte nije, jeste doktorska disertacija astrofizičara koji je stekao doktorat ekonomskih nauka. Već ovaj podatak da jedan astrofizičar stekne doktorat ekonomskih nauka, izaziva nevericu i sumnju. Ali to nijednom od 832 potpisnika peticije nije ništa čudno, pa taj slučaj uopšte ne pominju, niti zahtevaju da se doktorat poništi.

Dakle, astrofizičar, budući doktor ekonomskih nauka, morao je najpre da stekne titulu mastera, da bi mogao da upiše doktorske studije i da prijavi doktorsku disertaciju. I to je uspeo, da prosek ocena prebaci iznad 8,00 (što je uslov za upis doktorskih studija), čak do 8,01 uz pomoć profesora koji mu je poslovni partner u firmi. I pošto je jedva uspeo da preskoči prosek neophodan za upis na doktorske studije, prijavio je doktorsku disertaciju. Ta doktorska disertacija predstavlja, u stvari, tri rada doktoranda. Pomenutim pravilnikom i to je dozvoljeno, ali radovi moraju da budu najviše kategorije (prema klasifikaciji Ministarstva prosvete) i „kandidat mora biti prvi autor najmanje 3 rada kategorije M21 ili M22”.

Ovde je komisija vrlo lako mogla da se uveri da nisu ispunjeni uslovi iz pravilnika i bez čitanja radova. Kandidat nije prvi autor na radovima prijavljenim kao doktorska disertacija. Ali komisija je napisala i potpisala pozitivan izveštaj, veće naučnih oblasti je takvu disertaciju prihvatilo kao valjanu i kandidat je stekao doktorat uz pomoć profesora s kojima je poslovno povezan. A u pravilniku se propisuje da „za mentora i člana komisije ne može biti imenovano lice koje je sa kandidatom u srodstvu ili poslovnom odnosu izvan Univerziteta ili odnosu bilo koje vrste, koji može dovesti do sukoba interesa”. Dakle, za obe nezakonitosti su znali ili morali da znaju članovi komisije, članovi NNV koje ih je imenovalo, kao i članovi veća naučnih oblasti.

Iz oba navedena slučaja, a takvih sigurno ima još, vidi se da je reč o odstupanju od pravilnika i da za to jedinu i isključivu krivicu snose profesori, članovi komisije. Oba kandidata, kao i ma koji drugi, mogla su da podnesu bilo šta kao doktorsku disertaciju. A o tome da bilo šta ne može i ne sme da bude doktorska disertacija, odlučuje komisija profesora. Kandidat koji je podneo bilo šta kao doktorsku disertaciju nije učinio nikakav prekršaj ili krivično delo. Čak i u slučaju plagijata. Njega može da tuži autor(i) koga je plagirao. Ni kandidat koji je kao doktorsku disertaciju podneo tri rada koja ne ispunjavaju uslove pravilnika ne snosi nikakvu odgovornost.

I bilo ko od nas mogao je da podnese bilo šta kao doktorsku disertaciju, na FON-u ili na Ekonomskom fakultetu, ali ne bi dobio doktorat. Ne zato što nije zaslužio doktorat (nisu ga zaslužila ni dvojica navedenih), već zato što nije na vlasti ili što nije u zajedničkoj firmi s profesorima koji bi mu dali doktorat. U pravilniku nigde ne piše da se doktorat dobija zato što je neko na vlasti ili što je poslovno povezan s profesorima. Ovo drugo pravilnik izričito zabranjuje.

I iz ovoga je jasno da nema nikakve krivice oba navedena kandidata, već da je jedina i isključiva krivica profesora, članova komisija, koji su svojim titulama i potpisima  odobrili takve doktorate. Odstranjivanjem takvih profesora (članova komisija) sa BU, istovremeno se na istoj sednici Senata, poništavaju i doktorati koje su takvi profesori-članovi komisija dali.

U oba navedena slučaja „spornih” doktorata jedinu i isključivu krivicu snose profesori koji su bili članovi komisija koji su takve „sporne” doktorate prihvatili. I Senat BU bi morao da se njima pozabavi. Morali bi da budu udaljeni sa fakulteta da bi se sačuvao već dobro poljuljani ugled BU.

A kad se donese odluka o udaljavanju takvih profesora, automatski se poništavaju doktorati koje su oni „propustili” mimo pravilnika i zakona. Na taj način leči se uzrok takvih pojava, a ne posledice. U isto vreme to treba da bude nauk i ostalim profesorima da ne čine takve stvari jer će ostati bez posla. A daje se znak i budućim kandidatima da ne pokušavaju da dođu do doktorata mimo pravilnika i zakona

 Oni su ili (1) nedovoljno kvalifikovani da ocene valjanost podnete doktorske disertacije, ili (2) znali su da bilo šta podneto ne može da bude doktorska disertacija jer je u suprotnosti s pravilnikom, pa ipak su to pustili kao doktorsku disertaciju iz bilo kojih razloga ili (3) pustili su to kao doktorsku disertaciju iz ličnog koristoljublja ili (4) poslovno su povezani s kandidatom. Bilo o čemu od navedenog da je reč, takvi profesori morali bi da budu udaljeni jer su ozbiljno narušili ugled BU. Odgovornost leži i na članovima veća naučnih oblasti BU jer su usvojili izveštaje komisija, bez upuštanja u sadržaje.

A kad se donese odluka o udaljavanju takvih profesora, automatski se poništavaju doktorati koje su oni „propustili” mimo pravilnika i zakona. Na taj način leči se uzrok takvih pojava, a ne posledice. U isto vreme to treba da bude nauk i ostalim profesorima da ne čine takve stvari jer će ostati bez posla. A daje se znak i budućim kandidatima da ne pokušavaju da dođu do doktorata mimo pravilnika i zakona.

Isto treba da važi i ukoliko Senat BU „nasedne” na peticiju 832 profesora da se ministru finansija poništi doktorat. To u isto vreme znači i otkaz za profesore koji su bili članovi komisije koja je takav doktorat „poklonila”. Oni su uradili nešto što, po oceni Senata BU o poništavanju tog doktorata, nisu smeli da urade, prekršili su zakon i pravilnik i sleduje im udaljavanje sa BU.

To što nema novih peticija, ne znači da ne postoje drugi slučajevi urušavanja BU. Ako su već odlučili da se zbog plagijata založe za oduzimanje doktorata, čudno je da se ne zalažu i za kažnjavanje profesora koji su se poslužili preuzimanjem tuđih rezultata, bez navođenja autora (plagiranjem). Odgovornost profesora mora da bude veća od odgovornosti studenta. Zato što profesor univerziteta ima mnogo veća prava (može da utiče na mnoge sudbine i karijere), pa mora da ima i veću odgovornost. Oni traže da se zbog plagijata kazni student doktorskih studija, a ne i profesor BU koji se služi plagiranjem. Quod licet Iovi, non licet bovi.

Samo od 2010. do 2016. godine broj doktora nauka u Srbiji porastao je za 880%. Najveći doprinos ovakvom „opamećivanju” Srbije dao je BU i nastavlja da je čašćava novim doktorima nauka. Više od 10.000 upisanih studenata na doktorskim studijama doneće Srbiji značajno povećanje broja nezaposlenih, pa će doktori nauka postati nabrojniji među nezaposlenima

Navedena su samo dva slučaja doktorata koji su isplivali u javnost. A takvih ima dosta. Dovoljno je da se pogleda kako u poslednjih nekoliko godina raste broj odbranjenih doktorskih disertacija na BU. Samo od 2010. do 2016. godine broj doktora nauka u Srbiji porastao je za 880%. Najveći doprinos ovakvom „opamećivanju” Srbije dao je BU i nastavlja da je čašćava novim doktorima nauka. Više od 10.000 upisanih studenata na doktorskim studijama doneće Srbiji značajno povećanje broja nezaposlenih, pa će doktori nauka postati nabrojniji među nezaposlenima.

I niko nije video vezu između ovako velikog porasta boja doktora nauka i pada BU za celih 100 mesta na Šangajskoj listi. Iako je očigledno da je do ovako velikog porasta broja doktora došlo zbog pada kvaliteta BU, što potvrđuje i toliki pad na Šangajskoj listi. Podaci pokazuju da broj upisanih na doktorske studije i dalje raste i približava se broju upisanih na redovne studije, pa može da se očekuje da će BU i dalje da pada na Šangajskoj listi.

Nažalost, nisu doktorati jedini slučajevi urušavanja ugleda BU. Nedavni slučaj sprečavanja izbora u zvanje redovnog profesora pokazao je da među profesorima ima i onih kojima tu uopšte nije mesto. Redovni profesor matematike napisao je i potpisao: „Na osnovu izloženog, sa zadovoljstvom predlažemo Izbornom veću Fakulteta … Veću naučnih oblasti prirodno-matematičkih nauka i Senatu Univerziteta u Beogradu izbor … u zvanje redovnog profesora…”

Isti taj redovni profesor posle par meseci napisao je i potpisao: „Izjavljujem da više ne stojim iza tog izveštaja. Naime, na osnovu saznanja dobijenih razmatranjem primedbi upućenih na izveštaj a i pažljivijim razmatranjem priložene konkursne dokumentacije sam odlučio da se ogradim od izveštaja koji sam potpisao…” Takav dopis upućen je Senatu BU. I niko, od prisutnih na sednici Senata BU nije postavio pitanje odgovornosti takvog profesora!

Izveštaj se piše na osnovu detaljnog pregleda i analize dostavljene dokumentacije. Ako redovni profesor napiše i potpiše da „sa zadovoljstvom predlaže” izbor kandidata, znači da se uverio u valjanost priložene dokumentacije i ispunjenost uslova konkursa. Ako to nije uradio, znači da je stavio svoj potpis na izveštaj, a da nije izveštaj ni pročitao. Znači, nije obaljao dužnost profesora kako valja. Povlačenje potpisa sa izveštaja znači da razlozi za takvo povlačenje nisu objektivni (budući da je napisao i potpisao da „sa zadovoljstvom” predlaže izbor kandidata), već lični (neko mu je rekao da to uradi). Bilo šta da je u pitanju, ovakav profesor ne zaslužuje da bude na BU.

Još jedan primer urušavanja ugleda BU jesu profesori koji su svoja zvanja stekli na osnovu radova objavljenih u tzv. predatorskim časopisima. To su časopisi bez recenzija, a jedini uslov za objavljivanje rada bio je da se dobro plati objavljivanje. I niko se na BU nije time bavio. Niko nije doneo odluku da se svi radovi profesora objavljeni u predatorskim časopisima brišu iz njihovog spiska naučnih radova jer to i nisu naučni radovi. Pa da se posle toga vidi koji su profesori stekli svoja zvanja na osnovu takvih radova. I ako ima takvih da im se oduzmu zvanja koja su stekli na prevaran način (kupovinom).

Ako je nekome stalo da se stvari na BU reše i da se postave onako kako zakon i pravilnik nalažu, onda je jedino ispravno da se slučaj ne vezuje za ime, već za princip. Ne treba da se oduzme doktorat ministru finansija zato što je ministar finansija ili član ove ili one stranke, već zato i ako ga je stekao mimo pravilnika i zakona. Ni astroekonomisti ne treba da se oduzme doktorat zato što je u opoziciji, već zato što mu ga je dodelila komisija profesora koji su poslovno povezani s njim, što pravilnik i zakon izričito zabranjuju.

Da je profesorima i akademicima, potpisnicima peticije i žalbi, baš stalo do ugleda BU, zalagali bi se da se svi slučajevi nezasluženih doktorata, plagijata i ko zna čega još reše jednom za svagda. Zalagali bi se za jednu „higijensku” sednicu Senata BU, na kojoj bi mnogo toga moralo da bude počišćeno i odstranjeno. Barem od onoga što je dosad otkriveno (plagiranje udžbenika na Pravnom i na Ekonomskom fakultetu, plagirani doktorat, doktorat astro-ekonomiste koji su dali poslovno povezana lica bez ispunjenja uslova iz Pravilnika, potpisivanje izveštaja komisije za izbor u zvanje i povlačenje potpisa sa istog i tako dalje).

Iz pobrojanih slučajeva jasno je da neće biti dovoljna jedna sednica, već će morati da se sedniči. Bojim se da neće biti dovoljna samo jedna metla da počisti sve što ruši ugled Univerziteta u Beogradu, ima tu posla za celo komunalno preduzeće kojem su metle osnovna sredstva za rad.